Nekoliko dana smo svedoci različitih natpisa u novinama o tome šta se dogodilo i na koji način je korisnik Doma za decu i omladinu ometenu u razvoju – Veternik izgubio život. Želim da verujem da ovaj događaj nije jedan od onih koji munjevitom brzinom ođeknu i „potresu“ celu Srbiju, a onda istom tom brzinom sve ode u zaborav. Očekujem da se u što kraćem roku ispita odgovornost svih nadležnih institucija (Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Pokrajinskog sekretarijata za zdravstvo, socijalnu politiku i demografiju, rukovodstva doma u Veterniku) u vezi sa tragedijom u kojoj je jedna osoba izgubila život i da se obavesti javnost o svim okolnostima koje su do toga dovele.
Skoro 10 godina unazad, različiti izveštaji i istraživanja o položaju korisnika rezidencijalnih ustanova u Srbiji ukazuju na katastrofalan odnos prema osobama koje tamo žive, a pre četiri godine je deo jedne takve analize bila i ustanova u Veterniku, u kojoj se pomenuta tragedija dogodila.
“Najsnažniji utisak ostavljaju samice ili „ćumezi“ kako ih korisnici zovu. To su sobe za izolaciju, skučenog prostora sa jednim ili dva gvozdena kreveta. Neke su obložene pločicama, a neke ne. U njima deca uriniraju u pelene, a odrasli u kofu. Kontakt sa osobljem ostvaruju ili kroz rešetke ili kroz mali prozor sa rešetkama na središnjem delu vrata. Tu se korisnici zatvaraju kad se „jako uznemire“. Zaposleni nam pokazuju iskrivljene rešetke kao dokaze njihove „nadljudske“ snage. U trenutku našeg obilaska, oni su mirni. Nije bilo moguće utvrditi da li su prethodno dobili ampularnu terapiju s obzirom da se o tome ne vodi tačna evidencija.”
Ovo nije izvod iz neke fantastične ili horor priče. Ovo je deo izveštaja o poseti ustanova socijalne zaštite, koji se nalazi u publikaciji Sklonjeni i zaboravljeni – segregacija i zanemarivanje dece sa smetnjama u razvoju i odraslih osoba sa intelektualnim teškoćama u Srbiji. Istraživanje je radila Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom MDRI-S, 2012. Celokupni sadržaj dostupan je na sledećoj adresi.
Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja ponosno ističe kako je ministarstvo, na čijem je čelu, u protekle dve godine uložilo 1.447 milijardi dinara u institucije socijalne zaštite. Nadam se da ta ulaganja nemaju sličnosti sa ulaganjima koja su se sprovodila u propalim javnim preduzećima, od kojih su najmanju korist, odnosno najveću štetu imali radnici, a u ovom slučaju korisnici usluga socijalne zaštite.
Misteriozna ulaganja nas ostavljaju bez mogućnosti da se na transparentan način prikaže kako je potrošen taj novac, kojim akcionim planom je to predviđeno, koje institucije su ga dobile i za koju namenu. Da li je novac potrošen uglavnom na građevinske radove ili na razvoj novih i unapređivanje postojećih usluga ili možda, što bi najviše imalo smisla, na proces deinstitucionalizacije.
Ustanove za trajni smeštaj korisnika su najčešće izolovane od naseljenih područja, okružene visokim zidovima, bez sadržaja koji su stimulativni za ljude koji u njima žive. Korisnici ovih ustanova, osim što su sakriveni od očiju javnosti, često su izolovani unutar institucija tako što bivaju zatvoreni u sobu ili vezani. Dok se Srbija deklarativno zalaže za transformaciju ustanova i njihovo potpuno zatvaranje, svojim postupcima potvrđuje potpuno suprotno.
U prilog tome govori i činjenica da je početkom ove godine upriličeno svečano otvaranje novoizgrađenog objekta u okviru Doma za decu i lica ometena u razvoju dr Nikola Šumenković – Stamnica. Ova investicija koštala je 66 miliona dinara prema tvrdnjma ministra Vulina. Postavlja se pitanje zbog čega se novac ulaže u izgradnju novih objekata u okviru rezidencijalnih ustanova, a ne na razvijanje usluga podrške u otvorenoj zajednici, koje bi bile deo usluge podrške za samostalan život, definisane Zakonom o socijalnoj zaštiti (“Sl. Glasnik RS”, br. 24/2011).
Potpuni paradoks (na žalost ne i jedini) je to što je Ministartsvo bilo jedan od učesnika na projektu Unapređenje položaja korisnika rezidencijalnih ustanova sa intelektualnim i mentalnim poteškoćama, kroz stvaranje uslova za njihovo uključivanje u društvo i lokalnu zajednicu“ – Otvoreni zagrljaj, koji je finansirala Evropska unija iz pretpristupnih IPA fondova. Projekat se sprovodio u periodu od juna 2014. do decembra 2015. godine, a opšti cilj projekta je “podrška razvoju inovativnih lokalnih socijalnih usluga i osnaživanje osoba sa mentalnim i intelektualnim teškoćama i njihovih porodica u pravcu povratka korisnika iz ustanova u njihove lokalne sredine”.
Dakle, dok jedan projekat ima za cilj da institucije za trajni smeštaj korisnika učini samoodrživim, drugi ima za cilj da ih zatvori. Kao odraz minimalne odgovornosti neophodno je da donese strategiju kojom će definisati plan transformacije ovih ustanova sa jasno definisanim rokovima za realizaciju a isključivo u najboljem interesu korisnika i u skladu sa Konvencijom UN o pravima osoba sa invaliditetom, koju je Srbija potpisala 2007. godine.
Ljupka Mihajlovska,
narodna poslanica, članica pokreta Dosta je bilo i direktorka Univerzitetskog centra za studente sa hendikepom Univerziteta u Beogradu
Relevantni povezani tekstovi:
– Vulin ignorisao preporuke zaštitnika građana
e, zbog ovakvih tekstova, ovakvih stavova i ovakvih ljudi smatram da ima nade za nas nasuprot smrti nesrećnog štićenika. puna podrška!
A ja da vas pitam: Sta je sa 500 miliona neprijavljenih Kineza?
Radim u domu koji ima plan transformacije, nalazi se u gradu, učestvovao je u projektu ‘Otvoreni zagrljaj’ i postoje veliki pomaci, ali najviše su za to zaslužni radnici doma i njihov entuzijazam. Inače, cela priča o transformaciji je krenula naopako, kao i većina stvari. U pravu ste da projekti idu vrlo često jedan protiv drugog, da nema garancije, održivosti, da su često nepromišljeni. Dokle god stigli, kakvi god projekti bili, kolika god želja za njihovom dobrom realizacijom i poboljšanjem kvaliteta života ljudi sa psihičim teškoćama bila, nema dovoljno kadra da se sve to sprovede kako treba. Suludo je koliki je mali broj uposlenih na korisnike sa kojima je, verujte, preteško raditi. Zamislite majku koja svoje rođeno,zdravo, jedno dete vodi za ruku i ono se istrgne i napravi neku glupost. Dešava se, zar ne? A zamislite sada jednu negovateljicu, u delu doma koji ima 20 soba u kojima su korisnici koji su vrlo često agresivni, ne komuniciraju, nisu u kontaktu sa realnosti? Šta mi možemo da očekujemo od te žene?
Naslov teksta odnosi se na jedan tragičan događaj, sardržaj na veliki broj povezanih ali ipak različitih tema. Izneta je kritika, ali nema ponuđenih i obrazloženih rešenja. A problem leži naravno u nedostatku sistema.
Tendencija reintegracije lica ometenih u razvoju u društvo ne kosi se tendencijom poboljšanja polžaja korisnika rezidencijalnih ustanova i nije potpuni paradoks, kako autorka kaže. Reintegracije nije uvek moguća, iz nekoliko razloga. Kod jednog dela osoba su razlog tome teški poremećaji ponašanja sa tendencijom ugrožavanja besbenosti same osobe, ali i njene okoline. Kod jednog dela je reintegracija nemuguća jer više ne postoji okruženje u koje bi bili reintegrisani, a same osobe nisu u stanju da žive samostalno. Treći razlog je nemoć društva da podrži porodice u kojima bi reintegracija bila moguća. Pošto reintegracija nije uvek moguća, postoji potreba za adekvatno zbrinjavanje lica u navedenim slučajevima, što podrazumeva kvalifikovane osobe u odgovarajućim institucijama, u kojima uslovi moraju biti bolji, nego što su sada.
Što se tiče samica ili “ćumeza”, kao i mera fiksacije i prinudne terapije, tu nije problem njihovo postojanje, jer one postoje u svim uređenim zemljama. Njihova uloga je zaštita osobe od samopovređivanja, kao i zaštita drugih lica od povređivanja. Takve metode su medicinski i etički dopustive samo u situaciji kada postoji neposredna opasnost ili očigledne naznake neposredne opasnosti koju je moguće sprečiti (npr. samoubistvo). Prinudne mere moraju biti sprovedene uz poštovanje ličnosti, interesa, dostojanstva, pa čak i nekih želja osobe nad kojom se sprovode i ne semeju trajati duže nego što je neophodno. Iz tih prostorija moraju biti uklonjeni svi predmeti kojima neko može biti povređen. Nameštaj mora biti takav da nije pogodan za povređivanje (npr. od sunđera). Videonadzor je veoma bitan. Pristup toaletu nije uvek moguć. Svakako da o takvim merama moraju odlučivati stručne osobe, pa se takve mere sprovode uglavnom u psihijatrijskim klinikama ili drugim visoko specijalizovanim ustanovama, a ne u domovima. Pošto je psihijatrija u Srbiji teško stigmatizovana i raspolaže kapacitetima daleko ispod prihvatljivog minimuma postoji veliki prostor za zloupotrebu i pogrešno sprovođenje mera prinudnog zbrinajvanja obolelih osoba. Odgovornost za to ne treba tražiti kod pojedinih institucija, to je veliki društveni problem koji zahteva sistemske promene.
Postovani, jednim delom ste u pravu. Bezbednost korisnika jeste na prvom mestu. S druge strane, sve price koje se u medijima pojavljuju iz ustanova za smestaj osoba ometenih u razvoju su lose i sramotne za struku. Radim u takvoj ustanovi, nema soba za izolaciju, potpuno je otvorena, nema vezivanja niti bilo cega slicnog. Zato svakodnevno zaposleni dobijaju batine od korisnika, ponekad budu i teze povredjeni. O tome niko ne pise. Ovo je samo deo ponizenja koja nam se dogadjaju na poslu. Od roditelja takvih osoba budemo cestovredjani i optuzivani. Verujte mi da su nam ponekad jedi i spas kamere koje snimaju sve bez prestanka. Svako ko o ovakvim ustanovama pise, morao bi u njima da provede makar nekoliko dana. Iako odgovornost za pomenuti slucaj jos uvek nije utvrdjena, sigurna sam da se tamo svi zaposleni osecaju gore od svih dusebriznika iz udobnih kancrlarija I svih inspekcija koje kontrolu vrse sa vrata, jer (svojim sam ocima videla), od smrada i gadjenja ne mogu da udju u pomenute prostorije! Pozdrav za sve inspektore u oblasti socijalne zastite!
Pozdrav! Ja bih, ukoliko je moguce, da skrenem paznju na jos jedan u nizu sebicnih i nerazumnih poteza republickog ministarstva, imenom ministarstva Aleksandra Vulina, povodom njegove reakcije i spiranja odgovornosti visih instanci za desavanja u Domu Veternik, gde se odigrao nemio dogadjaj, sa nazalost teskim posledicama. Kaznjeni su ljudi bez da se utvrdi odgovornost, nalozena smena rukovodsva tek da bi u javnosti zazvucalo da je republicko ministarstvo povuklo poteze-tj. nalozilo pokrajinskom ministarstvu sta da uradi..a niko ne govori o tome da upravo taj isti sistem drzi ovu i ovakve ustanove sa nepojmljivo malim brojem zaposlenih i u njih smesta korisnike sa ozbiljnim psihijatrijskim problemima iako ustanove nisu za to namenjene niti poseduju neophodne resurse, da jedan vaspitac radi I na pedeset agresivnih i autoagresivnih korisnika,sa teskim I kombinovanim smenjama, sto dovodi do sveuukupno nemogucih uslova za rad i bezbednost dece i zaposlenih.Svi znaju da nam fali 30 strucnih lica, niko nista da uradi po tom pitanju. Na saglasnost da se primi novi radnik na upraznjeno radno mesto ceka se i do godinu dana. Prava briga za bezbednost treba da bude preventiva i podrska sistema a ne da se svede na glasno izrecene kazne a da bi se nesrece ponavljale zbog potpuno NEMOGUCIH uslova da se korisnici makar sacuvaju..I to je problem poznat javnosti ali se drzavni vrh oglasi samo kada se neko usudi i njih da prozove. Znam da pricam u prazno i da ce ceh kao i do sada platiti oni koji su poslednji u lancu usluga ma kako da su u pitanju kvalitetni ljudi i, mogu slobodno reci, nezamenjivi. Da li je neko nesto pitao korisnike? Kolege? Znam, mala kap u okeanu, koga briga..Nego, ja to onako, jer je to jedino sto mi je ostalo da pokusam i sto mi savest nalaze. Naravno, svako ce preuzeti svoj deo odgovornosti, mi smo porodica i mi volimo svoj posao(jer, inace, zar bi ga radili za te novce i pod tim uslovima) ali zahtevamo da i oni koji su nam ucrtali mape objasne svoje motive. Sta bi se desilo da se organizuje strajk zaposlenih (nece i nije nikad ni do sad jer mi volimo nasu decu iz Doma i necemo ih nikad prepusiti samima sebi), da li bi veliki minister mogao da nadje dobrovoljce da nas zamene na poslu? Mi smo ponekad gotovo svemoguci ..osim kada ostavimo jednog coveka na xxy zaduzenja od cije savrsene realizacije ne zavisi proizvodnja nego ljudski zivoti. I onda pricamo o kazni zbog protokola..I po ko zna koji put sistem guta svoju decu. Da, sistem. Oprostite, mada verovatno necete ni procitati ali, ja se nadam..a nada poslednja umire. . Ceo kolektiv ce stati iza svojih kolega, ne mozemo I ne smemo da cutimo i pustimo tek tako da niz vodu odu dva NAJBOLJA radnika , omiljena na prvom mestu kod dece a i od kolega, i da smene direktora koji zaista ne sme i ne treba da bude zrtveno jagnje gospodina Vulina koji, da se ne lazemo, pokrajini moze da naredi sta god i ovde se mora tako postupiti. Direktor Arbutina nije ni u jednoj stranci, izgleda da danas coveku nije dovoljno sto je covek i profesionalac nego bi morao da se uhvati u kolo sa politickim trendovima? Ovaj posao je dovoljno tezak, mozda jedan od najtezih ali ljudi koji ga obavljaju su ljudi koji imaju ogromno srce i ogromnu odgovornost. I nailaze svakodnevno na situacije koje su rizicne bar koliko se ova mogla uciniti rizicnom u celom sledu desavanja..I dolaze u situacije kada moraju da biraju da li da krenu za jednim agitiranim korisnikom do sobe za relaksaciju (jer tajm aut soba je upravo to, SOBA ZA PAUZU, za predah koji je najcesce dovodio do smirivanja korisnika i smanjene agresivnosti ili autoagresivnosti) ili da ostane da sacuva grupu koja je u svakom trenutku broji barem tri korisnika sklona rizicnom ponasanju.. Suvise je sve to kompleksno za objasniti ljudima koji zakljucke izvode iz naslova u zutoj stampi i vladajucim kruzocima koji brze bolje objave svoje mere restrikcije i misle da je time problem resen. A da li se neko pita kako je ovih dana raditi tamo, odlaziti medju uznemirenu i zbunjenu decu i omladinu koji zahevaju odgovore na pitanje zasto nema njihovog omiljenog vaspitaca i negovateljice koju su redom zvali mamom ili babom, jer rodjene nemaju a njeno je krilo bilo sigurno utociste..Svako od nas, zaposlenih, mogao je biti na mestu ovih ljudi jer nas je posao celodnevni rizik i svi koji zakoracimo preko praga Doma, dobrovoljno biramo da ljubavlju stanemo ispred bolesti, ispred hendikepa, ispred ljutnje zbog osecaja napustenosti od strane porodice..Roditelji nasih korisnika zahvalni su na nasoj brizi i posvecenosti i mozda najbolje znaju kolika je to odgovornost sacuvati im bezbednost u trenucima njivih pojacanih ispoljavanja besa zbog telesnih, mentalnih ili bilo kojih drugih uskracenosti. Da li je bar neko mislio o tome? Zar se i najboljoj majci ili najboljem ocu ne moze dogoditi da igraju na poverenje i dogovor, i da poveruju detetu da nece,recimo, uzeti alkohol, da nece sesti u auto i voziti velikom brzinom u smrt? Svakoga jutra kad zakoracim tamo, prvo se pomolim Bogu. Svi se pomolimo. A onda radimo kako znamo i umemo. I kada nam dodju nekakvi gosti iz belog sveta koji su imali prilike da vide rad u drugim ustanovama sirom kugle, ponosni smo na njihove pohvale u cudjenje sa koliko ljubavi i paznje pristupamo poslu, a za koje novce i u kojim uslovima. Kome nije jasna veza izmedju uzrokai posledice toga kobnog dana, neka pita ljude koji su bili direktno upuceni u desavanja. Postedite nas proizvodnih zakljucaka,i ovako nam je dovoljno tesko jer smo ovde jedini mi na gubitku. Vi ne znate nista o nama, o nasoj “deci”, o nasim brigama, rizicima, Vama je taj plavokosi decak samo greska u protokolu. Nama je bio deo zivota. Vasi pritisci ne smanjuju nasu odgovornost ni nasu tugu. A vase “MERE” samo ce proizvesti nova rizicna ponasanja jer neki od korisnika vec prete da ce nauditi sebi jer im njihov vaspitac. i njihova “baba” ne dolaze da ih utese. Kako njima objasniti pojam pravde? Ima li dobrovoljaca?