Ауторски текст Екологија

Зашто ћутимо о климатским променама?

Уочи сусрета лидера земаља Г20 у Хангзоу у Кини 3. септембра 2016. САД и Кина су објавиле да ће ратификовати Париски споразум, што је врло добра вест у борби против климатаских промена. Париски споразум је први универзалан правно обавезујући међународни споразум о клими који је поставио циљ да глобално загревање наше планете буде мање од 2 и са настојањем да буде мање од 1,5 степена целзијуса до краја века.

zagadjenje

Споразум је резултат Париске климатске конференције одржане крајем 2015. године (познате и као COP 21). Потписало га је 180 држава и до сада ратификовало 20-ак. Споразум ће ступити на снагу када га ратификује најмање 55 држава које одговарају за најмање 55% глобалних емисија гасова са ефектном стаклене баште. Процењује се да са ратификацијама од стране САД и Кине Париски споразум долази на корак до примене, јер ове две земље одговарају за око 40% глобалних емисија.

Претпоставка за Париски споразум је да се све стране потписнице изјасне о свом Намераваном националном доприносу (Intended Nationally Determined Contribution – INDC). Како би се убрзале и интензивирале активности и улагања потребна за одрживу будућност са што мање CO2, земље преузимају обавезе које се тичу ублажавања ситуације (према смерницама) и обавезе које се тичу прилагођавања ситуацији (добровољне). Париским споразумом није планиран никакав посебан третман за земље у развоју наспрам развијених земаља (попут поделе која је постојала на земље из Аnnеx 1 и nе-Аnnеx 1 од самог почетка UNFCCC-а 1992. године), али је уважено да најмање развијене и мале острвске земље треба да добију одређени «попуст».

Република Србија је потписала али још увек није ратификовала Париски споразум. Пре Париске конференције Република Србија је прва од држава у региону предала своје Национално утврђене могућности смањења емисија гасова са ефектном стаклене баште (свој INDC). Тиме смо пријатно „изненадили“ будући да смо спадали у nе-Аnnеx 1 земље (земље у развоју и не-велики емитери ових гасова). Наш допринос се тумачи као доказ наше пуне посвећености борби против климатских промена. Србија у свом INDC потврђује да је наш намеравни ниво смањења гасова стаклене баште до 2030. године 9,8% у односу на базну 1990. годину. Израда наше стратегије за климатске промене заједно са акционим планом треба да буде окончана 2017. године.

Наш INDC истиче штету (повезану са климатским променама) претрпљену у сушама и поплавама у периоду 2000 – 2015. у износу од 5 милијарди евра, али и да немамо процену штете од дугорочних спорих промена климатског система. У смислу потребе за мерама прилагођавања, за Србију је „највећи утицај климатских промена видљив и одражен у пољопривреди, хидрологији, шумарству, људском здрављу и биодиверзитету“. Србија се овим иступањем на међународном плану сврстала у редове држава које се односе са највише одговорности према климатским променама, што је добро за наш углед. Поред INDC-а, завршен је Први извештај Републике Србије према UNFCCC и најављен је рад на другим пројектима, међу којима је и израда стратегије за климатске промене. Управо ту се крију права питања за јавну дебату.

Овде се не доводи у питање да ли ће Србија испунити ово најављено смањење CО2 до 2030. године, већ начин на који ће се то десити, посебно ако се истовремено очекује и раст БДП-а. Гледано од базне 1990 год. Србија бележи смањење становништва, БДП-а, укупне произведене енергије (ТPES), емисије CО2 из фосилних горива, као и ТPES per capita и емисије CО2 per capita. По подацима УН-а у 2012.год. Србија производи 6,12 тоне CО2 per capita, спрам 6,61 тоне CО2 pc из 2005. и 8,09 тоне CО2 pc из 1990. – укупан пад за период 1990-2012 достиже -24,3%. Дакле, до смањења емисија CО2 (CО2еq) у Србији је неспорно дошло. Међутим, смањење је било резултат пада економске акативности и индустријске производње у време војних сукоба, а не предузетих мера за повећање енергетске ефикасности и замене фосилних горива.

У периоду 1990 – 2012. а и данас недостају активности на ублажавању и превенцији климатских промена које се спроводе у земљи. Како због међународних обавеза, тако и због квалитета живата и одговорности према будућим генерацијама, Србија мора да трансформише своју привреду и инфраструктуру и да међу становништвом промовише одрживи однос према природним ресурсима. Не мора се одрећи привредног раста, али то значи да је потребна рационализација коришћења енергије у свим секторима, увођење обновљивих извора енергије, модернизација система даљинског грејања, супституција друмског транспорта другим облицима транспорта, коришћење биогаса за когенерацију у пољопривреди, пошумљавање и заштита шума, управљање отпадом и рециклажа итд. Коначно, али не најмање битно, потребна је широка кампања образовања јавности о климатским променама и акцентовања пракси у свакодневном животу које су барем «климатски неутралне».

Као илустрација како се практично ради на ублажавању и превенцији климатских промена може да послужи пример Француске као домаћина Париске климатске конференције, највеће икад организоване међународне конференције у Француској. Француска влада је у припреми конференције именовала четири амбасадора за климу који су се ангажовали широм света. Угостила је око 150 шефова држава или влада, укључујући Барака Обаму, Кси Јинпинга, Нерендра Моди, Владимира Путина (па и Томислава Николића), више стотина делегација, десетине хиљада гостију, преговоре у којима је било укључено преко 100 министарстава и организација цивилног друштва. Јасно је да овако велике конференције изазивају знатне емисије CО2, но француска влада се обавезала да читава конференција буде догађај неутралан по емисији CО2.

У том духу водило се рачуна о свему – бирајући место одржавања скупа, компаније ангажоване у припреми, начине обезбеђивања грејања, осветљења, јавног превоза, воде за пиће, исхране учесника, намештај погодан за рециклирање и накнадно коришћење, сортирање отпада, решења за нула отпада и др. Сваки детаљ морао је бити у складу са суштином преговарања о клими, која се своди на то да свака држава смањи своју емисију CО2 (популарно речено: свој угљенички отисак).

Пасивност неће довести до жељених промена, а кључ није ни у посебном министарству. Залажемо се за јавну дебату о климатским променама, која би подстакла носиоце јавних функција на свим нивоима у Србији али и грађане да климатске промене почну да схватају озбиљно и узимају их у обзир у размишљају о свему на шта могу да утичу.

Ивана Ивковић
чланица покрета “Доста је било”, Чукарица

ДЈБ Млади

ДЈБ Млади

Коментари

Кликни овде да поставиш коментар

  • Ово је једна од најважнијих тема данас.
    Било би добро да људи мање гледају пинк и више да се баве оваквим стварима.
    Морамо боље да васпитавамо нашу децу. Треба да знају шта може да их дочека.

  • Zato sto se klima mijenja kroz vrijeme a globalno zatopljenje izmisljotina da se poskupi jeftina energija iz ugljena da bi se usporio rast Kine.

    Isto tako mogli bi strucnjaci iz EPSa clanovi Pokreta napraviti koji tekst o koristenju i kreditiranju biomase sa srpskih oranica a ne samo kako EPSu navuci jos para.

    Nadam se da cete pustiti komentar i puno pozdrava.

    • Što se tiče dela komentara za klimu, saglasan sam, nije baš sve tako lagano sa promenom klime. Što se tiče korišćenja bio mase za dobijanje energije, tu treba biti itekako oprezan, jer se zemlja ispošćuje ako se biljni ostaci ne zaoravaju, tako da i nije baš najpametnije preterivati sa korišćenjem biomase.

  • OCD-va u Srbiji rade već godinama na klimatskim promenama, naročito na ublažavanju posledica – na edukaciji stanovništva, na šaztiti biodiverziteta i na pošumljavanju.
    Potrebno je da političke utiču da se iz budžeta finansiraju naučni projekti koji bi doprineli ublažavanju posledica klimatskih promena.
    Jedna od najstarijih OCD u Srbiji, Pokret gorana (osnovan 1960) neprekidno radi na jednom od najboljih alata za ublažavanje negativnih posledica – na pošumljavanju. Ukoliko bi se samo malo pojačao rad ovakvih volonterskih organizacija Srbija bi mogla da umesto negativnih posledica ima pozitivne efekte.
    U poljoprivredi, našoj najvažnijoj privrednoj grani, prilagođavanje klimatskim promenama uz korišćenje naučnih rešenja može da popravi socio-ekonomske efekte.
    Međutim klimatske promene, kao i druge oblasti primenjene ekologije, su toliko važne za našu zajednicu da ih nikako ne smemo prepustiti političarima.

  • Za Gorana,
    Evo tekst kojeg je napisao netko pametniji od mene,
    http://www.jeffersoninst.org/sites/default/files/Stanje%20i%20razvoj%20biomase%20u%20Srbiji.pdf

    Pise ovdje da se treba upotrebljavati samo 1/4 za energetiku. Kada bi se toplane/elektrane pokretale, mislim da bi cijeli elektro/masinski dio privrede zazivio. Ono sto je jos bolje nastajalo bi puno malih privatnih firmi koje bi iz nicega stvarale novu vrijednost. Siguran sam da bi i nesto inovacija nastalo. Koliko bi samo malih poljoprivrednika dobilo novi prihod. U svaku kucu bi novac dolazio. Svakako da bi se Srbija morala manje devizno zaduzivati kod stranaca.

    Nisam poljoprivrednik ali ono sto sam ja mogao “iskopati” na internetu je da ako se recimo navodnjava prinos kroz nekoliko godina u prosjeku ide i do 50% gore za kukuruz. Imas na YT kako su se oko Leskovca ljudi dosjetili dovesti elektricnu energiju do svojih njiva ali im je investicija propala jer “strucnjaci” iz EPS nece da skinu odvratni i izmisljeni porez zvan “obracunska snaga”.
    (https://www.youtube.com/watch?v=1tskyZhtZcE)

    Puno pozdrava!
    *************
    Stranica Pokreta je dosta nepregledna i svi tekstovi brzo dolaze i odlaze. Sta je nepodjelite na recimo:
    1) Intervjui clanova pokreta
    2) Politicke teme
    3) Ekonomske teme