Za Nikolu Nikića, fudbalera sarajevskog „Željezničara“ iz osamdesetih godina prošlog veka vezane su brojne anegdote. Po jednoj od njih, kao talentovn igrač jednog zonskog ligaša bio je primećen i počele su da pristižu ponude većih klubova.
Zatim prelazi u klub čiji mu menadžeri uz ugovor daju i novi model mercedesa, taj statusni simbol bez kojeg i novac i titule i ostala materijalna dobra blede. Prolazi neko vreme i Nikić saznaje od obaveštenijih ljudi da nije dobio nikakav mercedes, već staru olupanu škodu, koja je u to vreme predstavljala najobičniji krš, čak i kad je bila nova.
Nikić je posvedočio da u to vreme nije znao kako izgleda ni jedan ni drugi, pa ni bilo koji drugi automobil, već da je prosto poverovao ljudima koji su mu rekli da je u pitanju mercedes. Na kraju krajeva, imao je četiri točka, vrata, volan i kretao se. Podsmevajući se svojoj naivnosti u velikoj meri otupio je oštrice podsmeha drugih.
A građani Srbije? Svakodnevno se mogu čuti prigovori na račun demokratije, prigovori koji ili podrazumevaju staru mantru da je ‘čvrsta ruka’ delotvornija, ili kako se politikom bave samo oni koji žele da legalizuju krađu, zatim da se živelo sjajno za vreme Tita, pa čak i da nam demokratiju potura licemerni Zapad, gde vladaju diktature pomoću tajnih službi, sa primesama raznih teorija zavera, a sve to pomešano sa ksenofobijom, antisemitizmom, antiliberalizmom, pa čak i stavovima da je fašizam dobar, u formi odbrambene politike prema neprijateljima kojima smo okruženi sa svih strana.
Procenat ljudi koji se mogu poistovetiti sa nekim od ovakvih stavova zastrašujuće je veliki. Deklarativno, oni su protiv rata, terora, diktature, a za svoje siromaštvo krive neoliberalizam i međunarodne institucije. Iza svega stoji bazična neobrazovanost i izmanipulisanost. Ekstremista ima uvek i svakom društvu, ali pravi problem predstavlja kad se stvori kritična masa ljudi koji u ekstremnim stavovima prestaju da vide opasnost po druge i po sebe. Oni su ti koji neće sprečavati nekog tiranina da uzurpira vlast u ime navodnog višeg cilja, spasa naroda i države, na primer. Istorija je puna loših primera kako se ta priča završava – autoritarna vlast postaje bedem u odbrani krvi i tla od „neprijateljâ“ koji zahtevima za uspostavljanjem demokratskih institucija žele da „razvuku naše linije“ i razvodne našu odbranu.
Da li demokratija podrazumeva nekakvu agendu po kojoj treba ispuniti uslove da bi određeni sistem mogao tako da bude nazvan? Postoji fiksirani spisak uslova na osnovu kojih se sistem određuje, iako različite zemlje na različite načine uređuju procedure, pravila i ograničenja. Na prvom mestu su nezavisne institucije, transparentnost, direktna demokratija, da mandatom u skupštini ne manipuliše stranka, nego da o svemu odlučuje poslanik u skladu sa principima stranke na čijoj je listi izabran. Slika društva u kojem postoji mali procenat ekstremno bogatih i ogromna većina siromašnih, neobrazovanih i nemoćnih, slika je svakog društva kroz istoriju koje je bilo okovano diktaturom i, na žalost, slika današnje Srbije.
Nikola Nikić je kroz smeh mogao svoje neznanje da pravda mladošću, neiskustvom, odrastanjem u siromašnom delu siromašne zemlje u vreme kad su automobili bili retkost. Čak i da mu je palo na pamet da proveri kako Mercedes uopšte izgleda, morao bi da se pomuči u svetu bez automobila i bez televizije. A građani Srbije?
Uz svakovrsno obilje informacija u svim dostupnim, a većinom besplatnim medijima, uz bezbroj izvora koji su im ponuđeni? Čime pravdaju nizak standard? Nefunkcionalnošću demokratije. Ako vozite olupanu škodu iz šezdeset i neke brzinom taljiga, misleći da vozite novi mercedes, doći ćete do zaključka da ni mercedes nije nešto posebno.
Visok standard u pojedinim državama nije odraz samo uspešne privrede, nego prvenstveno odraz stepena demokratije u institucijama političkog života. Ne postoji istinski demokratska država koja nije uspešna i bogata, kao što ne postoji država koja je siromašna, a da vlast u njoj nije skoncentrisana u rukama malog broja ljudi u vrhu vlasti.
I dok god građani budu pristajali na izborni zakon koji vrhovima stranaka daje apsolutnu vlast, a kandidatima za poslanike preporučuje da se umilostive šefovima stranaka i dok god ne budu glasali, ne za listu, već za kandidata lično, pristajaće da voze mercedes sa logom škode.
Siniša Ljuština,
član pokreta Dosta je bilo – Saša Radulović, Zvezdara, Beograd
Tekst je odličan, a posebno mi se sviđa zaključak. Ipak ne bih se složio da su sve te teorije zavera samo teorije zavera. Mnogo toga je istinito u njima, ali je problem u tome što one u Srbiji postaju alibi za neuspeh. Najlakše je okriviti drugog za sopstveni neuspeh. To je naš problem.
Odlican tekst Sasa ja vec dugo govorim o tome da je direktna demokratija resenje za zemlju kao sto je Srbija. U medjuvremenu dok se ne iskristalise model direktne demokratije i narod ne nauci da se izjasnjava po svakom vaznijem pitanju umesto da predaje odluke u ruke svojih izabranika taj model o kom pricate delegativne demokratije bi bio odlican.
Takodje postoje modaliteti po kojima bi zakonskim aktima moglo da se postavi kao obaveza da predstavnik naroda, znaci delegat/poslanik, mora na svakih mesec dana da se vidi sa narodom da li u nekoj dvorani ili nekim drugim modalitetom kao sto bi bila masovna VoIP konferencija i samim time ne samo polaze racune vec usaglasava svoje delovanje sa voljom onih koji su ga izabrali. To je jedan od nacina da se prekine prebacivanje odgovornosti sa jednog na drugog i preduzmu akcije u svoje ime za bolji zivot svakog gradjanina ponaosob.
Gospodine Radulovicu, zasto ne pitate podguznu muvu, druga Julina, odakle njemu pravo da ga vec godinama prate minimum cetvoro (?!) policajaca iz pete uprave sa sve policijskim vozilima i plus vozilima ministarstva u kojem je ministar? Od koga ili cega je on to ugrozen i s kojim pravom vec godinama na taj nacin trosi milione dinara iz budzeta?
Postoje. Postoje države u kojima nama demokratije, ali ima prirodnih resursa i , zahvaljujući tome, imaju , po svetskim merilima, apsolutno najviši ekonomski tsrandard. Da ne nabrajamo zalivske zemlje. Mi se naših prirodnih resursa odričemo. Kao da nisu naši. Zapad godinama veoma uspešno uradjuje u našu svest – upravo pomoću naših partija – da to naše baš i nije naše, i da nam ne treba tih 2.000 milijardi evra vrednosti ležišta ruda – uglja, zlata, srebra, pa i zemljišta i žita ( o vojno-strategijskom prostoru da i ne govorimo ), te da nam Kosmet predstavlja – balast (!?) na putu “boljitka”, na putu u privatnu organizaciju – u Eu. Eu je demokratska. U njoj se demokratski odlučuje. Tako je i Slovenija demokratski odlučila da primi šamar iz Nemačke, sagne glavu – zaboravi na pogranični problem sa njom – i odblokira ulazak Hrvatske. Nema toliko stranica na ovom sajtu za navesti brojne primere demokratije u Eu, a kojoj toliko težimo… tamo nas čekaju i fondovi Eu. 10, 15, 50 milijardi evra – tudjih poreskih obveznika, a samo da bi se mi – razvili. 50 mlrd. njihovih (kamatiranih) = 2.000 mlrd domaćih (besplatnih)… Demokratija i matematika su najjače svetsko oružje, zar ne…
Kako izvesni Nikic nije znao razliku izmedju Mercedesa i Skode, tako pola Srbije nezna sta je -ksenofobija, antisemitizam, libralizan…- nas narod je neobrazovan, sa njim se lako manipulise. Zato ova vlast malo polaze na obrazovanje, s polupismenim svetom se lako manipulise, jos kada se tu ukljuce pink, heppy, rts sa svojim programima onda je dozivljaj potpun. Kljuc naseg uspeha je OBRAZOVANJE. /P.S. naravno i zdravstvo, jer nam je velika vecina politicara OZBILJNO bolesna./.
“Izvesni Nikić” je legenda čoveče! Zapamti: NIKOLA NIKIĆ!
Demokratija je vlast naroda. Mera demokratičnosti jedne zajednice nije deklarativna stvar već:
a. Politički sistem za izbor i zamenu vlasti kroz slobodne i fer izbore.
b. Aktivno učešće ljudi, kao građana u političkom i civilnom životu
c. Zaštita ljudskih prava svih građana
d. Vladavina prava, u kome se zakoni i procedure primenjuju jednako na sve građane
Primenjujući ove mere na sadašnje stanje u Srbiji dobijam vrlo skromne pokazatelje.
Da li je demokratija dobra? Da li je bolja od autokratije i partokratije? Najbolje je pročitati Tomasa Pejna (“Prava čoveka” i “Zdrav razum”) dve knjige koje se nalaze među 10 najuticajnijih dela o politici i vlasti.
Očigledno da korelacije “količine” demokratije i bogatstva nisu pouzdana mera. Ni količina bogatstva nije merilo sreće (Danci su najsrećniji a nisu najbogatiji i nisu najuticajniji u EU).
Svaka zajednica ima sopstveni osećaj i meru za demokratiju. Mišljenja sam da u zajednici u kojoj živim i radim a na osnovu napred iznetih merila stepen demokratije je vrlo nizak.
Zadatak nam nije da lamentiramo nad tim već da stanje popravimo.
Koliko je naša demokratija bolja ili gora od drugih?
Borislave, možda pročitati i Tomasa Mora. Tu se mogu sagledati obe istine, eto 500 godina posle… Kako ona koja teži demokratiji, njenoj apsolutnoj poželjnosti, borbom upravo protiv u programu Djb baš nabrojanih anomalija, tako i spoznaja o tome, danas, iz današnje vizure, o dostižnosti. Medjutim, iako deluje neverovatnim, u značajnoj meri – ipak jeste dostižna. Ali – samo ako se ispuni JEDAN preduslov. Zajedništvo. Poslužiću se Vašim autentičnim stilom pisanja. Pod a) zajedništvom; b) zajedništvom, i pod c) zajedništvom. Ova tri po svemu različita elementa – zajedništvo, zajedništvo i – zajedništvo, mogu dovesti do željenih promena. Napad na partnere , ne. Držanje barjaka slobode i barjaka čistoće i nevinosti (koja jeste “pola zdravlja”), ne. U ovim okolnostima, u ovom trenutku , ne. Ali, saradnja – da, ona može stvoriti preduslove za ostvarivanje (gotovo) svih tačaka iz programa… I jedna hipoteza. Saša je danas pod nevidjenim udarom. Zamislite da u odbranu skoče svi oni partneri koje je kinjio prethodnih dana… Da li bi napadi (legitimni ili ne, osnovani ili ne) bili jednako efikasni? Mislite o tome…
Poštovani,
Imam drgojačije mišljenja od Vas.
a. Partnerstvo se gradi sa istomišljenicima sa istim načelima kojima se primena načela razlikuje ili im se razlikuju prioriteti.
b. Da treba da postoje tri zajedništva to je redu ali sa javnim, civilnim i privatnim sektorom. Politika nije jedino područje u kojem deluju pripadnice i pripadnici naše zajednice.
c. Do sada DJB nije uspostavio zvanično ni jedno partnerstvo. Saopšteno je da ima izgleda da se to ostvari. Pozdravio bih to jer se onda i partner(i) opredelio za načela (javnosti,odricanja od partokratije, slobode medija i preispitivanja ranije učinjenog).
Posvetio bih pažnju vašem komentaru, jer sadrži jednu važnu ideju, koju bih istakao na malo drugačiji način.
Radi se o ZAJEDNIŠTVU.
Ideja o značaju zajedništva za prosperitet neke grupe ili države je prilično stara.
U 14. veku je arapski mislilac i diplomata Ibn Haldun to nazvao ASABIJA, što bi bila sposobnost neke zajednice da se drži zajedno. Samo na taj način je zajednica sposobna da se odbrani od neprijatelja i da svoju volju nametne drugima. U slučaju konflikata, zajednica/država sa jačom asabijom na kraju izlazi kao pobednik.
Haldun je do tog zaključka čini mi se došao posmatrajući beduinska plemena. Samo grupa sa jakim kohezionim silama (asabijom) može da opstane u pustinji.
Asabija ili zajedništvo, NE ZNAČI DA SVI TREBA DA MISLE ISTO.
Ali to treba da podrazumeva JAK OSEĆAJ SOLIDARNOSTI U DRUŠTVU.
Za solidarnost je pak potrebna teolerancija, tačnije prihvatanje i onih koji su drugačiji, a opet su “naši”, kao i onih koji različito misle.
Za uspeh na bilo kom projektu je neophodno da većina bude usmerena u jednom određenom pravcu.
To i dalje ne znači da niko ne sme da misli drugačije, već da oko OPŠTIH pitanja postoji nekakav društveni konsenzus.
Istraživači su takođe uočili da je važno da i socijalne razlike ne budu prevelike. One svakako postoje, ali odnos materijalnog bogatstva najbogatijih i onih najsiromašnijih ne bi smeo da pređe neku granicu. Ako se to desi, asabija slabi i društvo teži raspadu.
S obzirom da je DJB preuzeo na sebe uvođenje suštinskih promena u politički život Srbije, mora da vodi računa kako se odnosi prema drugim faktorima na političkoj sceni.
Za ZAJEDNIŠTVO, TOLERANCIJU i SOLIDARANOST je potrebna snaga.
Sve ostalo je slabost, i to veoma štetna.
Verujem dakle, da se uz pravilno ophođenje neke osnovne vrednosti DJB mogu nametnuti i drugim strankama, bez obzira na ideološke razlike.
Potrebno je strpljenje, smirenost i upornost.
Nažalost, uporni ste u ukopavanju… Žao mi je zbog toga, jer imam utisak da je to opšti stav Djb. Potpuno odsustvo političkog iskustva, nepragmatičnost koja bi upravo donela željeno, da je ima… Cenu već plaćate, Djb u celini, i vremenom, ona će biti sve veća. Puno grešaka činite – u nizu. Šteta, zaista… Ukoliko ne poslušate i druge, ne razmotrite i druge ukazane mogućnosti, već budete i dalje slušali samo sebe, iz tog visokog leta, doživećete slobodan pad … A moglo je drugačije… Uz poštovanje i pozdrav, Igor
Odgovor u 01,32 nije dat Ocu Makariju (ne znam kako je, inače odličan tekst Oca Makarija , koji je dat u 09,24 h – postavljen ispred mog teksta datog u 01,32 h, pa se stiče utisak da je odgovor Makariju), zapravo je – odgovor nekome ko je – potpisan kao Borislav. Borislav je, “transparentno” verovatno pseudonim nekog ko predstavlja sam “špic” Djb. Namerno ne koristim izraz “vrh” (Djb-a). Obzirom na bespoštednu “zakucanost” koju u svojim stavovima zauzima Djb, rovovsku poziciju u koju se sve dublje ukopava, pokazivanje odsustva minimuma promišljana i pragmatičnosti, još više, ne pokazivanje želje da se uključe sve nijanse (raspoloživih) sivih ćelija, te iznenadjujuće slepilo prema putu kojim treba ići do ostvarivanja proklamaovanih 19 ciljeva (1 cilj je apsolutno neprihvatljiv i može ga “ponuditi” samo neko ko nije odavde) – predstavlja dovoljnim razlogom da se ljudi, pa i čitave porodice kojima je Djb bio u zančajnoj meri “prijemčljiv”, zapitaju da li je ovo stvarno – to to… Apsolutno sam siguran, nemam dilemu , ukoliko se ne dogodi promišljanje, ovakvim prokopavanjem svog rova – put u središte zemlje je zagarantovan.
Poštovani,
Koristim samo svoje ime u sadašnjoj komunikaciji. Za Vašu informaciju nisam član DJB niti ću to postati. Ja sam zainteresovani građanin koji je ocenio da je DJB politička snaga koja mi omogućuje da ostvarim svoj interes “stvaranje dobrog poltičkog, socio-ekonomskog i ekološkog okruženje ” za moje delovanje u privatnom i civilnom sektoru. Svoj interes jasno i javno izražavam. Pred DJB aktiviste i članove putem ovog sajta postavljam svoje zahteve i pratim koliko ih oni uvažavaju, uzimaju u obzir i njima se priklanjaju. Iz toga sledi i moja mera podrške pokretu. Razumem i drugojačija mišljenja ali ih odobravam u onolikoj meri koliko su nu skladu sa mojim interesima.
“Odobravam ih u meri u kojoj su – u skladu sa mojim interesom”… Borislave, jasno. Dovoljno.