Мирослава Миленовић: Нашим животима управља тајкунско мафијашка мрежа

Србијом не управља политичка елита, како се то чини на први поглед, већ економско-тајкунска, мафијашка мрежа, која „из шешира“ бира оне за које процени да су у стању да привуку масе и да спроведу одређену причу.

На терену, три до четири такве екипе међусобно су супротстављене, али свака мисли да има право на наше животе – каже у разговору за Данас Мирослава Миленовић, чланица Савета за борбу против корупције и финансијска форензичарка. Она на питање да ли је реч о тајкунима, одговара да их ми тако зовемо, али да је то далеко шира лепеза квазиекономске елите.  Она у челичном загрљају држи политичку квазиелиту, која пак за свог мандата ствара неке мале „тајкунчиће“, ограниченог трајања. Али, ови у врху пирамиде трају много дуже.

Ко чини врх тајкунске елите?

– Ја бих рекла да је она инострано-домаћа комбинација. Ту спадају они који су у сенци, који се појављују у 24 приватизације на један или други начин, као саветници, консултатнти, они који дају капитал или они који се у неком моменту представљају као власници капитала. Али, често они који се изјашњавају као власници, заправо су само истурени пиони правих власника.

Да ли због тога још увек нису решени предмети са листе од 24 спорне приватизације?

– Некако је тај списак извештаја које је сачинила Верица Бараћ, захваљујући не Делегацији ЕУ у Београду, већ Европској комисији, постао синоним за корупцију. Листа је заправо дужа, укључује и нових 45 извештаја Савета, али и многе друге предмете. Ја сам  потпуно сигурна да је у те случајеве једноставно ући, и признајем да сам наивно веровала да ће ова гарнитуре, пошто у њих није била директно укључена, имати довољно политичке куражи и воље да их расветли. Много је теже када је одговоран неко ко је лево или десно уз вас, као на пример, Демократској странци, мада ће и она кад тад то морати да уради због себе, и чини се да ће имати и прилику за то.

Зашто онда није завршено?

– На само да није завршено, него је и Агенција за приватизацију на волшебан начин  затворена како би се спречиле даље приче. Дубоко верујем да нема прихватљивог разлога да се та 24 предмета не реше. Али, неке су истраге у потрпуности доведене до краја, а ти предмети се и даље налазе у предистражним, истражним или неким чудним фазама. Ми у Савету стално инсистирамо да тужилаштво донесе коначну одлуку, јер је и одлука да у неком случају нема доказа или елелмената корупције, нешто што ће суд будућности оценити. Међутим, одређени предмети чекају у фиокама, јер нема чак ни куражи да се каже А или Б. И о томе ће суд будућности имати шта да каже.

У такву врсту предмета спадају Лука Београд, Ц маркет, Сартид, Беопетрол…

– У тим предметима има толико пуно докуменатције, да све може да се расветли. Један од модела како се манипулише, јесте међународна правна помоћ, када ви тражите податке од других држава, али им пишете са жељом да вам никада не одговоре. Тако се или допис формулише немушто, или се намерно погреши адреса, и онда иде прича како органи других земаља неће да нам помогну. А у већини случајева, Гордијев чвор се налази овде, али воље нема, један по један ће застаревати и то ће бити „пожељно решење“. Подршку таквим очекивањима имају и у растуреном правосуђу какво је наше, јер ако имају куражи да нешто и изнесу, па то треба да стигне до суда, онда креће нова машинерија. Погледајте у какву се лакрдију претворило суђење Мишковићу као и сама пресуда, а тек се очекује заплет на апелационом суду. Али, и о њиховим пресудама суд будућности ће имати последњу реч.

Шта је већи проблем, суд, тужилаштво, спрега?

– Мислим да је свуда проблем. Ми немамо независно правосуђе, немамо независно тужилаштво. Чак и у Уставу пише да је тужилаштво самостално, али не пише независно. А ми смо тужилаштву дали да воид истрагу, и оно за то мора бити независно. Направљена је права рашомонијада од реформе правосуђа, сада смо то потпунои обесмислили, тако да имамо правосуђе које није независно И које је потпуно растурено. Немају свој независтан буџет па и једне и друге гуши дневна политика и квазиполитички интереси.

Тако се и десила Савамала?

– Код Савамале постоји и трећа карика. Полиција. Знамо да она није реаговала. И постоји још један сегмент ужаса, а то је да истрагу на почетку није водило тужилаштво, него премијер, који све то тумачи на крајње непримерен И пристрасан начин. Томе се додаје и ово што се догодило једном од сведока, који је преминуо на ВМА. Чак и ако је све приоизвиод несрећних околности, најнесрећније је то да министар који у техничкој влади руководи ресором здравства, саопштава нешто а да од догађаја није прошло пет минута. Као да га је он неговао. Да смо ми нормална земља, свако из власти ко је само и зуцнуо било шта о Савамали, морао би да поднесе оставку. Тачно је и да су сада сви у техничком мандату, па немају ни шта да поднесу, али начин на који су реаговали је спрдња са правном државом, и спрдња са нашим животима. А једноставно је – ако имаш решење о рушењу, можеш регуларно да рушиш, ако немаш, шта си то радио? И још мандатар дозвољава себи да цени да ли је било са намером или лошом вољом. То је игра са нашим животима, јуче Савамала, данас мој или ваш стан, мој или ваш живот, шта им пре засмета.

Ако је тако једноставно, зашто се догодио читав низ тих инцидентних ситуација и онаква збрка у изјавама након што је јавност реаговала?

– За мене је Савамала представа која је требало да скрене пажњу са онога што се дешавало у изборној ноћи – да ли је лаж или истина да су се преправљали записници, шта се десило. Требало је да будемо срећни што није било нереда. Ја сам тако доживела тај случај, а шире, он је требало да скрене пажњу и са других питања – има ли уговора са Арапима, шта је у уговору са Ер Србијом, Аеродромом, старим И новим уговорима са Железаром, ораницама по Војводини… Ми имамо ситуацију да једна афера иде за другом и ми више не знамо о којој да причамо.

Верујете ли да ће на крају бити јасно ко је и зашто то радио. Колико је правда у Србији доступна?

– То је релативно. Некима јесте доступна, зато што власт то хоће, некима није, јер неће. Ми смо из Савета по неким предметима из 24 приватизације, подносили кривичне пријаве, нпр против бивших министара за Штедионицу. Немамо појма како се завршила ни та, нити многе наше друге кривичне пријаве. А за три минута је била процесуирана пријава која је поднета против Савета, односно уручена председавајућем Мирославу Милићевићу везана за наш извештај о ДИПОС-у Тако се њихово експресно заказивало, док је судбина наших пријава непозната. Значи, правда је достижна само за оне које изабере политичка квазиелита. Ево још једног примера. Ја сам била праћена неколико месеци, о томе сам обавестила полицију, указивала шта се дешава и где. У то време, радила сам пуно напољу, мислила сам да ће то бити мој бег од ужаса у коме сам се нашла, али баш када сам допутовала из Египта, нападнута сам на Зеленом венцу, где постоји сијасет камера, а опет, не може да се утврди ко су нападачи.

Имате ли ви нека сазнања о томе ко вас је напао?

– Што се мене тиче, јасно ми је да су ме напали они који ме нису заштитили. То је држава и они који је представљају. Било ко други да ме је напао, био би откривен. А мене и данас прате, и опет се не зна ко.

Да ли сте могли да претпоставите толико притисак?

– Не. Нисам могла да претпоставим да ће они које сам обучавала тако да реагују али страх од губитка посла појео је професионализам.

Недавно сте изјавили да је један од ваших највећих пораза истрага око кипарских пара. А ту је готово немогуће доћи до података, ми смо покушавали да отворимо ту причу и наишли смо на зид ћутања.

– Мени је Кипар јасан. Очекујем да прође довољан број година да мирно могу да објавим књигу. И Кипар и 24 приватизације, које сада више служе за нека унутарполитичка разрачунавања, чему помаже овако разграђен и урушен правни систем у коме страда и оно мало институција које смо некако успели да изградимо. Најстрашније је то што су се на нивоу државе, друштва и појединца, изгубила питања шта је поштење, морал, част.

Постоји ли шанса да се као друштво извучемо из тог урушеног сустема?

– Ја дубоко верујем да да. Дубоко верујем у грађанско друштво, у  снагу грађанских убеђења и верујем да је уместо овог антисистема у коме живимо могуће изградити сустем у коме је свако спреман да преузме одговорност. Сигурна сам да од Србије може да се направи пристојна држава. Да није тако, не бих се упорно овде враћала.

Поред свих универзитетских и докторских диплома о којима се говорило, таблоидима је недавно мета била баш ваша. Зашто?

– Мислим да су они у полумраку неког кафанског дима умислили да сам ја иста као и они, да немам диплому, како ми то волимо да кажемо- њихове службе су им то дојавиле. Ја која највероватније имам највише сертификата и која сам  стекла диверсификацију великог и разноврсног знања, доживела сам да ме ти полуписмени прозивају. Али то је живот. Њима је било важно да кажу да сам ја ништа, и да је онда и све што сам нашла и видела – ништа. Ако прозивам премијера и директно њега оптужујем за напад који ми се десио, онда је реакција његовог приватног луткарског позоришта логична. Да ме је напао неко јачи и квалификованији, ја бих се бранила, али од напада оних на нивоу лутке нисам хтела. Са нападима ће се наставити јер се извештаји Савета за борбу против корупције тешко варе. Мисле да ће за њих бити боље ако се позову на то да ја нисам економиста, па као не знам ништа, али ваља подсетити да је једну од највећих награда из форензичког рачуноводства добио човек инжењер електротехнике, и уопште, да су најчувенији форензичари које се уз то баве и ревизијом и рачуноводством, из најразличитијих области, од инжењера до доктора, најмање их је економиста. Али за то треба ширина а приватно луткарско позориште је нема. Има силу и бахатост коју подржава квазиполитичка елита.

Извор: Данас.рс