Kandidati na listi za Vojvodinu – Dosta je bilo

Iako imam 38 godina, do sada sam isprobala sve dostupne metode ubeđivanja vlasti u Srbiji da je neophodno da se malim i srednjim preduzećima i preduzenticima, kao i poljoprivrednim gazdinstvima omoguće da rastu i da se razvijaju u Srbiji iz logičnog razloga što su baš oni zbirno najveći poslodavac. Zastupala sam interese malih porodičnih biznisa preko preduzetničkih udruženja punih deset godina. Sluha od strane političara nije bilo. Ne znam da odustanem. Kad jedan metod ne funkcioniše, pronađem nov put. Pokret “Dosta je bilo” je moj način da nastavim posao tamo gde me je partokratija zaustavila i od naše zemlje napravim državu u kojoj se lepo i rado živi. Ja sam Vojvođanka. U mojoj familiji su pomešane skoro sve vere i nacije zastupljene u pokrajini. Sa uvođenjem reda počinjem od našeg dvorišta – vojvođanskog parčeta prostora u kome želim da nas vode najbolji, da ga mladi ne napuštaju i da javni službenici odgovaraju za svoje propuste.

U svojoj pedesetčetvrtoj godini, sa dvadesetosam godina radnog iskustva u privredi, u preduzećima za međunarodnu špediciju i transport, potom spoljnu trgovinu, a poslednjih osamnaest godina na rukovodećim pozicijama u velikom sistemu za distribuciju robe široke potrošnje, potpuno sam svestan potrebe i nužnosti za rasterećenjem privrede, ukidanjem partokratske moći i uspostavljanjem principa pune transparentnosti u javnom sektoru. Tu je i jak lični motiv, koji me je doveo do političkog angažmana, da kroz ostvarenje programskih ciljeva i vrednosti Pokreta, od Srbije kreiramo dobro mesto za život, kako bi se možda i naš sin vratio iz Ekvadora, gde trenutno živi i radi, a uskoro zasniva i porodicu. Da to bude njegov srećan i racionalan izbor, da svoj porodični život i proofesionalnu karijeru nastavi u Srbiji, a supruga i ja delimo s njima dnevne radosti. Kako on, tako i sva naša deca, koja su tamo negde daleko…

Mnogi moji prijatelji su me pitali “Šta će ti ta politika?”, govorili “Nećeš uspeti ništa da promeniš!”, savetovali “Nećeš moći da plivaš u blatu”! Odgovor je uvek bio isti, ne mogu više da stojim sa strane i samo kritikujem. Ne mogu da gledam moje studente i kolege kako odlaze u inostranstvo i da zamišljam moju ćerku koja će jednog dana poželeti da uradi isto. Ne mogu da se pomirim sa tim da se forsiraju ulizice i mediokriteti. Ne mogu nemo da posmatram polupismene ljude, koji mašu svojim kupljenim diplomama i plagiranim doktoratima. Ako želim promene, moram da budem ta promena, moram primerom da pokažem da je moguće i drugačije. Ostajem ovde da probam da izgradim normalan sistem koji će biti dobar za sve, a ne samo za podobne.

Ćale, jel’ moramo da idemo na taj razgovor?
Pitao me je sin onog jutra kada je bio zakazan razgovor u Konzulatu Mađarske (Subotica), u vezi sa državljanstvom, ćerkinim i njegovim. Po ko zna koji put, pobeže mi pogled kroz prozor, u daljinu. Otišli smo. Oni u Konzulat, ja u Pokret.

Sa višegodišnjim iskustvom u pravosuđu, prosveti i zdravstvu upoznata sam sa radom državnih organa i javnih službi. Za sve njih je karakteristično neefikasnost, netransparentnost i neusklađenost sa društvenim promenama i nadležnostima kojima raspolažu. Motiv za političkim angažovanjem sam pronašla u programu i vrednostima Pokreta, koji su sveobuhvatni i usmereni na uspostavljanju sistema, reda i doslednom sprovođenju zakona. Jedan od načina za ispunjenje navedenog cilja je i uvođenje novih pristupa u radu državnih organa, osavremenjavanje pružanja usluga građanima i pojednostavljenje procedura u ostvarivanju prava. Ideje i rešenja već postoje, ostaje samo da se steknu prilike za njihovu realizaciju.