Игре судског достављања

Скорашњи догађаји приликом одласка представника покрета „Доста је било – Саша Радуловић“ на консултације код мандатара Вучића остали су упамћени углавном по инцидентима до којих је тада дошло. Мандатара је, очигледно, највише узнемирила намера Саше Радуловића да му том приликом уручи тужбу коју је против њега поднео, јер ту тужбу надлежни органи нису у стању да му уруче већ годину и по дана.

Овакав начин уручивања тужбе заиста делује екстремно, али како другачије уручити тужбу или позив туженом, када суд очигледно нема ефикасног начина да то учини. Иза овог примера стоји један од безбројних озбиљних проблема правосуђа у Србији.

Нередовно уручивање тужби, разних судских писмена као и позива на рочишта једна је од бројних слабих тачака функционалности, односно нефункционалности нашег правосуђа а тиме и један од најчешћих и најважнијих разлога због којих се многи спорови у Србији развлаче и продужавају у бесконачност и трају бескрајно дуго, најчешће годинама. Управо достављање судских писмена пружа бројне могућности за махинације и злоупотребе, те избегавања, чак и у најједноставнијим и најбаналнијим случајевима.

Шта би Вучићу скривио поштар?

На пример, често се дешава да суд своје позиве први или евентуално други пут шаље преко поште, а поштар када дође на адресу не затекне никога, односно, пошто је обавезна лична достава, најчешће нико не жели да прими писмо, те пошта тада враћа позив суду. Потом суд шаље позив преко такозваног судског достављача који, ако не затекне лице на назначеној адреси оставља у поштанско сандуче обавештење позваном лицу да дође у суд и подигне позив. Наравно, лице на које се позив односи уопште не мора да прочита извештај и да по њему поступи, може да га игнорише или једноставно баци, и ником ништа. Након што протекне одређено време, суд опет преко достављача шаље позив али у случају да он опет не буде уручен, тражи од достављача да напише зашто није уручио позив. Тек тада настаје права збрка, јер достављачи често не разумеју шта треба да напишу ако не уруче позив или писмено, па је њихово објашњење често нејасно, те се читав процес врти у зачараном кругу.

Посебан су пример случајеви попут овог који је и довео до скандала са покушајем уручења тужбе мандатару. Наиме, иако је закон ту веома јасан и каже да се позив, тужба или било које судско писмо може и мора оставити лицу које се затекне на свом на радном месту, то достављачи или поштари не чине због страха за сопствени посао и последица које би могле наступити ако се држе правила службе и закона.

Уколико је позивано лице државни функционер у власти, поштар или достављач се често не усуђују да поштујући закон и одредбе о достављању на овај начин уруче позив, да не би  доживели одмазду од позваног функционера, због тога што су се дрзнули да му позив или тужбу уруче или оставе на радном месту како то закон предвиђа. Хипокризија функционера из власти који се свакоминутно декларативно позивају на поштовање закона и правног поретка, показује своје право лице у најгорем светлу личним примером – непримањем судског позива, тужбе и слично, понекад и годинама.

Судски достављач – позив без страха

Због свега овога би требало увести институцију личног судског достављача као службеног лица суда, са широким овлашћењима, који би био задужен да обавезно изврши достављање судских писмена у име суда  (нешто слично постоји у САД). Овај достављач на сваки начин проналази лице коме писмо треба да се уручи и онда то чини на начин који ће се посебно законски уредити.
Тако би се спречило деценијско запарложено судско развлачење и одлагање разних рочишта и суђења због неиспуњавања процесних претпоставки и због недоласка односно неуручења позива странци или сведоку, чиме би се постигла већа ефикасност и експедитивност рада судова и спречиле бројне злоупотребе.

Тони Чабраја
Члан правног тима покрета „Доста је било“
и одборник у Скупштини Oпштине Земун