Саша Радуловић, човек из излога: Стечајни управник српске опозиције

То митско питање пред последње изборе: “Немам појма за кога да гласам?”, а које је направила необична околност да вам се чинило како сте све лидере проевропске опозиције већ негде видели, али нисте могли да се тачно сетите где, утерала је Радуловића у Скупштину право из фарбаре у Бранковој, па је штета што му се листа, уместо “Доста је било”, није звала “Не знам за кога да гласам”. За “Доста је било”, после сам схватио, гласало је оно бирачко тело које би радије на папиру нацртало Чича Глишу, али кад су мало боље погледали, закључили су да и Радуловић, када мало подебљате линије, личи на тог типа. Па су га заокружили уместо да га нацртају

У званичној биографији Саше Радуловића пише: “Правио и водио компаније од гараже до преко 150 запослених”. Их, баш од гараже! — сматрао сам ово безвезним маркетиншким описом какав ваљда пише у свим епохалним биографијама од Била Гејтса до Марка Закерберга, све док ме једног дана Саша Радуловић није позвао да се упознамо и разменимо мишљења. Иако сам у животу више мењао сличице за фудбалска првенства него мишљења, али сам пристао.

“А где су вам просторије?”, питао сам, наравно.

“Бранкова улица, на излогу пише: Доста је било!”, објаснили су ми из Покрета “Доста је било” како да их најлакше нађем.

“На излогу пише ‘Доста је било’!? Хм! Да им седиште странке није у Амстердаму?“, помислио сам у себи, убеђен да су излози заштитни знак Амстердама, а не српске политичке сцене, мада постоји уверење да ту нема никакве суштинске разлике.

Још ми је било сумњивије што је Саша Радуловић једини српски опозиционар који, бар за сада, не би требало да седи у излогу. Оном амстердамском.

А кад се створе услови да седне у излог, онај амстердамски, први ћу га обавестити.

И тог дана сам се појавио у Бранковој улици, те почео да разгледам излоге. У питању је “џада” дискретно замагљена од издувних гасова аутомобила и неких људи који траже Бранков мост. Води од Зеленог венца ка тој главној београдској ћуприји.

Бранков мост је, иначе, идеално место ако вам некада у животу дође да скочите с моста. Људи, кажу, неке статистике, много више скачу са Бранковог него са Моста на Ади, јер им ваљда тај суморни амбијент ствара већу инспирацију него онај шљаштећи, тамо близу шпица Аде Циганлије.

Тако сам се тог дана мотао од излога до излога, разгледао где пише “Доста је било”, што је вероватно помисао сваког човека који шета Бранковом улицом, па му на памет падне, после деценија живота у раскошном српском вишестраначју, да оде и скочи с моста.

“Еее, ено га онај новинар, решио да скочи с моста“, примећивао сам да су ме случајни пролазници баш тако гледали док сам се шуњао по том царству аутомобила који јуре ка Новом Београду и аутобуса који се оданде враћају. И тако укруг.

“Извин’те, да не знате можда где је овде ‘Доста је било'”, питао сам неке људе, они само што нису звали милицију, јербо ко нормалан на приступној саобраћајници Бранковог моста тражи такав фаталистички слоган.

И онда, негде при крају улице, када је већ било јасно да су моје намере недвосмислене, на неком излогу указало се баш то: “Доста је било”. Страначке просторије Саше Радуловића на први поглед највише су асоцирале на оно што се обично зове “локал у припреми”.

У питању је, кладио бих се, нека бивша фарбара, могуће самопослуга, а није искључено мало или средње предузеће које је отишло у стечај после само месец дана рада, па су по излозима излепили пароле у складу са пословном политиком. Највише је, ипак, личило на цвећару групе ТНТ из “Алана Форда”.

Ко не зна, Алан Форд је сиромашни плавокоси младић који је одрастао у сиротишту. Врло је наиван и добродушан, па га често искоришћавају. Игром случаја и замене идентитета постаје тајни агент и члан групе ТНТ. Ова група, коју чине најразличитији ликови, решава бројне тајне задатке. Међутим, од тога немају неке велике финансијске користи, већ су стално гладни и обучени у дроњке. Седиште групе ТНТ је цвећара на Петој авенији, а место радње град Њујорк.

Угледавши седиште Покрета “Доста је било”, у излогу на ободу Бранкове улице, било ми је јасно да од тог посла нема ништа. “Овај мисли да из пропале фарбаре сруши Вучића” — имао сам ту помисао када сам ушао у “објекат” који је више личио на сквот, а не бих искључио да је у питању била нека бивша гаража.

И Саша Радуловић, који се после неког времена појавио из магацинског дела те еx-фарбаре, гараже или самопослуге, мало ме је асоцирао на Алана Форда. Једино што није плав.

Пре тог сусрета за потребе Недељника писао сам Радуловићев годишњи хороскоп, и ту је стајало: “Ако кренете у предизборну кампању са вашим идејама док сте били министар привреде, препоручујемо да изнајмите приватно обезбеђење. Или да носите пајсер испод мантила. Причати гласачима о отпуштању, пензијама од 200 евра, дванаесточасовном радном времену и слично, исто је као да на првом састанку девојци кажете да је ружна ко лопов, ал’ има добру душу.”

Саветовао сам га у том тексту: “Немојте се облачити као манекен ХТЗ опреме (скраћено Хигијена Техника Заштита), купите још једно одело. Увек је боље имати два, макар вам у сецонд ханд шопу рекли да је исто такво носио Владимир Иљич Лењин, крајем 1917. Ретро је у моди, истина не баш тол’ко ретро, али важно је да се ви у таквој одећи осећате комотно.”

Некако ми је тај његов стајлинг ишао уз просторије у којима сам га затекао.

И онда смо пола сата седели у некој нуспросторији рахметли фарбаре, а Радуловић ми је рекао:

“На следећим изборима улазимо у Скупштину, а на оним после њих побеђујемо Вучића!”

“Аха, важи, али на плажи”, смешкао сам се отприлике у том стилу, саслушао Радуловићеве идеје, и само што му на растанку нисам рекао: “Окани се ти, синко, ћорава посла.”

После тога сам га још једанпут срео пред изборе. У истом оном оделу, ишао је да обиђе активисте који су скупљали потписе за листу “Доста је било”. То су, у складу са већ уоченим просторним имиџом странке, радили у неком скученом локалу у Ћумићевом сокачету. Опет у излогу!

И онда се догодио овај април, а “краљ стечаја” је остварио оно обећање из фарбаре — ушао је у Скупштину. Фактички, постао је лидер српске опозиције, која је већ била у стечају, само јој је фалио управник. Али, као и код сваког стечаја, једино управник не оде у стечај. Он заврши посао, па даље напредује.

Радуловић је, без сумње, и “краљ случајности”. Вучића је упознао у “Утиску недеље”. Изгледа да су за њихов однос најбитнији били они предуги блокови реклама, када не можеш да радиш ништа паметније осим да се интимизираш са осталим гостима у студију, чекајући да неко каже: “Имамо још 30 секунди до укључења.”

Тако су Радуловић и Вучић седели на оним наранџастим тврдим столицама док су по мониторима зврјале рекламе за детерџент, улошке с крилцима и јогурт, те се тадашњем првом потпредседнику Владе учинило да је нашао правог човека за Министарство привреде.

Био је то њихов први сусрет. Касније, Радуловић је имао намеру да разгласи своју оставку на место министра баш у “Утиску”, тамо где је све почело, али Вучић га је предухитрио. “Чујем да ти фали гост” — позвао је Ољу у тренуцима када је решио да распише нове изборе (из марта 2014), нудећи се као ексклузивнији гост од Радуловића, јер шта ће ти министар који даје оставку, када имаш првог потпредседника који даје оставку целе Владе, уместо премијера.

После те емисије, у чијим рекламним блоковима је Вучић ваљда цртао Ољу са таргетом на челу на папирима из дебеле фасцикле, она је остала без “Утиска недеље”, пошто га је третирала ко “дете звечку”, револтирана наглом променом госта.

А Радуловић је после те емисије решио да од нестраначког експерта постане страначки експерт коме је све до 24. априла ове године над главом висило питање: “Да ли је у питању Вучићев ‘тројански коњ'”.

“Овај Радуле има неко лудило у очима“, најпре је приметио мој друг Јоца, стари опозиционар, а после сам то чуо још од сијасет оних који нису знали за кога да гласају.

То митско питање пред последње изборе: “Немам појма за кога да гласам?”, а које је направила необична околност да вам се чинило како сте све лидере проевропске опозиције већ негде видели, али нисте могли да се тачно сетите где, утерала је Радуловића у Скупштину право из фарбаре у Бранковој, па је штета што му се листа, уместо “Доста је било”, није звала “Не знам за кога да гласам”.

За “Доста је било”, после сам схватио, гласало је оно бирачко тело које би радије на папиру нацртало Чича Глишу, али кад су мало боље погледали, закључили су да и Радуловић, када мало подебљате линије, личи на тог типа. Па су га заокружили уместо да га нацртају.

И као што је Вук Драшковић својевремено, тражећи где су се налазиле просторије СПО-а 9. марта 1991, 20 година касније у Улици Џорџа Вашингтона набасао на бутик баш на месту одакле су планирали револуцију, тако ће једног дана Саша Радуловић, могуће, тамо у локалу у Бранковој, обићи неко мало или средње предузеће. И сетити се да је ту све почело.

Ако пак у међувремену заврши у неким луксузним просторијама, са телохранитељима на улазу и џипом упаркираним крај улаза, биће то знак да је зрео за излог. Али амстердамски. То, међутим, од њега зависи.

Извор: Недељник