Saša Radulović, čovek iz izloga: Stečajni upravnik srpske opozicije

To mitsko pitanje pred poslednje izbore: “Nemam pojma za koga da glasam?”, a koje je napravila neobična okolnost da vam se činilo kako ste sve lidere proevropske opozicije već negde videli, ali niste mogli da se tačno setite gde, uterala je Radulovića u Skupštinu pravo iz farbare u Brankovoj, pa je šteta što mu se lista, umesto “Dosta je bilo”, nije zvala “Ne znam za koga da glasam”. Za “Dosta je bilo”, posle sam shvatio, glasalo je ono biračko telo koje bi radije na papiru nacrtalo Čiča Glišu, ali kad su malo bolje pogledali, zaključili su da i Radulović, kada malo podebljate linije, liči na tog tipa. Pa su ga zaokružili umesto da ga nacrtaju

U zvaničnoj biografiji Saše Radulovića piše: “Pravio i vodio kompanije od garaže do preko 150 zaposlenih”. Ih, baš od garaže! — smatrao sam ovo bezveznim marketinškim opisom kakav valjda piše u svim epohalnim biografijama od Bila Gejtsa do Marka Zakerberga, sve dok me jednog dana Saša Radulović nije pozvao da se upoznamo i razmenimo mišljenja. Iako sam u životu više menjao sličice za fudbalska prvenstva nego mišljenja, ali sam pristao.

“A gde su vam prostorije?”, pitao sam, naravno.

“Brankova ulica, na izlogu piše: Dosta je bilo!”, objasnili su mi iz Pokreta “Dosta je bilo” kako da ih najlakše nađem.

“Na izlogu piše ‘Dosta je bilo’!? Hm! Da im sedište stranke nije u Amsterdamu?“, pomislio sam u sebi, ubeđen da su izlozi zaštitni znak Amsterdama, a ne srpske političke scene, mada postoji uverenje da tu nema nikakve suštinske razlike.

Još mi je bilo sumnjivije što je Saša Radulović jedini srpski opozicionar koji, bar za sada, ne bi trebalo da sedi u izlogu. Onom amsterdamskom.

A kad se stvore uslovi da sedne u izlog, onaj amsterdamski, prvi ću ga obavestiti.

I tog dana sam se pojavio u Brankovoj ulici, te počeo da razgledam izloge. U pitanju je “džada” diskretno zamagljena od izduvnih gasova automobila i nekih ljudi koji traže Brankov most. Vodi od Zelenog venca ka toj glavnoj beogradskoj ćupriji.

Brankov most je, inače, idealno mesto ako vam nekada u životu dođe da skočite s mosta. Ljudi, kažu, neke statistike, mnogo više skaču sa Brankovog nego sa Mosta na Adi, jer im valjda taj sumorni ambijent stvara veću inspiraciju nego onaj šljašteći, tamo blizu špica Ade Ciganlije.

Tako sam se tog dana motao od izloga do izloga, razgledao gde piše “Dosta je bilo”, što je verovatno pomisao svakog čoveka koji šeta Brankovom ulicom, pa mu na pamet padne, posle decenija života u raskošnom srpskom višestranačju, da ode i skoči s mosta.

“Eee, eno ga onaj novinar, rešio da skoči s mosta“, primećivao sam da su me slučajni prolaznici baš tako gledali dok sam se šunjao po tom carstvu automobila koji jure ka Novom Beogradu i autobusa koji se odande vraćaju. I tako ukrug.

“Izvin’te, da ne znate možda gde je ovde ‘Dosta je bilo'”, pitao sam neke ljude, oni samo što nisu zvali miliciju, jerbo ko normalan na pristupnoj saobraćajnici Brankovog mosta traži takav fatalistički slogan.

I onda, negde pri kraju ulice, kada je već bilo jasno da su moje namere nedvosmislene, na nekom izlogu ukazalo se baš to: “Dosta je bilo”. Stranačke prostorije Saše Radulovića na prvi pogled najviše su asocirale na ono što se obično zove “lokal u pripremi”.

U pitanju je, kladio bih se, neka bivša farbara, moguće samoposluga, a nije isključeno malo ili srednje preduzeće koje je otišlo u stečaj posle samo mesec dana rada, pa su po izlozima izlepili parole u skladu sa poslovnom politikom. Najviše je, ipak, ličilo na cvećaru grupe TNT iz “Alana Forda”.

Ko ne zna, Alan Ford je siromašni plavokosi mladić koji je odrastao u sirotištu. Vrlo je naivan i dobrodušan, pa ga često iskorišćavaju. Igrom slučaja i zamene identiteta postaje tajni agent i član grupe TNT. Ova grupa, koju čine najrazličitiji likovi, rešava brojne tajne zadatke. Međutim, od toga nemaju neke velike finansijske koristi, već su stalno gladni i obučeni u dronjke. Sedište grupe TNT je cvećara na Petoj aveniji, a mesto radnje grad Njujork.

Ugledavši sedište Pokreta “Dosta je bilo”, u izlogu na obodu Brankove ulice, bilo mi je jasno da od tog posla nema ništa. “Ovaj misli da iz propale farbare sruši Vučića” — imao sam tu pomisao kada sam ušao u “objekat” koji je više ličio na skvot, a ne bih isključio da je u pitanju bila neka bivša garaža.

I Saša Radulović, koji se posle nekog vremena pojavio iz magacinskog dela te ex-farbare, garaže ili samoposluge, malo me je asocirao na Alana Forda. Jedino što nije plav.

Pre tog susreta za potrebe Nedeljnika pisao sam Radulovićev godišnji horoskop, i tu je stajalo: “Ako krenete u predizbornu kampanju sa vašim idejama dok ste bili ministar privrede, preporučujemo da iznajmite privatno obezbeđenje. Ili da nosite pajser ispod mantila. Pričati glasačima o otpuštanju, penzijama od 200 evra, dvanaestočasovnom radnom vremenu i slično, isto je kao da na prvom sastanku devojci kažete da je ružna ko lopov, al’ ima dobru dušu.”

Savetovao sam ga u tom tekstu: “Nemojte se oblačiti kao maneken HTZ opreme (skraćeno Higijena Tehnika Zaštita), kupite još jedno odelo. Uvek je bolje imati dva, makar vam u second hand šopu rekli da je isto takvo nosio Vladimir Iljič Lenjin, krajem 1917. Retro je u modi, istina ne baš tol’ko retro, ali važno je da se vi u takvoj odeći osećate komotno.”

Nekako mi je taj njegov stajling išao uz prostorije u kojima sam ga zatekao.

I onda smo pola sata sedeli u nekoj nusprostoriji rahmetli farbare, a Radulović mi je rekao:

“Na sledećim izborima ulazimo u Skupštinu, a na onim posle njih pobeđujemo Vučića!”

“Aha, važi, ali na plaži”, smeškao sam se otprilike u tom stilu, saslušao Radulovićeve ideje, i samo što mu na rastanku nisam rekao: “Okani se ti, sinko, ćorava posla.”

Posle toga sam ga još jedanput sreo pred izbore. U istom onom odelu, išao je da obiđe aktiviste koji su skupljali potpise za listu “Dosta je bilo”. To su, u skladu sa već uočenim prostornim imidžom stranke, radili u nekom skučenom lokalu u Ćumićevom sokačetu. Opet u izlogu!

I onda se dogodio ovaj april, a “kralj stečaja” je ostvario ono obećanje iz farbare — ušao je u Skupštinu. Faktički, postao je lider srpske opozicije, koja je već bila u stečaju, samo joj je falio upravnik. Ali, kao i kod svakog stečaja, jedino upravnik ne ode u stečaj. On završi posao, pa dalje napreduje.

Radulović je, bez sumnje, i “kralj slučajnosti”. Vučića je upoznao u “Utisku nedelje”. Izgleda da su za njihov odnos najbitniji bili oni predugi blokovi reklama, kada ne možeš da radiš ništa pametnije osim da se intimiziraš sa ostalim gostima u studiju, čekajući da neko kaže: “Imamo još 30 sekundi do uključenja.”

Tako su Radulović i Vučić sedeli na onim narandžastim tvrdim stolicama dok su po monitorima zvrjale reklame za deterdžent, uloške s krilcima i jogurt, te se tadašnjem prvom potpredsedniku Vlade učinilo da je našao pravog čoveka za Ministarstvo privrede.

Bio je to njihov prvi susret. Kasnije, Radulović je imao nameru da razglasi svoju ostavku na mesto ministra baš u “Utisku”, tamo gde je sve počelo, ali Vučić ga je preduhitrio. “Čujem da ti fali gost” — pozvao je Olju u trenucima kada je rešio da raspiše nove izbore (iz marta 2014), nudeći se kao ekskluzivniji gost od Radulovića, jer šta će ti ministar koji daje ostavku, kada imaš prvog potpredsednika koji daje ostavku cele Vlade, umesto premijera.

Posle te emisije, u čijim reklamnim blokovima je Vučić valjda crtao Olju sa targetom na čelu na papirima iz debele fascikle, ona je ostala bez “Utiska nedelje”, pošto ga je tretirala ko “dete zvečku”, revoltirana naglom promenom gosta.

A Radulović je posle te emisije rešio da od nestranačkog eksperta postane stranački ekspert kome je sve do 24. aprila ove godine nad glavom visilo pitanje: “Da li je u pitanju Vučićev ‘trojanski konj'”.

“Ovaj Radule ima neko ludilo u očima“, najpre je primetio moj drug Joca, stari opozicionar, a posle sam to čuo još od sijaset onih koji nisu znali za koga da glasaju.

To mitsko pitanje pred poslednje izbore: “Nemam pojma za koga da glasam?”, a koje je napravila neobična okolnost da vam se činilo kako ste sve lidere proevropske opozicije već negde videli, ali niste mogli da se tačno setite gde, uterala je Radulovića u Skupštinu pravo iz farbare u Brankovoj, pa je šteta što mu se lista, umesto “Dosta je bilo”, nije zvala “Ne znam za koga da glasam”.

Za “Dosta je bilo”, posle sam shvatio, glasalo je ono biračko telo koje bi radije na papiru nacrtalo Čiča Glišu, ali kad su malo bolje pogledali, zaključili su da i Radulović, kada malo podebljate linije, liči na tog tipa. Pa su ga zaokružili umesto da ga nacrtaju.

I kao što je Vuk Drašković svojevremeno, tražeći gde su se nalazile prostorije SPO-a 9. marta 1991, 20 godina kasnije u Ulici Džordža Vašingtona nabasao na butik baš na mestu odakle su planirali revoluciju, tako će jednog dana Saša Radulović, moguće, tamo u lokalu u Brankovoj, obići neko malo ili srednje preduzeće. I setiti se da je tu sve počelo.

Ako pak u međuvremenu završi u nekim luksuznim prostorijama, sa telohraniteljima na ulazu i džipom uparkiranim kraj ulaza, biće to znak da je zreo za izlog. Ali amsterdamski. To, međutim, od njega zavisi.

Izvor: Nedeljnik