Nekoliko godina ranije, u trenucima kada sam počeo da ulazim polako u svet agilnog načina razmišljanja, jedno od imena koje se često provlačilo u literaturama bilo je Jasmina Nikolić. Pročitavši njenu impresivnu biografiju nisam mogao da odolim a da ne popričam sa takvom osobom. Čitajući intervju upoznaćete jednu fantastičnu osobu koja se kroz svoj rad osvrće na kompanije u Srbiji, dokle su stigle i da li su uopšte počele da razmišljaju o agilnom načinu rada, videćete i kako osoba poput Jasmine provodi jedan radni dan i kako pronalazi motivaciju.
Saznaćete kako je ljubav bila razlog ulaska u svet agilnog načina rada, kao i ekskluzivna najava knjige koju Jasmina uveliko piše.
Nemanja: Jasmina, kako bi ti sebe predstavila u par rečenica, a da nisu deo biografije koju će verujem svi pročitati nakon ovog teksta?
Jasmina: Prirodnjak “zalutao” među društvenjake. Polimat. Možda čak i gik. Mislim da sam najpre radoznala i uporna osoba, uporno radoznala :). Volim da analiziram strukture i uočavam sličnosti. Sasvim mi je prirodno da rešavam probleme, pravim nove rasporede, da spajam naizgled nespojivo. Volim da planiram, a radim kampanjski. Kretanje mi je nasušna potreba. A moto: tvoja ideja – tvoja odgovornost.
Nemanja: Da li si oduvek znala čime želiš da se baviš?
Jasmina: Nisam oduvek znala. Zapravo, oduvek sam lutala. I dalje sebe doživljavam kao nomada u profesionalnom smislu. Jedino što sam oduvek želela jeste da treniram umetničko klizanje koje mi i danas predstavlja izuzetno zadovoljstvo i način da se opustim i razbistrim misli. Kad pogledam unazad, ipak postoji zajednički sadržalac u svemu što sam radila – to je potreba da se nešto strukturno i logički presloži ili poveže na drugačiji način: od toplotne i astrofizike, arhitekture, prirodnih i programskih jezika i reforme studijskih programa, pa do kompanijskih organizacionih struktura i političke organizacije, a možda jednog dana i državne. Zapravo je taj put konstantno kretanje od manjih ka većim strukturama, tako da sam i sama radoznala gde je tome kraj. Moja misija je agilna država.
Nemanja: Otkud želja ali i energija da se pored redovnog posla baviš i edukacijom na fakultetu?
Jasmina: Već 17 godina radim u obrazovanju. Ja taj rad doživljavam kao redovan posao. Taj rad puni baterije. Studenti su najdivnija bića na svetu, a podučavajući njih i sama učim. Kada sam “otkrila” agilno, došla sam na ideju da ga uvedem u obrazovanje i tako postala tvorac “agilne pedagogije”. O tome sam pisala u članku Going Agile – Agile Methodologies in the Education of Global Citizens, može se pročitati u zborniku Britanskog saveta Going Global: Identifying trends and drivers of international education iz 2013, ili u “Agile Digital Age Pedagogy for Teachers: ADAPT”, Advancing Education Summer 2013. O tome sam i govorila recimo na konferenciji Online Educa Berlin 2015, Agile Approach to Learning Design
ili na seminaru Otvorenog Univerziteta u Kataloniji koji je nastavio da razvija agilne metode online učenja.
Nastavljam da radim na tome s kolegom sa Univerziteta Volverhempton. U Njujorku već postoji škola u okviru formalnog obrazovanja – Agile Learning Center. Uverena sam da će agilno obrazovanje postati popularno, a želja mi je da osnujem Agilni univerzitet.
Nemanja: Otkud ti u svetu Agilne kulture?
Jasmina: Iz ljubavi. ???? Dugo sam se zabavljala s odličnim programerom, koji je prvi primetio da je Scrum nešto što bi mi ležalo. Tada su ga uvodili u firmi u kojoj je on radio. Nisam obratila pažnju na to sve do onog trenutka kada sam napisala jedan veliki projekat koji je odobren i za koji sam dobila sredstva za realizaciju. S obzirom da sam po prirodi samokritična, nikada ne polazim od toga da nešto znam, već uvek sve volim da proverim, preispitam i ako treba naučim. Na taj način sam birala i metodologiju i izbor je pao na Scrum. Počeo je proces edukacije, razvoja i primene, kao i druženja sa agilnim zajednicama poput njujorške, španske, hrvatske ili grčke, koja ove godine organizuje drugu agilnu konferenciju. Iz projektnog menadžemnta sam se vratila u softverski razvoj, a odatle prešla u organizacionu kulturu, a kultura je nešto čime sam se inače bavim i na doktorskim studijama. Posebno mi je drago što sazreva i srpska agilna zajednica.
Nemanja: Šta je to Agile i kako bi opisala taj pojam/pojavu široj publici?
Jasmina: Agilno je pre svega kulturni manifest, sistem vrednosti, principa i stilova ponašanja primerenih brzom vremenu u kom živimo i u kome smo naprosto zatrpani informacijama, prilikama, mogućnostima. Oslanja se na kompleksnije definisane uloge pojedinaca i njihovu veću odgovornost, zatim na ritmične procese, vizuelne alate, transparentnu komunikaciju, brze povratne informacije, sposobnost brzog razdvajanja žita od kukolja. Zahvaljujući agilnim postulatima i izvedenim ulogama, procesima i alatima poslovni i razvojni sektor efikasno i kvalitetno integrišu proizvod, dok istovremeno neprekidno uče. Uspešna usmena komunikacija ponovo postaje prioritet. U korporativnim tradicionalnim okruženjima ljudi su naučili na birokratske strukture i prebacivanje odgovornosti. U agilnom moraju da se razumeju da bi klijent bio zadovoljan.
Nemanja: Kakvo je stanje Agilne kulture u srpskim kompanijama, da li imaš neki detaljniji uvid?
Jasmina: Iako je agilno kao metodologija sve traženije, to ne znači da je na zadovoljavajućem stupnju zrelosti. Iz mog iskustva prisutno je u firmama najrazličitijih veličina, od startapa do velikih kompanija i u različitim industrijama. Izazovi su isti kao i svuda u svetu. Kako premostiti jaz između poslovnog i razvojnog sektora i kako poslovni sektor agilizovati? Za to je potrebno razmišljati “out of the box” – jer proizvod nije nužno samo softver, kako sam i pokazala primenjujući ga u obrazovanju, a od nedavno i u politici.
Nemanja: Šta ti najviše smeta kod vlasnika domaćih kompanija?
Jasmina: Kad mikromenadžuju i kad paniče, odnosno prečesto uvode promene, ne sačekavši rezultate prethodnih. Po mom mišljenju je neretko bolje da vlasnici izađu iz upravljačke strukture.
Nemanja: Da li stanje može da se promeni i koje su to stvari koje svaka kompanija ili svaki vlasnik kompanije mora što pre da shvati i promeni u naredne tri godine?
Jasmina: Može da se promeni, ali ne može preko noći i ne može ako promenu ne podrži “prvi čovek” firme. Kompanije već same od sebe kreću ka Iterativno-inkrementalnom razvoju ciljeva, drugim rečima, strateškom planiranju takvom da akcija i vizija budu u konstantnom dosluhu. Tu ne sme da bude nikakvih zidova. Za to su potrebne nove uloge, lake strukture i svođenje birokratije na nužni minimum.
Nemanja: Svedoci smo da mnoge kompanije reč “agile” imaju samo u svom nazivu ili prilikom pisanja oglasa za posao, ovih dana je prosto moderno zvati sebe agilnom kompanijom. Koje su to karakteristike koje izdvajaju prave agilne kompanije od onih koje to samo imaju na papiru? Da li postoje takve u Srbiji?
Jasmina: Mislim da potrebu za agilnom transformacijom većina kompanija prepoznaje i iskreno želi. Promene često ostane na papiru pre svega, jer obuhvat transformacije nije dovoljan. Agilno se uvede u jedan dva tima, ili pak samo u IT sektor. Timovi umeju da ostanu neagilni, da nemaju potrebne funkcionalnosti, ostanu monolitni. Stoga bih u vezi agilne implementacije firme pre podelila na one sa uspešnom ili neuspešnom. Prave se izdvajaju po atmosferi, klimi. Sve uspešne liče jedna na drugu: high alignment, high autonomy. U vazduhu se oseća postignuće i samo-aktuelizacija. Ljudi su puni podrške, druže se. Hvataju se u koštac sa stresnim stilovima ponašanja. I pre svega, vole ono što prave.
Nemanja: Trenutno je u agilnom svetu jako popularan koncept #NoEstimate. Da li možeš ukratko da nam objasniš o čemu se tu zapravo radi?
Jasmina: #noEstimate i #beyondBudgeting dve su vrlo popularne teme u trenutnoj fazi razvoja agilnog razmišljanja. Pošto su vreme i novac uglavnom ograničeni resursi, investitori, menadžeri, klijenti očekuju procenu kada će porudžbina biti gotova i koliko će koštati. Te procene se tradicionalno prave na osnovu utvrđenih specifikacija, na samom početku razvoja, kada se najmanje zna. Procene se kasnije pretvore u noćnu moru poštovanja roka, budžeta i obuhvata proizvoda, pri čemu nešto od toga obično “strada”, a izmene nisu dobrodošle. U agilnom razvoju rešenje se traži u relativnim, iterativnim procenama koje zainteresovanim stranama treba da daju fer sliku o roku, budžetu i obuhvatu, a promene se očekuju i integrišu. Međutim, prava svrha relativnih procena nije da se postigne preciznost procene nečega što nikada nismo radili, već da se kroz diskusiju iz različitih uglova uoči potencijalna skrivenih kompleksnosti i odvajanje žita od kukolja u pogledu jasnosti i veličine zahteva pre nego što iz poslovnog pređe u razvojni sektor. Intuitivna procena i njen značaj tema je sjajnog filma “Dvanaest ljutih ljudi” kao i knjige Thinking fast and slow. Brzo razvrstavanje bekloga uz pomoć estimacije dobro je razumela firma Lunar Logic. Napravili su “no bullshit estimation cards” ???? Bacite pogled https://estimation.lunarlogic.io/. Protivnik sam takozvanog “fibonačijevog niza”, jer hteli-ne hteli vuče ljude u detaljisanje i precizne procene pošto koristi brojeve koji su na početku niza nediovoljno diferencirani po veličini, i onda se uđe u zametne i beskorisne diskusije razlikovanja jedinice od dvojke, dvojke od trojke i slično. Pobornik sam procenjivanja zarad razgovaranja, odnosno poker atmosfere. Agilni timovi često greše kada prvo diskutuju pa tek onda procenjuju, jer se u diskusiji nametne često mišljenje osobe najstručnije za to pitanje. Danas znamo da stručnost ne daje nužno najbolje rešenje. Stoga je važno da svako proceni za sebe i tek onda obrazloži procenu. Takođe, procene se mogu shvatiti kao pretpostavke na osnovu kojiih je nekada moguće doneti dobre zaključke u pogledu brzine rada, dinamike. Često, međutim, nije, jer timovi su nestabilni, ljudi nisu uvek jednako motivisani, ne radi se uvek isto. Dakle, da!estimate ako vodi u razgovor i inicijalnu selekciju i pojašnjenje zahteva, kao i ako su uslovi poznati i stabilni. Takođe, da!estimate ako se očekivanja klijenta konstantno resetuju tako da da uvek ima najprecizniju moguću procenu i bude uključen u odlučivanje o skoupu u situaciji u kojoj su budžet i vreme ograničeni. I konačno, da!estimate ako to znači “fer” procenu a ne nešto zbog čega ćemo se svi “držati za gušu” kad zaškripi. ???? Lean metode, kanban metod, rade po drugom principu, kontinuiranog toka (continuos flow). Kanban ograničava WIP (work in progress) i meri realni progres (cycle time, lead time) koji se može upotrebiti za predikciju, kao pokazatelj trenda, ili pada/rasta efikasnosti.
Nemanja: Kako je u Srbiji 90% IT kompanija outsource tipa, da li je agilno razmišljanje moguće implementirati u takvom okruženju?
Jasmina: Veoma je teško, jer je jaz između poslovnog i razvojnog sektora time još dublji. Dodatnu smetnju mogu predstavljati i kulturološke razlike. U poslednje vreme sam čest gost na tribinama ili u emisijama u kojima se diskutuje o situaciji IT sektora u Srbiji, gde se outsourcing prepoznaje kao nužno zlo. Bilo bi dobro videti koje bi mere mogle pomoći IT sektoru da pređe na razvoj proizvoda.
Nemanja: Koje su najteže situacije sa kojima se susrećeš kada te neka kompanija pozove da implementiraš ili pokušaš da implementiraš drugačiji način razmišljanja od onog na koji su do tada navikli? Da li ima uspešnih primera?
Jasmina: Najčešće su to kompanije u kojima je već postojao neki pokušaj agilne implementacije i nastala je trauma. Ili su pak kompanije same krenule u transformaciju i traže pomoć. Ima uspešnih primera. Najbolju transforamciju imaju startap kompanije, teže je tradicionalnim korporacijama, ili kompanijama koje rade s velikim brojem provajdera. A daleko najteže kompanijama koje nemaju podršku menadžmenta.
Nemanja: Kako izgleda jedan tvoj tipičan radni dan?
Jasmina: Ne postoji jedan tipičan radni dan. Spadam u ljude koji rade više stvari odjednom. Polimat sam. To znači da će se ponedeljci razlikovati od utoraka, utorci od sreda…, dan u kom radim kod klijenta od dana u kom predajem ili razvijam svoju metodologiju, držim trening. Postoje možda tipični poslovi. Svaki dan je na neki način drugačiji i karakterističan. U svakom slučaju aktivna sam tokom celog dana i tokom čitave nedelje. Svakog dana planiram. Iako mi je teško da se plana pridržavam, volim flow i ako je ikako moguće srećne sticaje okolnosti. ????
Nemanja: Da li ovo znači da možemo neku knjigu ili nešto slično da očekujemo? ????
Jasmina: Planiram da objavim bar četiri knjige: Agile Education (gotova), Agile Business, Agile Politics i Agile Life. U poslednje vreme primećujem da se govornici na konferencijama najavljuju osim imenom i prezimenom i kao pisci jedne značajne knjige. Ja, šta ću, moram odmah četiri. ????
Nemanja: Šta te inspiriše, kako motivišeš samu sebe?
Jasmina: Inspiracija su mi ljudi poput Alberta Elisa. Pragmatični uporni iskreni vizionari. Zatim, dobra knjiga, najčešće o tome kako radi mozak. Svaka prilika da popravim grešku donosi novu energiju. Sunce i priroda. Dobrota. Hrabrost. Inspiriše me postignuće. Volim da planiram i postavljam ciljeve. Kako moja majka kaže – volim da promenim slike u glavi.
Nemanja: Šta je prvo što uradiš svakog jutra kako bi ti dan bio lepši?
Jasmina: Skuvam kafu i izvedem kuče u dvorište. Ako ima komšija, ćaskamo, ako nema, onda razmišljam o daljim planovima. Uglavnom počinju rečenicom: “A kako bi bilo da…?”
Nemanja: Omiljene knjige?
Jasmina: Suze i sveci Emila Siorana. Njegov Zli demijurg. Kvaka 22. Orvelova knjiga Niko i ništa u Parizu i Londonu. Ima odličan čulni opis “tipičnog” Srbina. Iljf i Petrov. Pol Oster. Na Drini ćuprija. Mendosina Istina o slučaju Savolta s upečatljivim slikama anarhističke Barselone. Pseće srce Bulgakova. Rado čitam neuronaučnu i kulturno-kognitivno-antropološku literaturu, sve što je u vezi sa mozgom i pamćenjem, a mogu da razumem. Recimo Gazanigina knjiga Who’s in Charge? Free Will and the Science of the Brain, Why life speeds up as you get older ili The Colonizer’s Model of the World.
Nemanja: TED video koji svako mora da odgleda?
Jasmina: Ja jedan da preporučim ne umem. ???? Mora bar tri.
Omiljeni TED koji sam sama otkrila posvećen je radu mozga: Jill Bolte Taylor: My stroke of insight
Omiljeni TED koji su mi drugi preporučili govori o divnoj ranjivosti: Brené Brown: The power of vulnerability
Omiljeni TED koji puštam studentima posvećen je samopouzdanju: Amy Cuddy: Your body language shapes who you are
Nemanja: Predavanje koje svako mora da odsluša/odgleda?
Jasmina: Recimo, jedno katko, efektno, poučno predavanje Alberta Elisa “Whine! Whine! Whine!”
Energija ovog neverovatanog čoveka je zarazna. Svaka mu je zlatna. Bio uticajan američki psiholog koji je 1955. razvio REBT, jedan od prvih oblika kognitivno-bihevioralne terapije. Doživeo je duboku starost iako je je silno bolovao, posebno od dijabetesa II. Imao je neverovatan smisao za humor.
Nemanja: Čiji intervju bi volela da pročitaš i šta bi pitala tu osobu?
Jasmina: Volim iskrene intervjue. Zanimljiv sagovornik sigurno bi bio Ćavijer Albadaleho (Xavier Albadalejo), osnivač agilne zajednice Španije i master studija iz agilnog razvoja na Univerzitetu La Salje u Barseloni. Pitala bih ga kako radi na ličnom razvoju.
Od Sandre Savanović, trenera poslovnih veština, mnogo se može naučiti. Pitala bih je mnogo toga u vezi sa radom s različitim tipovima ljudi u stresu, a naročito kako koji tip reguje na nešto što ona zove “drmanje kaveza”.
Nemanja: Konferenciju koju svako mora da poseti bar jednom?
Jasmina: Od naših međunarodnih konferencija preporučila bih konferenciju Coding Serbia, ako je bude. Što se regiona tiče, lično volim da odem na QED konferenciju koju svake godine organizuje CROZ. Od međunarodnih, to bi definitivno bila konferencija C2 Montreal. Konferencija koju nisam propuštala bila je “Learning without frontiers”, ali se, nažalost, ne održava više. Jedno od najboljih predavanja je baš s te konferencije iz 2011. godine, osnivač Vikipedije, Džimi Vejls govorio je o obrazovanju
Volim konferencije koje su mimo mejn strima. Najviše ipak volim češća a manja okupljanja, ljudi se bolje upoznaju, jače su veze. Omiljen mi je njujorški Lean/Kanban MeetUp koji se održava u Spotify-u. Ako se neko od publike zatekne u Njujorku, toplo preporučujem da proveri da li se održava Lean/Kanban MeetUp u to vreme ili ako je u Njujorku petkom ujutru da ode na sedmu aveniju br. 124 u bar Le Pan Quotidien na jutarnji razgovor o agilnom, lean-u i ostalim srodnim temama.
Nemanja: Gde su uspešne poslovne žene u Srbiji, zašto ih nema više i šta možeš da im poručiš?
Jasmina: Svuda oko nas. ???? Ja ih svakodnevno srećem. Radim sa njima. Mislim da doba ženskog preduzetništva tek počinje i ohrabrujem sve žene koje razmišljaju o upuštanju u preduzetničke vode da krenu što pre. Svaki trenutak je pravi.
Ime i prezime: Jasmina Nikolić
Linkedin profil: Jazzila
Scrum Alliance: https://www.scrumalliance.org/community/profile/jnikolic
Bonus video:
Izvor: Agilizing.us
Intervju vodio: Nemanja Čedomirović
Ubedio sam komsiju,zemljodelac,da podrzi DJB,kad je procitao ovaj tekst,odusevijo se,ceka da gleda Djokovica.Kaze da ce sve prodati i upisati kurs agilno obrazovanje,on i Sosa zajedno.Pita sta da ponese uciteljici,red je,imam original frise schaatsen(ima slika na internetu) pa da ponese za poklon.
Evo jednog izazova za Jasminu (a sve u cilju promocije DJB):
Da napravi projekat/studiju kako da čuvene srpske fabrike Jura i Geoks postanu agilne.
Znači , sve ovo što je rekla u intervjuu – kako bi se to konkretno primenilo na ove dve firme?
Znači ne IT firme, već proizvodne, sa “upelenjenim” radnicima.
(zamislimo da su njihova rukovodstva raspoložena da je saslušaju i da Jasmina samo treba da ih ubedi u sve to)
Zašto od jedne agilne žene praviti idola?
Ne gradite sebi lika ili idola, takva vaša slabost samo zaslepljuje vaš racio ako ga uopšte imate.
Čulnost, požuda hrani nagonima i strastima varvarsku dušu, koja tumara po urvinama besvesti.
Justin
uh, nisam znao da je justin (džastin) biber takav stihoklepac! vilogorski je u pravu. ona zaslepljuje, muti vid, a tek misli… jebote, ne da sam slab, moj vilogorski, nego… sve je vilogorski u pravu… da, i ta čulnost… požuda… kad ne umem da jedem čokoladnu tortu, a da ne uključim i sva čula… čak i sluh, da čujem i kako mljackam,dok se topi u ustima… bože, kakav sam varvarin… kada je jasminnn (džasmin) u pitanju, ja sam primer autentičkog biberovog (vilogorskovog) varvarina… gledam, slušam, slušam kako šuška dok govori, i ne razumem ništa, ali sve osećam šta govori … nešto važno, sigurno. jasmina je biser ovog pokreta, crni, dakle, retki biser. utisak koji ostavlja na nas varvare, fantastičan je. a zbog različitosti u percepciji džasmin, koje imamo u odnosu na ostrarelog romula i njegove carske podanike, mi, varvari, je kandidujemo za mesto predsedničkog takmaca vladajućoj većini. zbog čega? prvo, ima divlju, nesputanu, varvarsku dušu. drugo, “nadgovoriće” svakog predsedničkog kandidata, ma šta taj palamudio ili zakerao. treće, punokrvana je, nije anemična i feminizirana poput saše jankovića. četvrto, tako dobro šuška dok priča engleski… peto, brzo misli, ne gleda u pod, voli i ume sa masom ispred sebe… (verovatno i krupnije muškarce) šesto, inteligentna je. i ono što ne zna, može da naući. sedmo, nema straha od suočavanja, veruje u sebe. omo, poseduje odredjeno “privredno”, tj, biznis iskustvo, što nije nevažno, bez obzira na našu predsedničku ulogu engleske kraljice. pismena je. politički neukaljana. nedeklarisana, javno, po mnogim pitanjima, što je kandiduje za široku podršku. nesporno lepa žena, lepa i prijemčljiva osoba. eto, voli i životinje, za one kojima je i to bitno. malo sam uzbiljio sad pred kraj, ali – od prvog do poslednjeg mislim to što sam “izrekao” ovde. uz sav rizik da mi promene državljanstvo iz srpskog – u ono varvarsko. mljac.
@ igor
Igore, izgubljeno čedo, odječe tvoj krik u prostorima omeđenim čulnim iskušenjima 🙂
šta ću, moj vilogorski, nisam kao justin. to i ne može biti svako. čulan sam. no, nije to jedina različitost. nisam isključiv.
Igore, zanimljiva ideja Jasminu za Precednika.
Zanimljiv lik
Pozdravljamo vas is monteal , canada
evo jedne mlade dame koja da je malo bolje bila bi sjajna kao predsednica srbije i mozda bi bila sjajan
predstavnik srbije
srbija je okruzena damama i u hrvatsoj i u kosovu i one lepo imaju poene u americi
naravno ovo nije amerika ali vi volite da gurate americki us brand …
* obrazovanje sta je to …
i u americi koja je da svi je kopiraju , imate velike razlike recimo dodje vam young fellow najbolji sa stanford ili
naj naj i obrazovan sa 22, 23 i manje 21 i sta sa njim
on je edukovan po university sistemu koji veze nema sa marketom i beskoristan
i imate muke …mnogi poznati investitori to vam i govore razlike su ogromne , teorije i prakse
i to je u toj americi i svuda i u asiji i u kanadi
sta je kod vas …vi imate jako obrazovane ljude i previse da vas zezaju na vlasti
a koliko sam video mladi ljudi jedva da zavse i high school i pobegove i to je to
istina je takva …
pozdrav i mi idemo na odmore 8 nedelja pa se cujemo u oktobru ili za novu godinu
good luck and all great for you nice people
Identican komentar sam danas procitao na sajtu NSPMa i bio mi je totalno besmislen
http://www.nspm.rs/hronika/aleksandar-vucic-predao-predlog-za-sastav-nove-vlade-sednica-parlamenta-zakazana-za-sutra.html
…u ovom kontekstu dobija neki smisao!
Prvo Jasmina daje lazne podatke.Predstavlja se kao profesor i predavac na Filoskom a ona je samo obican lektor.
Dolazi nam Sarcevic koji ce na najbolji nacin srediti prosvetu!
Nikola, ćao. Kako si? Stigla Vlada, kao da je stigla plata, a … U svakom slučaju, čestitke. Tim koji dobija, ne menja se, kao što vidimo, staro dobro pravilo… I to je dobro. Dobro je dva puta raspisivati prevremene izbore i dva puta plaćati te izbore, da bi dva puta formirali istu Vladu Srbije… Premijer je time povećao zaposlenost, makar ne dnevnicu (članovi odbora, aktivisti, ovi, oni…), i to je, naravno, dobro. Ono što nije dobro jeste tvoj zaista neprimeren odnos, kvalifikacije koje si rezervisao za Jasminu. Sa budućom predsednicom se tako ne razgovara. Moraš poštovati tu instituciju. I ti i tvoji drugari. Ja Nikoliću možda ne bih dodao čašu vode da umire, ali poštujem tu instituciju. Ne kvalifikujem ga ni kao potpunu neobrazovanu neznalicu, ni kao mutavca koji teško sklapa srpske, a nikako engleske rečenice, niti kao falsifikatora ili kriminalca, niti kao potpunog šarlatana. Dakle, ako, nažalost, nemam ama baš nikakve reči hvale za njega, barem mu ne dodeljujem bilo kakve kvalifikacije. Poštovao sam instituciju predsednika. Sada je red da ti počneš da učiš da poštuješ instituciju – predsednice. Požuri Džoni, nema još puno vremena…
Poštovana Jasmina,
„Agilne organizacije“ kao menadžment-koncept postoje odnedavno. Ali organizacije koje su agilne postoje onoliko dugo koliko postoji slobodno tržište. U stvari, na slobodnom tržištu postoje SAMO agilne organizacije. One koje to nisu – tiho nestaju i nikome ne nedostaju. Njihovo mesto zauzimaju druge organizacije, agilne, preuzimaju njihove nezadovoljne zaposlene i kupce i čine ih zadovoljnijim. Sve je lepo opisano u delu programa DJB pod naslovom Tržišna privreda.
Ali je sve suprotno u delu programa DJB pod naslovom Humano društvo i društveno odgovorna država. U tom delu programa DJB se zalaže za monopolizovane obrazovne i medicinske usluge, za onemogućavanje konkurencije i privatnog vlasništva. „Humano društvo“ mora prisilno naplaćuje medicinske i obrazovne usluge. Da li je tako? Sve se u „Tržišnoj privredi“ lepo kaže: da državne usluge ne funkcionišu, jer je tamo sve svačije i ničije. Političari koji misle da znaju kako treba ponuditi obrazovne i medicinske usluge – treba da osnivaju privatne škole i bolnice, jer privrednim resursima najbolje upravlja onaj ko ih poseduje. Država u zemlji Srbiji sprečava da tržište obrazovnih i medicinskih usluga postane slobodno i zato se osim tromih, zaparloženih i na promene alergičnih državnih obrazovnih i medicinskih organizacija pojavljuju samo privatne škole i klinike koje pre svega jure profit – na ovakvom zarobljenom i deformisanom „tržištu“ ozbiljne i agilne obrazovne i medicinske organizacije ne mogu ni da se pojave. Agilnih organizacija ima ih samo na delu tržišta obrazovnih i medicinskih usluga koji je slobodan: škole stranih jezika, škole informatike, preventivna medicina (rekreacija, zdrava ishrana). Zato tu ima inovacija, kvaliteta, agilnog prilagođavanja zahtevima kupaca. „Budžetska“ medicina i obrazovanje (za koje se DJB zalaže) predstavljaju de lux socijalnu pomoć za armiju kadrova koje građani prisilno plaćaju.
Sad se setih: stomatologija je na slobodnom tržištu i zube lečimo skoro kao i u najrazvijenijim zemljama. Tu ima i konkurencije i inovacija i agilni opstaju a tromi nestaju. S druge strane … pa, recimo, klinički centar.
Potpuno pogrešan koncept u odnosu na strukturu (ekonomske slojeve) stanovništva. S druge strane – država ne sprečava ama baš ništa. Toliko ne sprečava – da je obespravila i dodatno osiromašila pacijenta – koji ne želi da umre. Privatne klinike cvetaju, pregledi su papreni, a “državni” lekar te preusmeri – njima (a njemu provizija) – u ruke: “Verovatno imate tumor, ali moramo da potvrdimo na magnetu! Evo, imam slobodno za 8 meseci… Šta, kasno Vam je? Ok, možete i danas posle podne, ali tamo i tamo. Cena? Prava sitnica – polovina prosečne mesečne plate u Srbiji… Da im javim i zakažem? Ne? Ok, imam jedno pogrebno, znate, cena – prava sitnica!”
Igore, nakon decenija socijalističke pljačke i zaluđivanja naroda sasvim je očekivano i logično da ima previše sirotinje. Kolektivizam i uravnilovka ubijaju motivaciju i agilnost. Da li je lek – više socijalizma!? Upravo suprotno, u možda najvažnije segmente privrede – obrazovne i medicinske usluge – treba ponovo uvesti slobodu. Nisam rekao i ne mislim da nema mesta brizi o sirotinji, ali to je druga priča. Hajde da razdvojimo inovativnost, konkurentnost, agilnost i profitabilnost u svim oblastima privrede od socijale. Pokušavali smo to da rešavamo u paketu 70 godina i došli smo do opšteg siromaštva i bede, u kojem nismo u stanju ljudski da se lečimo i školujemo.
Da li iko ima predstavu zasto srpski jezik dozvoljava da se desi nesto popu “Scrum”, dok se recimo u veoma slicnom jeziku – hrvatskom, ovakve reci (kao i druga imena) pisu na originalu?
Radim u jednoj od 10 firmi koje kontrolisu celokupno CPG/FMCG trziste sveta. Radim agilno. 4 dana sam kuci, jedan dan u firmi. Radim u supply chainu. Radio sam u Srbiji takodje. U najjacoj pivari a potom i u najjacoj firmi za gricklalice. Znate kad cemo u Srbiji imati agile workplace? Ne skoro a najverovatnije nikad. U obe firme u kojima sam radio je najbitnije da te vide u firmi i mere ti ucinak po vremenu koje si proveo za stolom, umesto da ucinak mere–rezultatima. Nivo poverenja koje sada dobijam jednostavno jos nije ni u naznakama kod nasih menadzera i HR mudraca. Ne shvataju kolika usteda za biznis lezi u agile workforce-u nego gledaju da ustede cente dok evrici samo cure iz kese.
Pod uslovom da ODMAH krenemo sa DVOCIFRENIM rastom BDP, biće potreban DVOCIFREN broj decenija – da bi se postigao nivo standarda celokupnog stanovništva – koji bi mogao da “izdrži”, tj.opravda potpuno uvodjenje zdravstvenog sistema za koji se zalažete. Do tada, a procenite sami kada će to taj apsolutni preduslov biti realan za ostvariti, gradjani se maksimalno mogu (i moraju) osloniti samo na postojeći, državni sistem. Uvodjenje tog načina zdravstvenog sistema za koji se zalažete u ovom trenutku, bez da prati odgovarajući privredni i društveni razvoj (a zdravstvo, baš kao i školstvo – moraju predstvljati samo ogledalo, pratnju istog), bio bi poguban po celokupno stanovištvo – i vrlo brzo bi nasilno bio vraćen na “opšti” sistem. Vaša ideja, tj. žalja jeste osnovana, u smislu činjenica da tržišna utakmica podstiče i različitost i inovativnost, ali u našem slučaju, to, nažalost, nije mogućnost koja je na horizontu… Pozdrav, igor
E, pa ne može sad „Pozdrav“ Igore, izložili ste neke stavove sa kojima se može polemisati, makar zbog drugih čitalaca.
Prvo matematika: najmanji dvocifreni rast je 10% godišnje, a najmanji dvocifreni broj decenija je 100 godina. To je (1.1 BDP) na 100-ti stepen iliti rast od 13780 puta odnosno 1,378,000 %. Hoćete da kažete da treba da budemo BAR 13 i kusur hiljada puta produktivniji i bogatiji da bi mogli sami da brinemo o svom zdravlju? Ali zato državni sistem može da se brine o nama (znamo mi dobro koliko i kako „brine“) i u uslovima opšteg siromaštva? To tvrdite? Ovo ne možete tvrditi ako niste potpuno ubeđeni da su političari nekoliko hiljada puta inteligentniji i pametniji od običnog naroda. A opet – iz tog naroda su potekli, dakle pre nego što postadoše političari bili su iste vezane vreće, nesposobne da se o sebi i svom zdravlju brinu kao i svi mi ostali. Znači transcendirajući provaliju koja deli običan svet od političarskog, u nemerljivo kratkom vremenskom intervalu, političari stiču skoro neograničenu pamet i moć? To tvrdite? Hm.
Vaša sledeća teza je da „…zdravstvo, baš kao i školstvo – moraju predstvljati samo ogledalo, pratnju…“ privrednog i društvenog razvoja. To jeste tako, ako pod „zdravstvom i školstvom“ mislite na državne preskupe i nekvalitetne medicinske i obrazovne usluge. Tačno je tako kako kažete, šugave državne bolnice i državne škole su ogledalo privrednog i društvenog nazadovanja. Dok su medicinske i obrazovne usluge kolektivizovane i „na budžetu“ (etatizovane) jedino i mogu da budu jednako loše koliko i raspadnuta privreda i država. Ali ne postoje samo državne bolnice i škole. Postoje i privatne, slobodno-tržišne medicinske i obrazovne usluge. Istina je, ima i tu šalabajzera i dunstera, ali im ne morate ostaviti ni jedan jedini dinar. IMA (na primer) privatnih IT škola koje nude svetsko IT znanje za srpske cene. Ne moramo da čekamo vaših najmanje 100 godina da se otresemo parazita i razmontiramo njihov sistem. Naprotiv. Ako na samom startu ne donesemo odluku da je kolektivizam zlo koje nas koči i kamen oko naših vratova, ako sačuvamo pogubne zablude o neophodnosti budžetske medicine i obrazovanja „besplatnih za sve“ DJB će da prođe isto kao i ostale ništarije na političkoj sceni.
nasmejali ste me… mislio sam na dvocifren broj godina, ne decenija… “pardoniram” (ali ne za ples, on je rezervisan za džasmin…)