У ИТ сектору нема незапослених, постоји само велика глад за образованим кадровима спремним да се брзо прилагођавају. Да ли то држава препознаје и како направити образовни систем који ће бити повезан са привредом и омогућити развој и једне и друге области?
Јасмина Николић, генерална секретарка покрета Доста је било и потпредседница експертског тима за реформу високог образовања говори управо на ову важну тему у емисији „У средишту пажње“ на Радио Београду 1, данас у 17 сати.
Пратите емисију ако вас занима образовање потребно за улазак у ИТ сектор или развој бизниса и обука кадрова у овој најперспективнијој области. Имаћете прилику да чујете занимљива и корисна упутства од стручњака светског реномеа.
Dobra tema. Jasmina nije los all-arounder, ali umesto promocije jedne licnosti potrebna je tribina. Organizujte u nekom dobrom prostoru online tribinu tipa “KINO-OKO”, gde cete skupiti kvalitene ljude i gde bi bilo vise kvalitetnih misljenja. Jasmina bi bilo mozda dobar moderator, ako bi mogla da se obuzda u prici.
Lepo, lepo, lepo…Politički, bitno koliko i reorganizacija rolne papirnog ubrusa.
Počinjemo političko delovanje i uticaj na javnost, oblačenjem od cilindra.
Podaci:
-778.579 nezaposlenih,
-300.000 onih koji rade a ne primaju plate,
-600.000 zaposlenih prima minimalac,
-1.500.000 onih ispod donje granice siromastva, …
– socijalnu pomoc prima 700.000 ljudi …
-200 evra prosecna plata,
-150 evra prosecna penzija,
-samo 6,5% akademski obrazovanih,
-polovina stanovnistva u Srbiji ima zavrsenu samo osnovnu skolu ili nema svih osam razreda, …
-1,3 miliona ljudi u Srbiji potpuno ili funkcionalno je nepismeno,
-253.000 ljudi u Srbiju koriste narodne kuhinje, …….
Ako se već htelo ukazati, ALARMIRATI na stanje u obrazovanju i vaspitanju /možda nisam u pravu, međutim tako sam shvatio prethodni tekst na ovu temu/, kvalitet nastave, nastavnika, udžbenika, metodike, wc itd, itd, itd, onda se trebalo opredeliti za krucijalniju temu koja pogađa u sredšte ove oblasti i angažuje veći broj učesnika. Naravno da nemam ništa “protiv” razvoja i biznisa IT sektora i kolega koji su u njemu. Ali, ovo je jednostavno manji “kvantitativni” deo ukupnog problema u društvu.
Zato, u okviru ove oblasti, delegiram temu: “Zašto trebamo učiti o Srebrenici.”
Zašto? Jer se kroz tu temu prelama ukupan vrednosni, moralni i etički sklop našeg društva.
U domenu obrazovanja i (ne zaboravimo!!!) vaspitanja, naša se odgovornost za svet sastoji u tome da omogućimo deci da budu bolja nego li smo bili mi, da im kažemo kako smo im ostavili u nasleđe jedan urušen svet, u kome je ubijati njihove vršnjake bilo dozvoljeno i slavljeno kao dobro. Moramo im pokazati kako je ovo loš stari svet. Istovremeno, drugog sveta nema, i na njima je da ga učine boljim nakon zla.
Mi današnjoj deci ostavljamo odgovornost da prognaju iz sveta zlo koje mi nismo uspeli da zaustavimo. To se može videti kao teret koji oni nisu zaslužili. U jednom više optimističnom ključu, obrazovanje koje insistira na svesti i sudu ( u ovom slučaj-o zločinu) može se videti kao putokaz koji će decu usmeriti ka dobrom životu.
Kada ovu društvenu ulogu obrazovanje i vaspitanje ispuni, tada, da, tada – možemo stavljati cilindar na glavu.
Do tada referirana obrada teme/obrazovanje/ može se shvatiti kao šareni celofan u kome će se pakovati ogoljena radna snaga (svejedno da li više ili manje stručna) ponuđena neoliberalnoj pijaci,. Pa ko voli, nek izvoli.
@aspalathos Dobro zapazanje, ko hoce da popravlja Srbiju ima mnogo velikih tema i o svakoj mora da odmah povede diskusija. Ali DJB nema jos uvek ljudi koji mogu da obrade ni 5% takvog reformskog programa. Cak i ekonomski zveci jer je dosta prazan. Ne postoji ni ideoloski ni pragmatski pravac oko koga su okupljeni ljudi. Dosta zavisi od vodstva. Jedan covek ne moze da vodi reformu.
Skolovanje ljudi za nove tehnologije i sistem za generaciju firmi novih tehnologija jeste jedna od najvaznijih stvari u Sr. Zato podrzavam ove pokusje da se pokrene tema. Ali to je veoma usko za partiju koja hoce da ima vise od 6% i promeni Srbiju.
Predlazem sledece teme:
– Mozda kao prvo pitanje kako resiti sapun, toalet papir i ciscenje u skolama i vrticima. Ako za to DJB nema resenje bolje da ne ide na donje stavke.
– Stanje nacije kao sto je aspalathos naveo,
– Kosovo, Republika Srbska, Srbi u danasnjoj Crnoj Gori i Hrvatskoj.
– Razvojni, neoliberalni model ili hibrid (interesantno bi bilo cuti sta vrh DJB misli o tome)
– Ako je razvojni ili hibrid – kakvu ekonomiju zelimo u Srbiji, da li su to Jure i arapski zemljoposednici ili nesto drugo
– Reforma drzavne uprave, popravljanje opsteg niva upravlnljana u Sr. Bez toga ni jedna reforma nece biti moguca.
– Demografska politika ( Moram da priznam da sam od SR cuo vrlo neosmisljene i povrsne izjave o ovoj vaznoj temi)
– Politika prama dijaspori, uloga dijaspore
– Obrazovanje i kako ga reformisati
– Zdravstvo i kako ga reformisati
– Penzioni sistem
Za svaku ovu stavku morate naci po tri jaka coveka iz oblasti. Takodje morate imati menadzere i administratore koji mogu da proguraju bilo kakvu politiku.
Vidi se iz komentara da zelite bolje zemlji pa bih Vas pozvao da se aktivnije ukljucite u kampanju lokalnih i predsednickih izbora 2017 na djurdjevdan sto je jos oko 9 meseci i sto Vise prijatelja rodbine poznanika takodje ukljucite da skupa proslavimo djurdjevdan 2017 poznat po promenama. Secam se 2008 predsednickih izbora tada sam ds podrzavao negde maja 2007 je potpisan ssp i ds je vec tada pocela sa pripremama za predsednicke izbore i imala je cilj koji je i ostvarila, mada su mi sada boza derikoza i njegovi ortaci odvratni, onomad su se zakrvili sa onim kostinicinim ortacima ali je pobedila vizija.
aspalethos, molio bih samo da navedete izvore ovih podataka koje ste naveli. Što se Srebrenice tiče, naravno, i nju treba učiti, ali samo ako se uči i Bratunac ili Pakračko polje. Bez toga, bez svih njih – nema te “nauke” o kojoj govorite. No, generalno, post gadja u temu.
@igor, korektno reagovanje, pa dopustite i moguće razvijanje ponuđene teme.
Podaci koje sam naveo pojavljuju se (često, rekao bih) u medijima, konkretno Danasu, Novom magazinu, ali i portalima…
Štaviše, neki od njih su prisutni i u udžbenicima (koji se odnose na obrazovnu strukturu)…
Međutim (da ne kažem “ali”) mnogo je značajnije vaše reagovanje i dopuna ponuđene teme sa stavom da –“ Što se Srebrenice tiče, naravno, i nju treba učiti, ali samo ako se uči i Bratunac ili Pakračko polje. Bez toga, bez svih njih – nema te „nauke“ o kojoj govorite.”
Ajd’” da budem “lažno skroman” pa još jednom ponovim deo teksta na jednom (ovde)svom postu vezanog za drugu temu.
-“Na celom području bivše Jugoslavije ne postoji nijedan spomenik podignut „onim drugima“. Sve smo spomenike, sve memorijalne centre i spomen-ploče podigli svojim žrtvama. Nikad u svih ovih dvadeset pet, šest godina nijedan zločin počinjen u naše ime nije bio pomenut bez pominjanja „naših žrtava“, zločina dakle „počinjenih na svim stranama“, nikad nijedna žrtva ubijena u naše ime nije pomenuta bez onog podlog, odvratnog „ali“, veznika koji je zamenio reči „izvini“ i „oprosti“ i kojega bi posebnom tačkom naših deklaracija valjalo trajno izbaciti iz svih pravopisa. Zašto je to toliko teško.”
Vraćam se na početak, a to je postaviljanje pitanja svrhe obrazovanja?
I još važnije – zašto treba učiti o Srebrenici?
Ako bismo prihvatili savremeni pedagoški pristup da je svrha obrazovanja formiranje slobodnih, samosvesnih građana, koji su tokom procesa obrazovanja stekli veštine i naučili, na primer, da čitaju, razumeju i kritički obrade tekst, onda bi učenje o Srebrenici moglo biti najvažniji deo obrazovanja. Upravo zato što je to pitanje tako osetljivo i tako kontroverzno. Baš zbog toga ono bi bilo izuzetno važno da bi se shvatilo da, za početak, ne postoji jedna jednostavna istina, već da je razumevanje nekog događaja uvek puno nijansi, uvek različito u zavisnosti od pozicije iz koje se posmatra, uvek pluralno. I u tome je suština – učenje o Srebrenici pomoglo bi učenju o pluralnosti, o tome da je ne samo prirodno, već i nužno imati različita mišljenja, ali da je posao pravog obrazovnog sistema da uči o tome kako se o njima vodi dijalog, kako se argumentuje, kako se postavljaju pitanja, kako se uvažava „drugi“ i kako se razume. To je jedini mogući korektiv. Da bismo i mi sami postali bolji.
Konkretnije, metodika za postizanje takvog cilja u ovoj oblasti mogla bi početi sa udžbenicima u kojima su dva narativa, dva sasvim različita viđenja događaja predstavljena u dva paralelna stupca, dok je između njih ostavljen treći, prazan stubac, u koji đaci treba da upišu svoje viđenje. Takav pristup bi u potpunosti mogao biti primenjen na slučaj Jugoslovenskih ratova, jer sve strane u njima imaju svoj čvrst narativ o njihovim uzrocima, toku i pojedinačnim događajima, pa bi objavljivanje tih paralelnih narativa bilo veoma važno jer bi se tako đacima predočila već izgrađena viđenja obe strane, čvrsto postavljeni i veoma različiti okviri za razumevanje događaja, koji bi pokazali kolike su razlike u tumačenjima. Tako bi se đaci upoznali s viđenjem druge strane, učili o tome kako je moguće jednu pojavu videti iz sasvim različitih uglova i kako se svaki događaj iz prošlosti uvek različito tumači i u okviru jednog društva i među različitim zajednicama, kao što i na današnja politička pitanja postoje veoma različiti pogledi.
Drugi pristup možemo naći u zajedničkim knjigama namenjenim državama Jugoistočne Evrope (Teaching Modern Southeast European History. Alternative Educational materials, ed. Christina Kouluri, Solun 2005, objavljene na 9 jezika regiona) u kojima je primenjen metod multiperspektivnosti. U njima se događaji predstavljaju kroz istorijske izvore, tekstove ili ilustracije iz vremena u kojima su nastali, čime se đacima prikazuje kako su različite strane videle određene događaje i koliko su njihova razumevanja bila različita.
Treći deo trebalo bi da bude posvećen sećanjima, kao i svedočenjima pred sudom u Hagu, čime bi se individualizovao odnos prema žrtvama i razvila empatija prema njihovim patnjama. U poslednjem delu bilo bi potrebno doneti delove sudskih odluka, kako onih na Međunarodnom sudu pravde na kome je taj zločin okarakterisan kao genocid, kao i pred Međunarodnim krivičnim sudom.
Kada bi Jugoslovenski ratovi ovakvim metodom bili prikazani u udžbenicima država koje su u njima učestvovale stvorila bi se osnova i za suočavanje s njima, ali i za potpunu promenu načina učenja generalno, a posebno o prošlosti. Više ne bi bilo propisane istine koja se memoriše i koja isključuje propitivanje, već bi se prošlost razumevala na osnovu različitih viđenja i argumenata. Taj susret s drugim viđenjem bio bi bolan, izazivao bi otpor, nailazio na nipodaštavanje, pa i negiranje potrebe da znamo šta „drugi“ misli. Ali, u konfliktnim ili postkonfliktnim društvima taj korak je neophodan, jer on dovodi do toga da se „drugi“ uopšte primeti, da mu se prizna legitimitet i otvori mogućnost debate. Učenje o bolu tada bi došlo na mesto praznih državničkih izvinjenja, a škole bi postale mesto na kome se razvija autonomno mišljenje umesto dosadašnjih i sadašnjih ideoloških propovedaonica.
Tema je IT obrazovanje i biznis… Lako je prosiriti pricu do mere da je niko ne moze obuhvatiti. Ovde je tema vrlo uska.
Politicari su videli da se IT sektor razvio, da zaposljava mlade i pametne i da su tu plate od kojih se moze ziveti. I sada bi oni tu nesto da poprave. Osnovna greska je u pristupu i kompanija i politicara. Nije posao univerziteta da skoluje gotove kadrove koji sutra mogu da rade u nekoj IT kompaniji. Student mora da stekne sirinu, mora da dobro nauci osnove i, najvaznije, mora da nauci da razmislja i uci. Vecina srednjoskolaca kada dodje na fakultet ne zna da uci. Dobar deo to ne nauci ni do diplome. Nauce ljudi da poloze ispit a da im je sustina izmakla i da na nju nisu obratili paznju. Vise prakse je potrebno, no to je tesko organizovati i taj problem je univerzalan. Takvi kadrovi postaju juniori i dalje se formiraju prema karijeri koju razvijaju. Sustina je da je pred studentima sirok izbor mogucih karijera. Kompanije to ne zele. One zele studente koji samo kod njih mogu da rade i zale se i kude sto to nije slucaj. Greska…
Sa druge strane, kvalitet nastavnog kadra je takodje problem za sebe. Tu dolazimo do uravnilovke i politike platnih razreda. Drzava insistira da jednako placa i redovne profesore na lingvistici, istoriji i u IT sektoru. Bez zelje da omalovazam druge struke cinjenica je da je plata junior inzinjera u IT sektoru veca od profesorske. Ko ce onda da ostaje na fakultetu i godinama se bori da stekne zvanja, reference, polozaj za daleko manje novaca nego sto mu daje privatni sektor? Ovo nije politicki oportuno pokrenuti, ali je zivotno i vrlo realno.
Trece, vecina omladine danas misli da je IT sektor kada neko sedne i nauci da napravi android aplikaciju ili uz razne tutorial-e nauci java-u ili da napravi manji web-site i onda radi kao free-lenser. Greska. Fakultet vas uci vecim zalogajima. Potrebno je razmisljati o projektu koji radi 50ak ljudi na 3 lokacije i gde cete retko poceti od starta. Uglavnom nasledjujete desetine hiljada redova tudjeg koda koji nije dokumentovan. Treba da znate da radite u timu sa kojim imate ogranicenu komunikaciju, na alatima koji bas ne rade, da se izborite sa tudjim kodom, da trazite greske. Testiranje, odrzavanje, dokumentovanje. Da biste to mogli morate da razumete sustinu problema – tehnicki, inzenjerski. Iluzorno je ocekivati da cete dobiti full specifikaciju i poceti da kodujete. Specifikacija u detaljima koja se obicno ovde ocekuje je 60% projekta. Cesto ni sam klijent nije siguran da zna sve detalje. Mnoge se stvari definisu u hodu, kako projekat ide. To su sve stvari za koje vam je potrebna sirina, prilagodljivost, a to sami ne mozete nauciti. To je ono sto dobijate na ozbiljnim fakultetima… Greska je to ukloniti da biste generisali kadrove za par jakih domacih kompanija..
Ja neznam sta vise nije izanalizirano. Stalno se vrtimo u krug. Treba reformirati privredu prema malom i srednjem poduzetnistvu. Onako kako Pokret zeli. Sami privatnici ce zaposljavati kandidate za koje ONI vjeruju da ce biti njima korisni. Za uzvrat, kandidat ce dobijati prihod dok radi i vjestinu koju neko trazi. Radi, uci,dobija prihod i povremeno ide u skolu za teorijsko unapredjenje. Ako kandidat to voli da radi i zeli se time baviti neko duze vrijeme.
Q) Zasto u Srbiji nema vise IT tehnicara?
A) Zato sto nema sistema cjelozivotnog skolovanja kao u Kanadi i SADu. Kako za IT tako i za druge industrije. IT industrija ima svoju specificnost kao i svaka. Nista posebno. Bitno je uspostaviti instituciju doskolovavanja od strane drzave. Drzava regulira kvalitet a trziste broj.
Nema vise IT tehnicara jer drzava radi preraspodjelu. Unistava kapital.
Ko nema fakultet taj netreba Srbiji. Fakultet ili si visak. Posto je privreda Srbije komunisticko/birokratska u njoj je sve propisano. Fakultet kupuje radno mjesto i polozaj.
Nemaju svi strpljena, mogucnosti ili kapaciteta da idu na fakultet. Ni netrebaju. U normanom drustvu svi imaju svoje mjesto.
Q) Zasto Srbija nema analizu koliko treba IT tehnicara?
A) Nema analizu jer to nitkome netreba. Obican statisticki podatak kao i koliko krompira je potroseno u 2013. Obico svako zakljuci ono sta zeli.
Q) Da li je buducnost Srbije u IT?
A) Jeste, kao i pravljenju soka od malina i pravljenju namjestaja i svega onoga sto netko zeli dobrovoljno kupiti.
Zakljucak, IT je uspio jer se drzavna birokratija nije pocela baviti njegovim “problemima”.