Zašto ćutimo o klimatskim promenama?

Uoči susreta lidera zemalja G20 u Hangzou u Kini 3. septembra 2016. SAD i Kina su objavile da će ratifikovati Pariski sporazum, što je vrlo dobra vest u borbi protiv klimataskih promena. Pariski sporazum je prvi univerzalan pravno obavezujući međunarodni sporazum o klimi koji je postavio cilj da globalno zagrevanje naše planete bude manje od 2 i sa nastojanjem da bude manje od 1,5 stepena celzijusa do kraja veka.

Sporazum je rezultat Pariske klimatske konferencije održane krajem 2015. godine (poznate i kao COP 21). Potpisalo ga je 180 država i do sada ratifikovalo 20-ak. Sporazum će stupiti na snagu kada ga ratifikuje najmanje 55 država koje odgovaraju za najmanje 55% globalnih emisija gasova sa efektnom staklene bašte. Procenjuje se da sa ratifikacijama od strane SAD i Kine Pariski sporazum dolazi na korak do primene, jer ove dve zemlje odgovaraju za oko 40% globalnih emisija.

Pretpostavka za Pariski sporazum je da se sve strane potpisnice izjasne o svom Nameravanom nacionalnom doprinosu (Intended Nationally Determined Contribution – INDC). Kako bi se ubrzale i intenzivirale aktivnosti i ulaganja potrebna za održivu budućnost sa što manje CO2, zemlje preuzimaju obaveze koje se tiču ublažavanja situacije (prema smernicama) i obaveze koje se tiču prilagođavanja situaciji (dobrovoljne). Pariskim sporazumom nije planiran nikakav poseban tretman za zemlje u razvoju naspram razvijenih zemalja (poput podele koja je postojala na zemlje iz Annex 1 i ne-Annex 1 od samog početka UNFCCC-a 1992. godine), ali je uvaženo da najmanje razvijene i male ostrvske zemlje treba da dobiju određeni «popust».

Republika Srbija je potpisala ali još uvek nije ratifikovala Pariski sporazum. Pre Pariske konferencije Republika Srbija je prva od država u regionu predala svoje Nacionalno utvrđene mogućnosti smanjenja emisija gasova sa efektnom staklene bašte (svoj INDC). Time smo prijatno „iznenadili“ budući da smo spadali u ne-Annex 1 zemlje (zemlje u razvoju i ne-veliki emiteri ovih gasova). Naš doprinos se tumači kao dokaz naše pune posvećenosti borbi protiv klimatskih promena. Srbija u svom INDC potvrđuje da je naš nameravni nivo smanjenja gasova staklene bašte do 2030. godine 9,8% u odnosu na baznu 1990. godinu. Izrada naše strategije za klimatske promene zajedno sa akcionim planom treba da bude okončana 2017. godine.

Naš INDC ističe štetu (povezanu sa klimatskim promenama) pretrpljenu u sušama i poplavama u periodu 2000 – 2015. u iznosu od 5 milijardi evra, ali i da nemamo procenu štete od dugoročnih sporih promena klimatskog sistema. U smislu potrebe za merama prilagođavanja, za Srbiju je „najveći uticaj klimatskih promena vidljiv i odražen u poljoprivredi, hidrologiji, šumarstvu, ljudskom zdravlju i biodiverzitetu“. Srbija se ovim istupanjem na međunarodnom planu svrstala u redove država koje se odnose sa najviše odgovornosti prema klimatskim promenama, što je dobro za naš ugled. Pored INDC-a, završen je Prvi izveštaj Republike Srbije prema UNFCCC i najavljen je rad na drugim projektima, među kojima je i izrada strategije za klimatske promene. Upravo tu se kriju prava pitanja za javnu debatu.

Ovde se ne dovodi u pitanje da li će Srbija ispuniti ovo najavljeno smanjenje CO2 do 2030. godine, već način na koji će se to desiti, posebno ako se istovremeno očekuje i rast BDP-a. Gledano od bazne 1990 god. Srbija beleži smanjenje stanovništva, BDP-a, ukupne proizvedene energije (TPES), emisije CO2 iz fosilnih goriva, kao i TPES per capita i emisije CO2 per capita. Po podacima UN-a u 2012.god. Srbija proizvodi 6,12 tone CO2 per capita, spram 6,61 tone CO2 pc iz 2005. i 8,09 tone CO2 pc iz 1990. – ukupan pad za period 1990-2012 dostiže -24,3%. Dakle, do smanjenja emisija CO2 (CO2eq) u Srbiji je nesporno došlo. Međutim, smanjenje je bilo rezultat pada ekonomske akativnosti i industrijske proizvodnje u vreme vojnih sukoba, a ne preduzetih mera za povećanje energetske efikasnosti i zamene fosilnih goriva.

U periodu 1990 – 2012. a i danas nedostaju aktivnosti na ublažavanju i prevenciji klimatskih promena koje se sprovode u zemlji. Kako zbog međunarodnih obaveza, tako i zbog kvaliteta živata i odgovornosti prema budućim generacijama, Srbija mora da transformiše svoju privredu i infrastrukturu i da među stanovništvom promoviše održivi odnos prema prirodnim resursima. Ne mora se odreći privrednog rasta, ali to znači da je potrebna racionalizacija korišćenja energije u svim sektorima, uvođenje obnovljivih izvora energije, modernizacija sistema daljinskog grejanja, supstitucija drumskog transporta drugim oblicima transporta, korišćenje biogasa za kogeneraciju u poljoprivredi, pošumljavanje i zaštita šuma, upravljanje otpadom i reciklaža itd. Konačno, ali ne najmanje bitno, potrebna je široka kampanja obrazovanja javnosti o klimatskim promenama i akcentovanja praksi u svakodnevnom životu koje su barem «klimatski neutralne».

Kao ilustracija kako se praktično radi na ublažavanju i prevenciji klimatskih promena može da posluži primer Francuske kao domaćina Pariske klimatske konferencije, najveće ikad organizovane međunarodne konferencije u Francuskoj. Francuska vlada je u pripremi konferencije imenovala četiri ambasadora za klimu koji su se angažovali širom sveta. Ugostila je oko 150 šefova država ili vlada, uključujući Baraka Obamu, Ksi Jinpinga, Nerendra Modi, Vladimira Putina (pa i Tomislava Nikolića), više stotina delegacija, desetine hiljada gostiju, pregovore u kojima je bilo uključeno preko 100 ministarstava i organizacija civilnog društva. Jasno je da ovako velike konferencije izazivaju znatne emisije CO2, no francuska vlada se obavezala da čitava konferencija bude događaj neutralan po emisiji CO2.

U tom duhu vodilo se računa o svemu – birajući mesto održavanja skupa, kompanije angažovane u pripremi, načine obezbeđivanja grejanja, osvetljenja, javnog prevoza, vode za piće, ishrane učesnika, nameštaj pogodan za recikliranje i naknadno korišćenje, sortiranje otpada, rešenja za nula otpada i dr. Svaki detalj morao je biti u skladu sa suštinom pregovaranja o klimi, koja se svodi na to da svaka država smanji svoju emisiju CO2 (popularno rečeno: svoj ugljenički otisak).

Pasivnost neće dovesti do željenih promena, a ključ nije ni u posebnom ministarstvu. Zalažemo se za javnu debatu o klimatskim promenama, koja bi podstakla nosioce javnih funkcija na svim nivoima u Srbiji ali i građane da klimatske promene počnu da shvataju ozbiljno i uzimaju ih u obzir u razmišljaju o svemu na šta mogu da utiču.

Ivana Ivković
članica pokreta “Dosta je bilo”, Čukarica