Kako je srpska nauka postala udarna vest Dnevnika javnog servisa? Vlada RS je poništila konkurs za finansiranje naučno istraživačkih projekata. Šta se krije iza ovog nesvakidašnjeg događaja i zašto je naučna zajednica toliko ogorčena konkursom?
Konkursom je trebalo odabrati naučne projekte koji će se finansirati sledeće četiri godine. Ujedno, tokom konkursa, određuje se veličina zarada za zaposlene na institutima i osoblja angažovanog po projektu na fakultetima, kao i dodatnih honorara za univerzitetske profesore i asistente koji osnovnu platu primaju za držanje nastave, ali i za novouvedenih 6500 „naučnika“ kojima će ovaj honorar svakako dobro doći, gde god da primaju osnovnu platu (niko u javnosti ne zna o kojim ljudima je reč). Važeći sistem određivanja veličine zarada i honorara kategoriše istraživače isključivo na osnovu broja objavljenih naučnih radova. On podrazumeva kategorizaciju u šest grupa pri čemu se u najboljoj nalazi 10% onih sa najvećim brojem radova, a dalje se procentualno deli po grupama. Ovakav sistem ne postoji nigde drugde u svetu. Zarade istraživača su fiksne za svaku kategoriju radnog mesta, a pojedinci se zapošljavaju po konkursu i to pre svega na osnovu poznavanja metodologije koja će se pri planiranim istraživanjima koristiti, ali i na osnovu kvaliteta njihovih prethodnih radova. Takođe, nigde u svetu ljudi sa univerziteta ne dobijaju dodatnu naknadu za bavljenje naukom – to im je jednostavno obaveza u okviru opisa radnog mesta.
Sistem evaluacije u Srbiji iznedrio je izvestan broj „najsposobnijih“. Nametnuta matrica dovela je do prilagođavanja mnogih koji su dopisivanjem i objavljivanjem test merenja, bez zalaženja u suštinu materije, počeli da štancuju radove i gomilaju bodove. Zatim se promeni objekat merenja, pa sve iz početka i tako u nedogled – otkrivanje rupe na saksiji postaje izvesno, ali i očekivana nagrada Ministarstva – viša kategorija zarade. Ovakav način “snalaženja“ ministar Verbić i njegov tim javno su proklamovali za „izvrsnost“. Po kriterijumima srpskog Ministarstva, neki nobelovci ali i dosta svetskih stručnjaka za pojedine oblasti bili bi izbrisani iz nauke. Mnogi od njih ne bi mogli da rukovode srpskim naučnim projektom jer ne ispunjavaju jedan od osnovnih uslova ministarstva – 11 radova u prethodnih pet godina /srpska nauka postala je nedostižna mnogima u svetu/. Ozbiljni naučnici ne objavljuju gomile merenja šest puta godišnje već rezultate koji su sagledani sa više relevantnih aspekata, proizašli iz ozbiljnih eksperimenata koji nekada traju i godinama. Ovakvim pristupom pomeraju granice znanja a na temeljima njihovih istraživanja grade se generacije novih otkrića, rešavaju se realni i ozbiljni naučni, proizvodni i društveni problemi. Tome valjda nauka i služi. Ali ne ovde. Kod nas ne služi ničemu osim štancovanju radova radi dobijanja veće plate i filovanja sujeta, pošto je iskorištenost onog dela ozbiljnih rezultata do kojih se u Srbiji dolazi sa relativno malim sredstvima skoro nikakva. Šta je posledica toga? Ovde će ostajati sve “izvrsniji“ naučnici, koji, kako država izdvaja sve manje novca, mogu sve bolje da realizuju svoje ideje i publikuju što više naučnih članaka. Sve dok ne ostanu samo oni koji mogu da rade i bez novca i publikuju toliki broj radova da bi im pozavidela i kineska industrija igračaka – izvesni perpetuum mobile –„izvrsni“ izum srpskog Ministarstva prosvete i nauke.
Budžet za nauku godinama je nepromenljiv, ali se odjednom udvostručio broj ljudi koji mogu da se tuku za njega, pa je Ministarstvo smislilo da je najbolje da oni sa najmanjim brojem radova jednostavno otpadnu. Poništeni konkurs podrazumevao je da će se finansirati 70% svih predloga. Kako bi se vršila selekcija? Ministrov tim je planirao da za mesec dana nađe po dva inostrana visoko stručna recenzenta za svaki od više od 800 projekata. U tom roku je trebalo da oni i pročitaju i evaluiraju inovativnost i svrsishodnost planiranih aktivnosti i efikasnost budžeta projekta. Ali, ko od tih ozbiljnih stručnjaka bi prihvatio ovakav angažman sa rokom od par dana? Pri tome, dozvoljeni limit budžeta po projektu se nigde ne spominje. Tako jedan naučnik u Srbiji može da planira i istraživanja mikrobioma svemirskih stanica i za to dobije gomilu bodova za „izvrsnost“. Ali šta će jadan ako mu projekat prođe, a za istraživanja dobije samo svoju platu, pošto budžet samo to i dozvoljava? U gorem su položaju oni kojima projekat ne prođe – zašto su onda bildovali one silne poene kada će ionako dobiti…šta? To takođe niko ne zna, jer se ni to u konkursu ne spominje. Možda otkaz?
Pri malom budžetu za nauku naročito upada u oči to što se odobrava finansiranje projekata privatnih fakulteta i instituta iz budžeta RS. Šta poreski obveznik Srbije dobija time što će finansirati istraživanja privatnih fakulteta? Da li možda odličan student može studirati na budžetu tog Univerziteta? Da li će se time smanjiti školarine na ovim fakultetima, ili pak povećati ako im rang bude skakao? Da li dobijamo kvalitetno obrazovanje dostupno svima? Ukoliko istraživanja obavljana na privatnim institucijama dovedu do rezultata koji se mogu prodati i unovčiti na tržištu, oni pripadaju instituciji na kojoj je istraživanje obavljeno. Dakle, kakvu korist može imati država ili njen poreski obveznik od ovakvog rasipanja novca?
Šta su racionalna rešenja problema nauke u Srbiji?
- Definisanje Strategije visokog obrazovanja i sa njom usklađene dugoročne Strategije naučnog razvoja kojom bi država definisala svoje interese kroz uspostavljanje strateških projekata.
- Uvođenje institucionalnog finansiranja akreditovanih instituta čiji su osnivači RS i SANU. Ovaj potez bi rešio problem neusaglašenosti Zakona o radu i Zakona o NID i doveo do izjednačavanja prava zaposlenih u naučnim institutima i fakultetima. Definisanje obaveze i normativa zaposlenih u naučnim institutima kroz strateške projekte i donošenje zakonskog okvira za zapošljavanje visokokvalifikovanih operatera na opremi koju u okviru naučnih ustanova koriste naučnici angažovani na više projekata.
- Povezivanje instituta i fakulteta u okviru Univerziteta uvođenjem zajedničkih akreditovanih postdiplomskih studija i uspostavljanjem visoke mobilnosti kadrova /po istim oštrim kompetitivnim kriterijumima kao i za projekte/.
- Ukidanjem finasiranja projekata privatnih visokoškolskih ustanova i privatnih instituta, kao i svih istraživačko-razvojnih centara koji posluju tržišno.
- Uvođenje transparentnosti u proces konkurisanja za naučne projekte: objavljivanje liste recenzenata i javni uvid u dobijene recenzije predloga projekata.
- Uspostavljanje potpuno drugačijeg sistema evaluacije istraživača od postojećeg koji će za primat imati kvalitet, ne kvantitet rezultata
- Radi efikasnosti poboljašanja uslova za rad naučnih radnika u Srbiji, uspostavljanje Ministarstva za nauku i visoko obrazovanje i odvajanje od resora prosvete nadležnog za predškolsko i obrazovanje i vaspitanje u osnovnim i srednjim školama.
- Postepeno godišnje povećanje budžeta za nauku do procenata zemalja članica EU od trenutka kada se u državi uspostavi realni privredni i ekonomski rast.
Za uvođenje reda, novac je na poslednjem mestu. Potrebna je politička volja da se problemi reši. Premijer je već nekoliko puta isticao da su nauka i obrazovanje jedan od prioriteta države i Vlade RS. Vreme je da i taj prioritet dođe na dnevni red.
Strahinja Križak,
odbornik pokreta Dosta je bilo u Skupštini Zemuna
Ovo je odlican opis 90% nasih naucnih aktivnosti decenijama unazad. Provereno iz prve ruke.
Pravo u centar.
Pre svega ovoga, treba obezbediti osnovni dohodak zaposlenima u naučnim institutima, koji ne zavisi od finansiranja projekata, kao u svim državnim ustanovama. Poslodavac ne treba da bude ministarstvo več konkretna nstitucija. Finansiranje iz projekta bi moglo jednim delom da se usmeri i na dodatak na platu. Onaj ko bi otpao na konkursu bi trebalo da u trajanju od najmanje dve godine dobija realno potrebna sredstva ili od instituta ili direktno iz budžeta kako bi nastavio nmnimalna istražibvanja koja bi mu donela prolaz na nacionalnom projektu u sledećem ciklusu ili grant od ino-davaoca….Dve ovo zato što ako izbacite naučnika na ukicu -ubili ste i njega i njegovu porodicu -njega na osnovu njegovog CV-a sigurno neće zapolsiti u privredi, pogotovo ne kada on ima 40+ godina (ne mislim na društvene nauke). Ovi ljudi su uložil decenij eu sticanje znanja i iskustva i moraju se egzistencijalno zaštititi zakonom, pa tek onda sve ostalo oko projekata…..Projekti ne bi trebalo da se finansiraju ciklično, nego on-going. a opšti uslovi stalnog konkursa treba da su uglavnom nepromenljivi. Takođe, treba izdvojiti sredstva iz budžeta za obuku istraživača da konkurišu za grantove u inostranstvu koji su im dostupni, npr. putem CORDIS-a i organizovai takve obuke.
Uvaženi g.Nenade,
Očigledno je da ste upućeni u materiju! Nemam šta da dodam Vašem komentaru, osim jednog, možda beznačajnog “amandmana”:
molim Vas, pre nego što pošaljete tekst, pročitajte ga još jednom i ispravite propuste! Previše grešaka za jedan manji komentar…
Ovaj članak je kao bokal bistre hladne vode kad je čovek žedan dugo.
Hvala vam na njemu. Sve što ste napisali je potpuno tačno. Pogodak u metu.
Pišem kao neko ko na dnevnom nivou ima posla sa “izvrsnima” i kao neko ko vam je dao glas na republičkim izborima. Do sada me niste izneverili.
Zaista sjajan tekst, koji verno opisuje osnovni problem u nauci kod nas. Mainistarstvo je napravilo veoma komplikovane “kriterijume” po kojima najgori ispadaju najbolji, a najbolji ispadaju najgori. Onda takav nakaradni sistem, koji ne moze da prodje nigde u svetu, objektivizuju kroz puko brojanje radova i bodove. Rezultat je dubiozna i hipertrofirana kvazi-naucna zajednica, sa tendencijom daljeg zastranjivanja. Kada Ministarstvo zavrsi sa sprovodjenjem ovakvog sistema, prava nauka (koja je ionako kod nas marginalna) ce potpuno nestati. Cak i gore od toga, posto je nauka takodje osnova i obrazovnog sistema kao i opsteg drustvenog sistema vrednosti — postoji opasnost da kamen na kamenu nece ostati. Prosto se pitam otkda hrabrost Verbicu i njegovim saradnicima, da na sebe preuzmu toliku odgovornost da budu ljudi koji su temeljno unistili Srbiju. Jedino objasnjenje je njihovo neznanje, oni zapravo zaista ne znaju sta je nauka, i u tom svom neznanju ne mogu da sagledaju katastrofalne posledice svog jako pogresnog delovanja.
Kako bi trebalo da izgleda da drugaciji sistem evaluacije, kako se razlikuje kvalitetan od nekvalitetnog rada?
Jedan od pokazatelja je rejting casopisa u kom je rad stampan. Vrsta rada i metode bi mogle da ukazu na kvalitet: npr randomized controlled trial je bolji od studije na tri zdrava ispitanika bez kontrolne grupe. Upucen u oblast ce znati da proceni koliko je rad originalan. Koliko je rezultat znacajan/primenljiv? Npr telesne celije se mogu konvertovati u maticne vs. 90% ljudi na golicanje reaguje smehom. Ali ja nisam djb, mogli bi i oni da odgovore 🙂
Rejting casopisa se i sada koristi za evaluaciju necijeg rada, ima razlike izmedju rada u casopisu sa IF 0,5 imu onom sa IF 1,5 tako da kritika tog dela postojeceg sistema evaluacije ne stoji. Drugo, kako ce se proceniti kvalitet pojedinih clanaka u kontekstu npr. Metodologije koju ste pomenuli, da li treba formirati komisiju pri fakultetu/univerzitetu/ministarstvu da evaluira svaki pojedinacni rad svakog istrazivaca iz odredjene oblasti. Nije realno, zar ne a i ima neko ko je to vec uradio – recenzenti, na osnovu cijih recenzija je rad i stampan u casopisu odredjenog IF. Tako da ni ta ideja ne pije vodu.
Sistem mora da vrednuje kvalitet a ne sumira kvantitet objavljenih radova. Dakle kao svuda u svetu: svaki istrazivac prilozi npr.5 najboljih radova iz projektnog ciklusa.
Vesna W. Gibbs je objavio svoje radove koji su danas osnova termodinamike u nekom levom časopisu bez impakta. Džul je bio odbijen sa člankom o 1. zakonu TD u 12 časopisa i Kraljevskom udruženju, Prezentovao ga je u parohijskom domu. Klauzijus je takođe imao problema, Krebs je takođe objavio u manjepoznatom časopisu dok Nature nije imao papira, Mogao bih tako još dugo. IF časopisa ne znači ništa.To nije garancija da je rad kvalitetan. Sa druge strane mnogi dobri časopisi nemaju impakt. Šenon nije objavio svoju teoriju ni u Nature ni u Science. Uzgred gde je objavljen onaj skandal sa hladnom fuzijom?.Vidite IF nije neko pouzdano merilo kvaliteta članka.
Potpunonje pogresno porediti nauku i naucne doprinose od pre par vekova i danas
Pa nije baš par vekova. Pogrešno je međutim porediti koautorske eksperimentalne radove sa teorijskim solo radovima. Pogrešno je dalje porediti radove objavljene u medicinskim časopisima sa ogromnim impakima i recimo hemijskim ili fizičkim sa desetorostruko manjim impaktima. Potpuno je pogrešno porediti radove objavljene u uglednim lingvističkim časopisima koji nemaju impakt uopšte sa radovima u jedva poznatim časopisima sa malim impaktom. Mnogo je toga pogrešnog u tome da se nečije ideje mere na kantaru sposobnosti editora ili finansijskih mogućnosti izdavača.
Nauka se ne može meriti instant metodama. Ajnštajn ne bi prošao na konkursu našeg ministarstva.
Novac za nauku se mora posejati odmah i to bezuslovno da bi se požnjela berba nakon nekog kraćeg ili dužeg vremena.
Eksplicitno: Srbija ako misli da preživi u naučnoj i tehnološkoj trci onda mora da obezbedi finansiranje instiituta na isti način kao i fakulteta. Ako se uzima novac penzionerima i deli Arapima, Nemcima i kome sve ne onda taj novac se može pametnije upotrebiti da se podstiču naši privrednici i naša nauka zajedno.
A ideja da se vrednujemo kao u svim normalnim drzavama sveta. Na primer, par odabranih najboljih radova iz projektnog ciklusa? To je mehanizam koji destimulise hiperprodukciju a vrednuje kvalitet.
Uvaženi Min,
bez obzira što, kako rekoste “niste djb”, Vaš komentar je dragocen za nas laike! Bilo bi lepo da napišete još po neki tekst…
Želim Vam, pre svega, dobro zdravlje i uspeh u poslu!
Iskreno,
Sopček Đura,
banatski paor
Nauka funkcioniše slično kao vojska, ono što joj se zada sa vrha – biće ispunjeno!
Cilj nauke u Srbiji je da proizvede kvantitet, i da sve ostane isto u ustrojstvu.
Projekti se moraju davati za nešto što ima konkretan cilj, a kriterijum uspešnosti je ostvarenje tog cilja.
Ako boduju impakt faktor, to je praktično brojanje lajkova, jar impakt odredjuje broj citata nekog rada.
Rozgina Nirvana ima 23,6 milona pregleda, Tsunami još 30 miliona. Po logici našeg ministarstva Andre Rieu bi trebalo da izgubi posao!
Leonard Cohen da vrati plate, sa kamatom, ništa impakt nema… (P.S. volim njen glas u starijim pesmama)
Druga stvar, matora generacija koja je davno izgubila realnost za nauku. Ti ljudi i dalje vedre i oblače, mada ih van sopstvene zgrade malo ko prepoznaje. Tim ljudima se daje da dalje vode, a kako…
Suludim procedurama koje onemogućavaju napredovanje. Procedura za doktorat traje 6 nedelja u FRA i 6 meseci u SRB.
Od uslova za sticanje zvanja do malo više plate prođe 8-9 meseci.
Povezanost sa privredom – nema je. Realni zadaci – nema ih.
Jedino rešenje koje vidim je masovni bojkot projekata. Ne treba pisati projekte, ni radove, ni ništa, dok se ne reše:
procedure za doktorate
procedure za napredovanje
ukine sistem nabavke koji koči sve
ne omogući rotacija ljudi koji odavno nemaju ideje
Vise-manje sve je receno…….BRAVO
Zar se ne boduju impakt faktori i citiranost, a ne samo broj svih/svakakvih radova?
Nije isto ako objaviš u Nature-u ili u onom rumunskom Metalurgia International…
Boduje se suma tj. upravo kako ste shvatili – ukupan broj radova tj. poena koji su skupljeni. Citiranost je apsolutno irelevantan kriterijum za platu.
Rang plate zavisi iskljucivo od sume bodova. Citiranost se ne razmatra uopste.
Ovo je veoma površna analiza stanja u nauci i u suprotnosti je sa osnovnim vrednostima pokreta. Kada se govori o finanisranju privatnih ustanova iz budžeta za nauku, na primer. Novac iz budžeta bi trebalo da pripada svim građanima Srbije, pošto ga svi punimo, uključujući i privatne obrazovne i i naučne ustanove, stoga nema opravdanja da se i ove ustanove ne nadmeću sa državnim za onovac iz budžeta. Budžet ne pripada samo državnim ustanovama! Zašto država ne bi finansijski pomogla neki kvalitetan projekat iz privatne ustanove? Ako postavljate pitanje kakve koristi država ima od toga, onda se možete zapitati kakve koristi država uopšte ima od finansiranja nauke. Osim toga, nauka je jedna od retkih delatnosti u Srbiji u kojoj postoji sistem. NIje savršen, ali je sistem. Najveći problem Instituta je nedostatak institutcionalnog finansiranja, ali se ne može reći da se pri vrednovanju rada naučnika ceni samo kvantitet. Vrednuju se samo uticajni časopisi koji imaju IF (impact factor) i nije baš tako jednostavno “naštancovati” radove da biste skupili neki značajan broj poena za napredovanje u platnim kategorijama i zvanjima. Ti radovi moraju proći ozbiljnu međunarodnu recenziju. Problem je u tome što su na nekim fakultetima za napredovanje u karijeri uzimani u obzir radovi u časopisima kao što je rumunska “Metalurgija” gde će za novac objaviti i tekst o Šilji i Paji. Ali ako radite u Institutu to ne prolazi, radovi u predatorskim časopisima i časopisima koji nemaju IF donose 0 poena, tako da nema vajde od štancovanja radova. Drugačije se vrednuje napredovnje na Institutima, gde se primenjuje jasan i transparentan sistem bodovanja koji je propisalo Minsitarstvo, od napredovanja na fakultetima gde odluke donosi Nastavno-naučno veće. Ja sam uočio drugi problem, ali to je teško promeniti. Obično najvišu kategoriju A1/T1 ima šef laboratorije kojeg na rad moraju staviti zaposleni svi koji napišu neki rad, a šef vrlo često nije učestvovao u izradi tog rada, ali je šef. Zato šef vuče najveću platu, a ostali koji pišu radove mnogo manju.
Za realan rad u nauci je jedino površno pisati radove zbog radova samih (čitaj poena). Radovi treba da slede iz praktičnog bavljenja nekom problematikom i treba da daju konkretna rešanja ili okvire. Jedino što je površno u ovoj raspravi, je isticanje važnosti radova i stav da je tekst u nesaglasnosti sa osnovnim vrednostima pokreta – integritet, odgovornost, iskrenost/otvorenost, humanost i izuzetnost – što očigledno ne odgovara istini. Zadovoljavanje ličnih interesa, sujeta, kompleksa, želja sigurno nije ideja pokreta pa tako nije ideja ni da se finansira sve što nekom lično odgovara.
Kritika vrednovanja naucnog rada je potpuno utemeljena. Tekst je odlican. Npr. kod nas je isplativije “stancovati” 20 M23 radova (svaki po 3 boda; IF 0.2-1) nego 5 M21 (8 bodova: IF 3-5), sto nema nikakvog smisla. A neke od “kolega” imaju I po 30-40 niskoimpaktiranih u toku projektnog ciklusa. Oblasti: Hemija I Biologija.
Malo disonantnih tonova: Ova analiza je toliko površna da uopšte ne dotiče srž problema sa kojim se susreće nauka i prepuna pogrešnih zaključaka u toj meri da predstavlja klasičan primer kako se ne sme raditi u nauci.
1. Osnovni problem nauke nije čak ni sistem, ni kadrovi već nedostatak privrede. Privreda je ta koja treba da bude korisnik nauke pa samim tim i finansijer. Privreda je iz poznatih razloga zbrisana te niti ima novca da finansira nauku niti ima načina da koristi rezultate nauke. Naša privreda je još u srednjem veku.
2. Po izdvajanju za nauku Srbija je na poslednjem mestu u Evropi. Privreda ne ulaže (jer je odrana od strane države te ne može a niti ima potrebe jer ne zna šta bi sa time) a država ne ulaže (jer ima botovske partokratske prioritete) te dolazimo do očajnog materijalnog stanja.
3. Možemo da se lažemo do sudnjeg dana ali privatni univerziteti tipa Megableje i Singidingi i alfe ex BK su mesta gde se kupuju diplome. To vuče za sobom neke zaključke o moralu ali ne bih da davim sa time. Doktoranti tih privatnih univerziteta otvorili su vrata izjednačavanju baba i žaba omogućivši svojim “moralnim” mentorima da konkurišu regularnim univerzitetima oko sredstava. Ne kažem da na BU nema plagijata ali ipak se vodi računa.
4. Razumem da nastavnici konkurišu saradnicima instituta za to malo crkavice, međutim ono za šta se treba izboriti je to da ljudi u institutima dobiju zagarantovanu osnovnu platu a da se na konkursu ravnopravno nadmeću sa svojim projektima sa istraživačima – nastavnicima.
5. Cirkusijada sa bodovanjem radova je tako dugačka priča da tri toma može da se napiše. Ovde samo toliko da taj sistem mora da se uradi ispočetka u potpunosti.
1. Napis je potakao diskusiju.
2. DJB će kao ozbiljna politička snaga ovoj temi, ključnoj za budućnost srpske zajednice, posvetiti dužnu pažnju organizovanjem odgovarajuće rasprave
3. Zaključci rasprave će poslužiti političkim aktivistima da rade na uspostavi novog sistema nauke u zemlji uz saradnju naučnih radnika i drugih zainteresovanih strana, privrede pre svega.
Borislave, kad imate pred sobom pacijenta u kliničkoj smrti kao što i mi i DJB ima pred sobom Srbiju onda h i t n o morate sprovesti reanimaciju. Dakle prvoga dana u Skupštini podneti predlog zakona za rasterećenje privrede (porezi i doprinosi dole za 1/3). Neka odbiju! To će veoma “obradovati” vlasnike i zaposlene u malim i srednjim preduzećima. Drugoga dana zahtevati novi zakon o naučnoj delatnosti kojim će se proklamovati prioritet razvoja nauke i povećati izdvajanje za nauku. Samo ulaganje u prosvetu i nauku može stvoriti uslove da privreda tehnološki krene napred. Ili ćemo proizvoditi i izvoziti balvane ili elektromobile i delove za šatl. Srbija je propustila dve tehnološke revolucije. Srbiju je napustilo bar 10 000 istraživača i 300 000 inženjera. Jasno je da se radi o katastrofi velikih razmera. Srbija nije napravila ni milimetar pomaka u reformi i modernizaciji školstva i nauke a istovremeno je uništila sopstvenu privredu. Ipak da bi imali šta da reformišemo potrebno je stvoriti preduslove za to. Sa zdravstvom i prosvetom imamo isti problem.
Strahinja lepo je sto ste naceli problem nauke u Srbiji ali se bojim da taj problem niste u potpunosti razumeli, a da se ne bi ponavljali najbolji komentar vam je dao Immobil.
Stekao sam utisak da ste na izborima najvise glasova dobili od intelektualne i novotehnoloski pismene populacije, koja veruje da je nauka u sinhronu sa privredom jedini i najperspektivniji put za oporavak ove zemlje. Nemojte nas izneveriti.
Mislim da mnogo gresite. Finansiranje nauke je mnogo vise od finansiranja projekata za privredu. Bez nauke nema kvalitetnog visokog obrazovanja, dakle osnovna istrazivanja su glavni cilj koji treba finansirati iz budzeta.
Uz to, moram da kazem da autora i njegove stavove znam iz jednog potpuno drugog pokreta (duze od godinu dana) I podrzavam iznete stavove u potpunosti.
Ako ste pazljivo procitali predlozena resenja videcete i strateske projekte. Mislim da je za naucnike, na zalost, najbitnije da se ova tema otvorila na prezentaciji jedne politicke organizacije. Mozda ce neko u buducnosti zaista misliti na nas.
Koleginica iz Vince
Mislim da Vi niste najbolje razumeli ulogu nauke u drustvu. Najveci deo koji se finansira iz budzeta ide za osnovna istrazivanja jer bez njih nema kvalitetnog visokog obrazovanja. Dakle, potpisujem sve napisano a volela bih da vidim razradjenije tacke 2, 3 i 6 posto sam se uverila da autor ima odlicne ideje prilikom javne rasprave o Zakonu o NID.
Koja je uopste uloga savremene nauke? Da li je nauka u funkciji coveka ili kapitala? Da li mozemo da pretpostavimo drugaciju ulogu nauke? Da li je Sanu u tisini zbog lazne nauke koju promovise, koju ovaj sistem rado placa samo da sute i nemesaju se u razvoj drustva? Da li je Nikola Tesla bio poslednji naucnik koji je nauku posmatrao kao izlaz za stranputicu koju je savremeni covek izabrao? Da li je Cern crna rupa savremene nauke? Dok se ne odredimo, sta je stvarno uloga nauke, tema finansiranja nauke je ista kao tema finansiranja zooloskog vrta. https://slobodarstvo.wordpress.com/2016/04/29/ogledalo-duse/
CERN je crna rupa…bravo.i sluzi za punjenje dzepova nekolicine srecnika koji su o trosku drzave dobili bingo.Ogromne pare se daju za ta istrazivanja. koja treba da dokazu ono sto je NIKOLA TESLA pre 100 godina dokazao i zasta mu je uzeta Nobelova nagrada.. Molim drzavu da zauzme stav oko kolaboracionih radova svih koji ucestvuju u Cernu sa vise hiljada aurora po radu.. To je tek crna rupa.
Pun pogodak. Potpisujem svaku tvrdnju i sve iznete predloge resenja.
Trebalo bi detaljnije razraditi tacke 2, 3 i 6, ali je odlicno sto je Strahinja javno progovorio o ovome.
Mobilnost kadra na relaciji Instituti-Fakulteti je gotovo zabranjena tema. Fakulteti su tvrdjave u koje se ne moze uci ali ako jednom upadnete, mozete plagirati, ne raditi, krsiti sve eticke kodekse, zasticeni ste do penzije. Jos ako ste redovni profesor – nema sanse da vas neko ukloni. Samo se malo osvrnite na tekstove o profesorima…
Jos jednom, kolega, svaka cast.
Molim vas, kako očekivati da ljudi koji su kupili (ili ih još otplaćuju) diplome mogu odabrati ozbiljne naučne projekte koji će biti finansirani? Bili smo svedoci na TV B-92 da prvi čovek ove države nije znao da navede smer koji je “završio” na odeljenju nekog fakulteta u Sremskoj Mitrovici. Kamo sreće da je on jedini, ali nije tako. Samo bog sveti zna koliko ih ima sa diplomama sumnjivog kvaliteta, 99,9% stečenih na privatnim univerzitetima. I sada nam takvi “visoko stručni” kadrovi odlučuju o nauci.
Kako mogu postojati privatni fakulteti za koje se ne zna da li su im diplome važeće ili ne? Student upiše fakultet i tek na kraju sazna da je nekoliko godina “džabe krečio”. Paradoks je da država (nadležno Ministarstvo) savetuje potencijalne studente da prilikom upisa na fakultet provere akreditaciju fakulteta. Ja bih rekao da je to dužnost države i da sve ono što nije akreditovano, momentalno bude zatvoreno. Na isti način kao kada saobraćajna policija zaustavi vozača i konstatuje da vozilo nije registrovano i odmah isključi iz saobraćaja.
Dokle god odlučuju kadrovi sa kupljenim diplomama, plagijatima doktorata i dr. biće nam tako, i trajaće dugi niz godina, a stvarni naučni kadrovi i mladi obrazovani stručnjaci će odlaziti u ozbiljne zemlje. Nema razvoja bez ozbiljne nauke.
mr. Dušan MARKOVIĆ, dipl. el. inž.
IEEE – BTS 92077251
AES 36871
član DJB
Tekst je odlican, svi stavovi su na mestu.
Pozdrav autoru iz Vince.
Sa svim se slazem, sem sa zahtevom da se ukine participacija istrazivaca sa privatnih fakulteta, posto na jednom takvom radim. Osecam se diskriminisano, jer se ne mozemo svi zaposliti na drzavne fakultete zbog nepostojanja pravih konkursa. Znamo svi da su konkursi namesteni i da sve ide po rodjackim/prijateljskim/partijskim linijama. S druge strane, privatni fakulteti takodje izdvajaju deo novca kroz razlicite namete koji se sliva u drzavni budzet. To ne treba zaboraviti. I mi koji radimo na privatnim fakultetima takodje smo poreski obveznici. Ukoliko je drzava dopustila osnivanje ovakvih fakulteta, onda ne moze da pravi segregaciju ljudi koji na njima rade. Svi ucestvujemo u razvoju nauke ako se bavimo naucno-istrazivackim radom. Ukoliko privatni fakulteti ne mogu da budu partneri ili nosioci projekata, onda ne mogu ni da dobiju akreditaciju za naucno-istrazivacki rad a pogotovo ne za doktorske studije, jer se prema sadasnjem normativnom okviru to postavlja na prioritetna mesta. Sasvim je drugo pitanje, koliki broj privatnih fakulteta treba da dobije akreditaciju i sta se radi u isturenim odeljenjima. Ali bih ipak pitala autora da li bi ovako nesto odsecno napisao i u slucaju da je zaposlen na privatnom fakultetu. Molim da razmisli o tome.
Verovatno prvo treba oduzeti akreditaciju brojnim privatnim univerzitetima pa tek onda im ne dopustiti učešće na konkusru. Slažem se sa autorom u potpunosti. Nema logike da se privatnim ustanovama daje novac za istraživanja inače bi mogli da ga dajemo i privatnim korporacijama za njihove inovacije.
Natalija, pošto sledi novi konkurs, vi se prebacite na državni institut, ne fakultet. Na državni fakultet ni mi sa državnih instituta ne možemo da se zaposlimo. A vi se prebacite na projekat državnog instituta i videćete kako je divno.
A Vi mislite da ja nisam pokusala vec da se prebacim na neki institut ili drzavni fakultet. Ne moze. To je nemoguca misija. Npr. konkurisala sam na jedan drzavni fakultet i to za mnogo manje od 100%. Nakon nekoliko meseci dobila sam zvanicno obavestenje da je konkurs ponisten, jer komisija nije u zakonskom roku podnela izvestaj. Citajte izmedju redova: imala sam bolje reference od protivkandidata pa su komisiji nalozili da ne pise izvestaj kako bi konkurs bio ponisten. Bila bih vrlo srecna da mogu u novom projektnom ciklusu da budem deo tima nekog instituta. Zato nemojte kukati, jer ne znate sta je sve u opisu posla profesora koji rade na privatnom fakultetu kako bi zaradili svoje minimalne plate. Mislite o tome.
Molim Vas, kolike su zarade na privatnom fakultetu na kome radite? Zarade na institutima su javne i poznate svima.
Ne postoji nikakav razlog, ukoliko ste dobar istrazivac, da Vas u nerednom projektnom ciklusu neki institut ne angazuje na projektu sa svih 12 meseci, jer ce na osnovu vaseg angazmana imati i veci novac za rezijske troskove. Naravno, 12 meseci podrazumeva da date otkaz na privatnom fakultetu.
Mogu Vam reci samo da je plata asistenta ista ili manja kao plata medicinske sestre, a plata docenta kao plata profesora u srednjoj skoli. I nema podele posla, nema jasnog opisa posla, sve se radi, (od administracije do menadzmenta) jer iako hocete da date otkaz, a najcesce nemate gde da odete, uvek ce se naci neko ko ce biti zamena. Zapravo, u tome i jeste osnovna strategija vecine privatnih fakulteta: slobodno mozete otici, jer ima toliko ljudi koji nemaju nikakav posao, rado ce doci umesto vas da rade za taj novac… Kada bi to tako bilo lako kako Vi govorite, ne bi DJB morao da se zalaze za promenu sistema…Hvala u svakom slucaju na podrsci.
Zalaganje za diskriminaciju privatnih fakulteta nije u skladu sa vrednostima za koje bi DJB trebalo da se zalaže. Ovde se ne govori o kvalitetu tih fakulteta, mada ima i državnih fakulteta na kojima se uredno kupuju diplome. Eto vam Pravnog fakuleta u Kragujevcu, a znam i za druge. Uzimimo za primer da istraživači sa privatnog fakulteta napišu izuzetno dobar projekat, ali ne mogu da učestvuju na konkursu gde država daje novac svih građana Srbije zato što nisu državna ustanova, a onda država tim novcem finansira neke lošije projekte samo zato što potiču sa državnih ustanova. Podsetiću vas da institucije iz Srbije imaju pravu da učestvuju na konkursu za projekte iz programa Horizon 2020 iako Srbija nije član EU i ne učestvuje u punjenju budžeta EU. Srbije treba da teži ka kvalitetnom obrazovanju, bilo privatno bilo državno. A investiranje u nauku je usko povezano sa visokim obrazovanjem. Takođe, projektno finansiranje je uspostavljeno 2002. godine i naučnici se nisu mnogo bunili dok su svi projekti prolazili, pa i oni nekvalitetni. Ministar je rekao da neće biti novca za sve, pa bi trebalo eliminisati svu potencijalnu konkurenciju. Dokle će u Srbiji državne jasle biti privilegija?
Institucionalni model finansiranja bi trebalo da obezbedi novac za osnovne troškove institucija (grejanje, el. energija, porezi, održavanje) i za osnovne plate istraživača. Novcem iz projekata treba finansirati istraživanja i dodatke na platu prema kvantitativnim kriterijumima. Dosadašnji sistem vrednovanja naučnog rada nije bio savršen, ali je bolji od nedostatka sistema. Podsetiću vas da je nakon uvođenja vrednovanja kvaliteta naučno-istraživačkog rada broj objavljenih radova iz Srbije porastao nekoliko puta,baš zato što je uveden sistem nagrađivanja i napredovanja u karijeri zasnovan na broju i kvalitetu objavljenih radova. Osnovni proizvod naučnog rada su naučne publikacije i nema boljeg načina da se kvantifikuje nečiji rad. Uzimanje u obzir IF ne daje rezultate. Na primer, imate oblasti u kojima najuticajniji časopis ima IF 1, i ne možete porediti babe i žabe, na primer metalurgiju gde najuticajniji časopisi imaju IF 1-2 i medicinu gde IF idu i do 30.
Ocigledno je samo da ne znate najbolje o cemu govorite postovse cak I IF za plate porede isklhucivo u jednoj oblasti. Dakle uopste vas niko nikada nije ni mogao rangirati u medicini imetalurgiji, nego u oblasti u kojoj radite. Sistem ne da nije dobar, nego je katastrofalan.
Koliko znam, za platne razrede naučnika uzimaju se u obzir kategorije časopisa (M21, M22, M23) i ostalih naučnih doprinosa, a IF ne utiče na to. Nigde se u Pravilniku o vrednovanju ne pominju IF časopisa, već samo kategorije časopisa koje su napravljene prema IF časopisa u određenim oblastima. Možda se IF vrednuje kod izbora u zvanja. U nauci imate mogućnost da napredujete u karijeri i to se meri ostvarenim rezultatima. Možete krenuti sa platom od 40.000 kao istraživač pripravnik i stići do 95.000 kao naučni savetnik. U osnovnom i srednjem obrazovanju ne postoji vrednovanje kvaliteta rada, plata vam je 40.000 dinara , jednako su plaćeni i vredni radnici i neradnici. Možete tako taljigati do penzije i nemate nikakvu mogućnost da promenite svoj status. Radio sam u osnovnom i srednjem obrazovanju tako da znam iz iskustva koliko je uranilovka pogubna za motivaciju. Gledano iz te perspektive, nauka ima dobar sistem za napredovanje u karijeri, nije savršen i treba ga brusiti, ali je sistem. Voleo bih da neko iznese predloge kako bi se sistem ocenjivanja naučnog rada mogao poboljšati. Kako će se meriti kvalitet naučno-istraživačkog rada nekog istraživača koji se bavi, na primer, teorijskom fizikom i jedini proizvod njegovog naučnog rada su publikacije u naučnim časopisima? Jedini pozudan način je merenje kvaliteta časopisa i citiranosti rada. A kvalitet časopisa se određuje prema IF. Ovo nije savršen sistem za vrednovanje kvaliteta časopisa, ali za sada u svetu ne postoji bolji. Na osnovu čega ćete proceniti da je neko ko je, na primer, za četiri godine objavio jedan rad u vrhunskom časopisu kategorije M21 dao veći naučni doprinos od nekoga ko je objavio 10 radova u časopisima kategorije M23? Ovo je sasvim realna mogućnost, jedan kvalitetan rad u vrhunskom časopisu može dati veći doprins nauci od deset radova u nižerangiranim časopisima, samo postavljam pitanje ko će i kako procenjivati konkretan naučni doprinos?
Moram da repliciram na napredovanje, jer to je nešto što me je na kraju i oteralo iz Srbije (i ako je, bolje…).
Po doktoriranju, 3 su zvanja, saradnik, viši saradnik i savetnik.
Biraju se ljudi na 3 godine. Potrebno je 16, 48, 64 poena respektivno.
Pazite sada seriju ludosti:
1. Ako umesto za 3 godine, sakupite bodove za 2 godine, onda vam treba 24, 72, 96 poena. Da, em ste uradili brže, em vam traže još više
2. Procedura traje 6-9 meseci, sve što je objavljeno u tom vakuumu se ne broji za sledeće zvanje
3. Po doktoriranju, aplicirate za to prvo zvanje 16 poena. Ako imate 50+ (mislim da sam imao oko 70 bodova) – nikom ništa. Imali 16 ili 160 dobijate isto, ništa se ne prenosi.
4. Preskakanje u praksi teško prolazi zato što po pravilniku imate broj bodova sa kojim podnosite prijavu, ali ne postoji broj bodova koji garantuje da vas neće odbiti. Žalba se šalje istima koji odlučuju/ odbijaju
A mnogo je prosto, lepo postavite nove limite, npr 25, 75, 150 (ma može i teže), ali…
Radovi su javno dostupni, ne može se tu slagati.
Odmah po ispunjenju, da na snagu stupi zvanje, čemu silna veća i komisije kad i tako gledaju u tu tabelu i izveštaj sa prvog.
U tom slučaju imate motivaciju i jasne ciljeve.
Pokrenite vise te javne rasprave!!!
Ne sme stav jednog coveka da bude pravac delovanja Pokreta. Glasao sam za Pokret i zbog najave javnih rasprava za mnoga pitanja… Evo teme, organizujte rasprave. Neka se svaki ciklus rasprava na odredjenu temu zavrsi predlogom zakona i ode rejting u oblake. Delajte ljudi.
Procitajte Pravilnik jos jednom. Naravno da se IF uzimaju u obzir, a da ste procitali novi Akt o finansiranju projekata ne biste tako olako pisali o napredovanju I povecanju Plata. A4 je ono sto ima mlad covek I nakon npr. 5 godina rada po Aktu automatski ide u nizu kategoriju, bez obzira na rezultate rada. I naravno da je bolje jedan rad u casopisu sa IF 15 nego 10 sa IF 1. Ali kod nas nije tako. I nemojte vise meni da objasnjavate kako je u nauci jer u nauci radim 25 godina.
Tekst je odlican. Finansiranje privatnih fakulteta treba ukinuti. Interesuje me da li je to stav DJB? Ako jeste, podrzavam.
Slazem se sa Milanm.Ja o tome upravo govorim. Niko se nije bunio kad su svi projekti prolazili, a sada kada je smanjen budzet (a inace postoje i drugi nacini obezbedjivanja sredstava, samo treba sesti i osmisliti), onda dajte da izvrsimo segregaciju privatnih fakulteta. A sta ako se na taj nacin iskljuce iz razvoja nauke potencijalno vredni projekti i istrazivaci sa odlicnim referencama? Hoce li to onda biti dobro za drzavu? Zalazem se za ostre uslove i kriterijume akreditacije privatnih fakulteta kao i za oduzimanje postojecih. To vazi i za drzavne. Neka ostanu i opstanu najbolji. Ali se ne zalazem za diskriminaciju i protivustavno ponasanje. To nije u redu. I tako ne moze. Nadam se da ovo sto je pisao autor nije stav DJB. Znam ljude koji rade u drzavnim institutima i kojima ne biste mogli ovcu jednu da date da je cuvaju, a kamoli da participiraju u razvoju nauke, no oni ipak zauyimaju mesta kvalitetnim ljudima. Sta je sa aferom ideks? Sta je sa nepotizmom na drzavnim fakultetima?
Ponovo moram da repliciram: nikada nisu prolazili svi projekti.
Za privatne, puno ljudi radi sa odredjenim procentom na institutima i na privatnim fakultetima, tako da – niko istraživače nije iskljucivao.
Saradnja na nivou pisanja radova svakako postoji na individualnom nivou, prema željama.
Institucije i treba da budu isključene iz prostog razloga što su privatne i profitabilne – zašto onda država ne bi plaćala radna mesta ljudima u privatnim firmama, ili poklanjala zemljište ili… Ah, da, to već radi, i to nije dobro.
Akreditacija fakulteta je posebna priča, jer je glavno imati kvadratne metre prostora?! I da, treba pootpuštati masu ljudi sa državnog koji za decenije rada ne umeju jedan rad pošten da naprave (lično znam za neke sa Ekonomskog u BG).
I da, svaki vođa projekta koji nije ispunio ono što je obećao u prijavi treba da izgubi svoju funkciju vođe. Ljudi moraju da se rotiraju, i ne smeju da postoje oni koji nisu smenjivi.
Odlican tekst dobrog poznavaoca prilika u naucnom sektoru.
Prilicno povrsan tekst. Namenjen za skupljanje poena koji se u naucni doprinos i nacine bodovanje ne razumeju.
Nobelovac, na primer, moze da radi na privatnom fakultetu. Da radi na drzavnom, kakvo je stanje negde, Nobelovac, nejverovatnije, ne bi ni dobio Nobelovu, nego bi giljao Bog te pita sta do 40-te i bio srecan ako zavrsi doktorat. Zasto Nobelovac ne bi mogao da dobije pare od republickog projekta?
Široka podrška izražena u komentarima me je odvratila da se uključim u diskusiju, ipak moram na kraju da izrazim svoje neslaganje. Kao što je već napomenuto “štancovanje članaka” može da se predupredi ako se boduju samo radovi objavljeniu časopisima sa tzv. peer review, t.j. sa dva ili tri anonimna recenzenta. Obaveza da svako mora da objavi naučni rad u određenom periodu u vreme kada su sredstva za projekte minimalna proizvodi samo dovijanja, često ne baš časna. Na konkursima se biraju najbolji od raspololoživih kandidata. To isto važi i za obavezu pisanja udžbenika. Dešava se da u Srbiji postoji nekoliko udžbenika osrednjeg kvaliteta za isti predmet na raznim fakultetima, odnosno univerzitetima, a da pri tom postoje odlični udžbenici stranih autora iz kojih uče studenti sa svih kontinenata. Smatram da bi prevođenje relevantnih udžbenika bilo mnogo svrsishodnije. Zatim transparentnost – čini mi se da je ovde pogrešno primenjena. Kao što su recenzenti anonimni u naučnim časopisima, tako treba da budu anonimni i u izboru naučnih projekata. Javni treba da budu samo kriterijumi prema kojima se vrši iybor projekata. U zaključcima međunarodnih naučnih i stručnih skupova su obično naglašene smernice budućih istraživanja, to treba da bude osnova za definisanje projekata kod nas, sa nadom da ćemo tako da se uklopimo u svetske trendove i FONDOVE.