Нова влада – нови министар просвете, и то осми у последњих 16 година. Континуитета и доследности у просветној политици нема ни за лек. Сваки нови министар има своју визију реформе школства која по правилу нема никаквих додирних тачака с визијом претходника. И сваки има крајње оригинална решења за силне бољке нашег просветног система. Тако је и са најновијим изабраником премијера, Младеном Шарчевићем: он би проблем велике количине изостанака ученика са школских часова решавао наплаћивањем високих новчаних казни родитељима.
Ово потпуно неприкладно решење само је знак да министар Шарчевић уопште не разуме суштину овог проблема. Он меша бабе и жабе: пореди праксу у Великој Британији са ситуацијом у Србији, те жели да преслика њихов модел по коме се родитељи за школске изостанке своје деце кажњавају управо на овај начин. При томе потпуно занемарује кључан податак: у Великој Британији број ученика који изостају са више од 15% наставе у току школске године (око месец дана наставе) износи око 5%.
Када пар ученика у некој школи има много изостанака – логично је да на одговорност треба позвати управо њихове родитеље. Када једна школа у Београду има значајно већи број изостанака ученика са наставе него што је то случај у осталим школама у Београду – на одговорност треба позвати школско руководство. Међутим, када све школе у држави имају велики проблем са великим бројем изостанака ученика са наставе (као што је то у Србији случај) – то је знак да школски систем ништа не ваља и да се на одговорност због тога треба позвати онај ко тај систем осмишљава, успоставља и контролише.
Наша деца више не иду у школу да би учила. Наша деца иду у школу да би добила оцене. Родитељи децу више у школу не шаљу с циљем да зараде знање, већ бодове за упис. Наставници у школу више не иду да би децу нечему научили, већ да би их обавестили шта сами треба код куће да науче, те потом проверили да ли је тако и урађено.
Деци је у нашем школском систему досадно. Деца иду у школу која припада времену које је деценијама иза нас. Мој се син родио након што је дајл-ап метод повезивања на интернет већ био на издисају, а прошле је године у петом разреду у уџбенику за Техничко и информатичко образовање имао лекцију о томе, и то не у рубрици “историја интернета”, већ у рубрици “за оне који желе да знају више”, тј. за напредне ђаке који не могу да дочекају шести разред да би се упознали с интернетом – пошто се о интернету учи тек догодине.
Наставничка плата је толико ниска да не успева да привуче најквалитетније кадрове, с обзиром на то да ће такви лако наћи посао на другом месту за много веће новце. С друге стране, квалитетан кадар који је већ запослен унутар школског система одавно је убијен у појам том истом платом и нељудски је очекивати да ентузијазам за рад с нашом децом ваде из пете, кад сопственој деци не успевају да приуште макар делић онога што би желели. Малобројне ентузијасте које се упркос свему “залећу на ветрењаче” и предају у складу са реалним потребама ђака, њихове колеге називају будалама, а неретко су и жртве мобинга школског руководства пошто штрче из остатка слике која се јавности жели продати као нормално стање ствари. Наравно, ту је и одређени проценат оних који су у просвету сасвим залутали, а систем их не препознаје као “страно тело” и не одбацује, већ остају запослени упркос чињеници да својим радом деци наносе више штете него користи.
Родитељи су преуморни, презапослени и недовољно компетентни да сами подучавају децу код куће након редовне школе. Како ја моме сину да помогнем да савлада немачки језик, кад га и сама не говорим? Потешкоће које има могао би савладати на часовима допунске наставе – када би се она одржавала било где до у табели Плана рада школе. Исто важи и за све остале предмете, изузев српског језика и математике: допунска настава постоји на папиру, али не и у пракси. Од родитеља се очекује да деци плате приватне часове.
Наша деца, дакле, имају целодневну наставу у најбуквалнијем смислу те речи: пола дана морају да проведу у школи, а другу половину дана учећи код куће. Нека деца ће то радити сама, нека с родитељима, а нека с приватним професорима.
Из ове перспективе, нема ничег чудног у жељи и потреби деце да избегну једну од две школе и макар пола дана себи ослободе за ваншколске активности, опуштање и дружење. Нема ничег чудног ни у потреби родитеља да им то омогуће правдајући им изостанке из “редовне” и “бесплатне” школе, знајући да им свакако не гине ванредна и плаћена, што новцима за приватне часове, што родитељским временом и/или живцима. Коначно, вредности које се у нашем друштву доследно промовишу преко толеранције плагијата доктората и куповине диплома, родитељима шаљу сасвим јасну и недвосмислену поруку: Знање није пресудно за успех у животу; постарај се да дете има довољно бодова, макар и притиском на наставнике да му поклоне оцене.
Родитељи нису криви што нам просветни систем не ваља. Родитељи се само уклапају у систем, какав год да је. Сваљивање кривице за превелики број изостанака ученика с наставе на родитеље није ништа друго до бежање министра од сопствене одговорности.
Нама не треба још један министар који ће континуитет просветне политике спроводити само у оном делу у коме се кривци за све што у њему не ваља траже међу ученицима, родитељима и наставницима. Нама треба министар који ће храбро стати пред огледало и рећи: до мене је да просветни систем проради како треба.
За сад од министра Шарчевића нисмо видели ни најмању назнаку те намере, а ни способности. Сервирао нам је једино стару, проверену методу: завади па владај. Свестан родитељског незадовољства школством, обећао им је да ће моћи да оцењују наставнике – појачавајући бес наставника на родитеље који их, у трци за бодовима, већ љуте притискањем за што веће оцене, без обзира на то да ли су заслужене. Свестан наставничког незадовољства због родитељског непоштовања професије којом се баве, обећао им је да ће родитељи “платити” за то, и то сасвим буквално плаћајући казне за изостанке с часова – појачавајући бес родитеља на наставнике који ће те изостанке и пријављивати надлежнима.
А деца?
Деца ће од новог министра добити на поклон нови предмет: дизајн. Техничко и информатичко образовање тако ће у моменту, самом променом назива, постати феноменално занимљиво и деца ће хрлити у школу… да на часовима дизајна уче како се на интернет повезује дајл-ап методом.
Сценарио за просветни систем у наредном периоду је, дакле, већ потпуно јасан: родитељи и наставници се свађају, деца дизајнирају, а министар све то режира док опуштено певуши “Криво је море”.
Бранка Стаменковић
народна посланица
чланица покрета “Доста је било”, Нови Београд
Na žalost, sve je ovo po pitanju školstva upravo ovako. Veoma pravilno sagledana situacija. Da ne pričamo o tome kako je jadno što deca nemaju završetkom školstva znanje koje je primenjivo u praksi. Nije opravdanje da u današnjici treba učiti do kraja života, edukovati se. Oduvek je tako bilo, da oni koji istinski hoće da znaju više, to su i radili i danas rade, nadograđuju neko svoje stečeno školsko znanje. I grehota je što se ovoj temi ne pridaje dovoljno značaja. A u stvari, trebalo bi da je prioritetno. Čak i predškolsko vaspitanje.
Poštovana Ovozemaljka,
Potpuno se slažem da je veliki problem činjenica što se u našem školstvu i dalje insistira na sticanju reproduktivnog, a ne funkcionalnog znanja. Štaviše, za ovih 6 godina koliko mi dete ide u osnovnu školu, nagledala sam se silnih primera na osnovu kojih bih se usudila čak da tvrdim da se kod nas ne samo ne podstiče, već AKTIVNO OBESHRABRUJE funkcionalno znanje. A u korenu problema stoje nemotivisani i u pojam ubijeni nastavnici. Oni su svi u kolektivnoj depresiji, čini mi se. Pored rada s decom, natovareni su im i kojekakvi administrativni poslovi i nerazumni zahtevi za pohađanje seminara o usavršavanju, koji suštinski imaju promašene teme i ne bave se usavršavanjem onih veština koje su im potrebne. Problem je kompleksan, ali nije nerešiv. Kad bi bilo volje, našlo bi se i rešenje.
“Малобројне ентузијасте које се упркос свему “залећу на ветрењаче” и предају у складу са реалним потребама ђака, њихове колеге називају будалама, а неретко су и жртве мобинга школског руководства пошто штрче из остатка слике која се јавности жели продати као нормално стање ствари. Наравно, ту је и одређени проценат оних који су у просвету сасвим залутали, а систем их не препознаје као „страно тело“ и не одбацује, већ остају запослени упркос чињеници да својим радом деци наносе више штете него користи.”
Na žalost, sa ovim mogu samo da se složim i da konstatujem da je ovo najtragičnije od svega navedenog u tekstu.
Imao sam sreću da mi informatiku u gimnaziji predaje entuzijasta sa savršenim poznavanjem programiranja, hardvera, matematike i astronomije – sertifikovani genije.
Zahvaljujući njemu sam napravio prve korake u programiranju i krenuo dalje u usavršavanje, jer je organizovao sekcije i dodatnu nastavu za one kojima plan i program nisu bili dovoljni (zapravo, bili su smešni).
Problem je bio u tome što je bio na zameni, pa je posle otišao iz gimnazije, ali zato je tu ostao jedan škart od profesora, nadaleko čuven po neznanju, nesposobnosti i maltretiranju đaka bubanjem definicija (iz informatike!).
Ostali predavači informatike u mojoj gimnaziji su značajno bolji od tog škarta, ali i dalje ni blizu onoga što bi trebalo da budu.
Poštovani Vasilije,
I sama sam od ljudi iz neposrednog okruženja čula bar tuce primera kakav je ovaj vaš. Mladi, rada željni nastavnici prepuni entuzijazma ne uspevaju da dobiju svoje mesto u sistemu, zato što sistem u svom centru nema interes dece, već interes nastavnika. Kadrovska pitanja se rešavaju dobijanjem odgovora na pitanje “Ko od kolega je u najtežoj životnoj situaciji, kome je egzistencija najugroženija?” – i taj se zadržava na poslu. Niko ne traži odgovor na pitanje: “Ko najbolje radi s decom?” Ma koliko razumem da se nastavnici ne mogu naći na ulici, taj problem ne bi smeo da se rešava na uštrb interesa dece, već na neki drugi način. I to je rešivo, ali ne postoji volja da se reši na pravi način.
Još jedna stvar sa kojom već nekoliko ministarstava ni ne pomišlja da se bavi je inkluzija dece sa posebnim potrebama.
Moj mlađi brat boluje od disleksije i delimičnog autizma, i zbog toga ima ozbiljnih problema kod provera znanja pisanim putem (pogotovo kada dobije zadatke napisane tekstom pisanim slovima, i onda se od njega trazi da u kratkom roku to uspešno razume i odgovori na iste) za šta prosto nije sposoban, i to ima gomilu dokaza raznih instituta, pojedinačnih psihologa i raznih profesionalaca koji su se bavilim njegovim slučajem.
Zbog toga je potrebno da mu se pripremi poseban program i izađe u susret.
Dete je inače vrlo visoko inteligentno (IQ 155+), i više nego lako se snalazi kada odgovara usmeno, ili kada zadatke dobije štampane, i kada se na njega ne vrši pritisak na čitanje i pisanje, a pored toga je izuzetno snalazljiv sa računarima, sa kojima je dokazano da takva deca lakše rade.
On sada završava srednju školu sa prosečnom ocenom dovoljan i pitanje je kako će da ijedan fakultet upiše dogodine.
Ono kako to izgleda u praksi jeste da je svaki pojedinačni nastavnik od osnovne škole, a sada i u srednjoj smatrao da je disleksija izmišljena bolest, i da ne to ne postoji (jer ništa mu ne fali fizički) i apsolutno su svi smatrali da smo mi to izmislili da bi se on “izvlačio” i da bi dobijao veće ocene, kad je prosto lenj da uči (a uči nekoliko sati svaki dan). Već 6 godina se zalimo redovno ministarstvu koje apsolutno nije zainteresovano da uopšte proba da reši problem, čak je samo dovelo do toga da mu se ti isti nastavnici sada otvoreno svete svakom mogućom prilikom, i niko neće da izađe u susret apsolutno nimalo.
CELO školstvo, čak i sudstvo kojem smo dokazivali u drugom slučaju apsolutno ne veruju da disleksija postoji, apsolutno misle da je to izmišljeno i apsolutno je tuzno koliko su svi ti ljudi (čast izuzecima) neobrazovani kada su te stvari u pitanju. U našem školstvu postoji JAKO malo ljudi koji se uopšte bave pedagogijom ili koji su uopšte zainteresovani da išta nauče van svojih nastavnih predmeta, kada su ovakve stvari u pitanju.
Za to so potrebna specifična rešenja, a čekanje da se otpuste svi i da stasa nova generacija prosto opcija, potrebna je kontrola i reedukacija dela školskog kadra. Čak i u ovoj situaciji u kojoj jesmo smatram da bi apsolutno bilo katastrofalno uvesti ocenjivanje nastavnika od strane roditelje jer je to čist put za osvetu roditelja koji zele vece poklonjene ocene nastavnicima, i sa druge strane preventivno davanje vecih ocena nastavnika deci, iz bojazni za ovim.
Što se same informatike tiče, IT je najperpspektivniji sektor ove zemlje, a na svim mogućim tabelama se kotiramo među poslednjim u svetu što se informatičke pismenosti tiče, i to je katastrofalno. Naša deca treba da budu obrazovanija i sposobnija od nas, i to je najbitnija stvar kojoj treba da se posvetimo. Tuzno je što je prosveta jedno od poslednjih stvari o kojima svaka vlast razmislja.
Još bih samo dodao da mu je samopuzdanje ozbiljno narušeno, jer mu se neko nastavnici otvoreno podsmevaju pred vršnjacima što dovodi da neko ko spada u top 1% populacije po inteligenciji za sebe otvoreno veruje da je glup.
Poštovani Neko,
Inkluzija je posebno problematično pitanje kod nas. Meni se desilo da u razgovoru s direktorkom i psihologom jedne osnovne škole od njih čujem rečenice tipa: “Pa, je l’ vi znate da ONI od nas zahtevaju da primamo u školu decu koja nikako nisu za školu?!” Direktorka i psiholog osnovne škole jesu osobe koje treba da se postaraju da inkluziju prihvate i nastavnici i roditelji. Kad oni imaju ovakav stav, inkluzija je unapred osuđena na propast.
Da bi inkluzija u našim školama “proradila” kako treba (pošto trenutno to nije slučaj, već se doživljava kao nešto nametnuto spolja) – mi na čelu osnovnih i srednjih škola ne smemo imati partijski postavljene ljude koji ne haju za bilo šta drugo do da njima bude dobro. Nama trebaju najsposobniji i najobrazovaniji ljudi iz društva, prosvećeni i spremni da društvo guraju napred implementacijom modernih rešenja. Dakle, i ovo je rešivo, ali nema volje da se reši.
Branka, odlican vam je tekst.
Voleo bi da se pozabavite temom kvaliteta udzbenika i nacinom biranja istih.
Imam jedan tekst koji sam napisao i vec neko vreme razmisljam da ga objavim bas na tu temu. Da li mogu vama da ga posaljem?
I ja sam napisao tekst o udzbenicima. Vrlo je kratak – “Smuci mi se kada vidim da svi udzbenici izgledaju kao stranice na interent sajtovima!”
Poštovani Nikola,
O udžbenicima imam vrlo čvrst stav, a svodi se na: ja bih udžbenike, da me neko pita – potpuno ukinula.:) U stvari, udžbenike bih davala nastavnicima, a oni bi imali obavezu da za decu pripreme materijale koji bi se učitavali u neki “Cloud”. I nastava bi se odvijala na istom mestu. I sva bi deca imala tablete. Nebrojeno mnogo drveća bismo na taj način spasili i roditeljski budzet poštedeli. Istovremeno, nastavnici bi svakako morali da se pripremaju za svaki čas.
Ovo je moj stav iz ugla roditelja, i sigurna sam da bi se mnogi nastavnici tome žestoko protivili. Mislim da bi nam jedna široka javna rasprava na ovu temu svima dobro došla. Međutim, čak i kada bi prevagnuli argumenti za preživljavanje udžbenika, oni bi za decu i roditelje svakako morali biti POTPUNO BESPLATNI, baš kao i sve sveske i ostali školski pribor, baš kao i topli obrok u školi, baš kao i svi izleti i ekskurzije. Naše školstvo je trenutno sve samo ne besplatno. Roditelji su na izmaku finansijskih snaga da obezbede sve što to “besplatno” školstvo zahteva od njih. Udžbenici su samo jedan deo toga.
Nikola, zaboravih da pitam: da li ste član pokreta? Ako jeste, prosledite tekst svom lokalnom koordinatoru, koji će se postarati da on stigne do naše press službe.
Sistem u celini ne valja. Ima i dobrih profesora i dobrih đaka. Ali gde će dobri đaci da se zaposle bez partijske knjižice. Za sada ne odlaze samo dobri đaci i dobri studenti u inostranstvo, već svi koji to mogu. Ali kako popraviti ovaj truo sistem. Kod nas trebaju prvo plitičke reforme, pa onda ići redom po stepenu prioriteta. Tračak nade daju predsednički izbori. Ako se opozicija udruži ima šansi. U suprotnom zemlju će voditi kadrovi bez znanja i iskustva.
Inače tekst je odličan. Meni su deca odavno završila škole, tako da nisam sada u toku prosvetnog sistema. Ministar prosvete neće da se meša u svoj posao, već zavađa roditelje, profesore i đake.
Poštovani Dragoljube,
U potpunosti se slažem s Vama.
Zašto se pravimo pametni? Lepo, uzmemo finski model školovanja i ćao.
Poštovani Sale,
Glasam “za”. 🙂
Одличан текст!
Шарчевићу, мењај концепт!
Poštovani Milane,
Hvala na laskavoj oceni teksta. Slažem se da ministra Šarčevića treba pozvati da promeni koncept pre nego što se bilo šta od do sad predloženih neodgovarajućih rešenja uopšte počne pokušavati primeniti u praksi.
moj sin je pošao sa šest godina u školu.da napomenem u nemackoj što je kod njih normalno,u prvom razredu uce da citaju,pišu,sabiraju i oduzimaju.jednom mesecno pozivaju roditelje da zajedno sa decom nesto prave,idu na izlete,setnje.u celom drugom razredu rade tablicu monozenja i to sasvim opusteno.njima je osnovna skola zabavna.sticu radne navike bez stresa i mnogo trzavica.
Draga Branka,
Odavno smo izgubili korak s naprednim svetom. Cilj naše reforme školstva treba da bude upravo da u centru novog sistema budu deca i njihovi interesi. To sada nije slučaj.
Много тога што је написано је тачно.
Нажалост. Радим као наставница у основној школи. Имам 4 године рада иза себе и скоро све горе наведено сам малтене већ видела.
И у школама доминира политика. Сада када се нови министар латио разноразних предлога изгледа ми да ће само то да помене и мало узбурка јавност и – нестане. Моћ се у школама налази у рукама директора, које постављају (или боље речено смењују) чланови владајућих партија у општини. Све повезано.
Један од предлога који је имао за циљ да се ограничи (пре)велика моћ директора био је нови закон о Школском одбору: 7 уместо 9 чланова (3 из редова запослених + 3 из општине + 3 родитеља би постало 3+2+2) али тај закон већ од прошлог лета на јавној расправи!? Иако је министар Вербић обећао његово усвајање одавно. Ево, он оде са места министра, а измене закона ни на видику. Само мала ислутрација да политичари на власти итекако “брину” о поправљању проблема у просвети. Брину они да не изгубе превласт и да им се не смањи законски оквир за манипулације, “награде” и “казне” послушним тј. непослушним гласачима, донорима, кумовима, рођацима….
Просвету треба уредити и повратити јој достојанство. То је кључ уколико се стварно жели знањем у економски и идентитетски опоравак овог нашег посрнулог друштва.
П.С. Ја сам део оне групе у просвети која у инат оваквом “третману” власти и даље ради са истом енергијом и илузијама као када сам завршила факултет (ако не ми, млађи – ко?) За будућност, знање и самопоштовање су веома важни, ако не и најважнији. То чувамо за боље дане који ће надам се ускоро доћи променом власти.
Пожурите, ДЈБ! Пожурите
Bravo Mala sirena, tu leži ogroman problem. Partijski postavljeni direktori koji onda partijski ili preko veze zapošljavaju svoj kadar. Znam mnogo takvih. A tako postavljeni profesori nemaju nikakve dodirne tačke sa predmetima koje predaju.
Poštovana Mala Sireno,
Sve je tačno što ste napisali. Pre koju godinu prisustvovala sam jednoj sednici Školskog odbora u jednoj osnovnoj školi na Novom Beogradu. Na istu su me jedva pustili, ali sam se ja držala tačke Statuta koja kaže da su sednice javne, pa su morali. Tada sam predložila da se zapisnici sa tih sednica kače na vebsajt škole. Član školskog odbora koju je delegirala opština Novi Beograd, na to mi je odgovorila: “Kad bih ja sad otišla u moju partiju i rekla šta vi tražite, oni bi rekli – ne dolazi u obzir.” Moje pitanje je glasilo: “A zašto u partiju? Kakve veze partija ima s vašim članstvom u školskom odboru?”
Nekako mi se tad učinilo da ni njoj nije jasno da ona tu nije ispred svoje partije, već ispred opštine koja pripada svim građanima, te da joj nije posao da brani interes partije, već svih građana Novog Beograda. Nažalost, ponavljam – sve ste u pravu što pišete o partijskom uticaju na naše školstvo, i to od predškolskog, preko osnovnoškolskog, srednjoškolskog, pa sve do višeg i visokog obrazovanja. I to sve može da se promeni, ali ponovo – nema volje.
Mene jako interesuje ova tema, i sistem obrazovanja bih promenio iz korena.
Evo nekih random nabacanih misli, pa mozda je tu i tamo neka pametna.
Ako pocnemo od osnovne skole i zapitamo se koja je uloga tog nivoa obrazovanja? Moji odgovori bi bili, da funkcionalno opismeni, skloni dete sa ulice, stvori radne navike i razvije drustveno-socijalne vestine. Ono sto je bitno napomenuti je da nemaju sva deca ista interesovanja, sposobnosti i naklonosti, i u skladu sa tim pogresno je prisilno terati dete da uci nesto sto ne zeli da zna. Sledeci veliki problem je nacin ocenjivanja. Trenutni nacin ocenjivanja ogranicava ucenika, i ne dozvoljava mu da zna za 6, za 15, ili 150. Ko smo mi da mu kazemo dovoljno ti je 5, to je plafon. I sve sto jedno dete ne interesuje zaboravice cim dobije ocenu i izadje iz ucionice. U skladu sa tim uveo bih vecu slobodu biranja onoga sto dete zeli da nauci. Ukinuo bih ocene i uveo bodovni sistem koji ne ogranicava ucenika da oslobodi svoj maksimum. Nastavu bih organizvoao kroz projekte i radionice. A ocenjivanje kroz rad, takmicenja i kvizove. Sport bar 1/3 nastave. I zato pustite da dete koje zeli da bude slikar bude slikar, koje zeli da bude karatista bude karatista, a koje zeli da bude matematicar neka bude matematicar. Vazno je na kraju da su svi pismeni, da su dobri u tome sto vole da rade, da imaju zivotne navike, ispravljen sistem vrednosti, razvijen timski duh, apatiju i da su medjusobno dobri drugari. To je ono sto skola treba da pruzi, a ne da jure neke pragove znanja odnosno bubanja.
Sto se tice srednjih skola tu je situacija dosta komplikovanija. Uloga srednje skole je da pruzi strukovno obrazovanje koje te osposobljava za rad. E tu je glavni problem koji rad, kada posla nema. A da ne spominjem trenutne zastarele programe i ucenja kojekakvih gluposti.
I tako u nedoglad, ali da vas ne gnjavim vise 🙂
Poštovani Branislave,
Sve što ste napisali savršeno pokriva finski model obrazovanja. Lično, navijam za njega kao model koji mi treba da usvojimo.
Draga Branka, upravo ovo što ste naveli je suština problema. Problemi u školstvu su toliko razrudjeni da je njihovo sagledavanje potrebno izvršiti iz mnogih uglova posmatranja. Sticajem okolnosti u porodici imam tj. imao sam tri prosvetna radnika, pa sam tokom slava na kojima se svi okupljamo imao sa njima a i drugim prijateljima polemisanje na temu. Sam za sebe mogu reći da sam na svojoj koži osetio kako sistem odavno, odavno ne funkcioniše. Sistem gde pojedini nastavnici uprkos svom ne pedagoškom pristupu učenicima kao i neznanju su upropastili generacije i generacije đaka je prosto nedopustiv. Jedan od problema školstva koji ste možda izostavili da pomenete je i taj što sistem ne prepoznaje afinitete i talente samih učenika u najranijoj dobi, tako da deca te svoje talente potiskuju a konstantno im se nameće nešto za šta nisu predodređeni i što ih u krajnjoj liniji apsolutno ne zanima! Posledice samo ovog problema su mnogobrojne što za pojedinca što za društvo u celini. Veliki pozdrav Vama kao i svima u DJB.
Poštovani Aleksa,
Slažem se s onim što ste istakli kao glavni problem: da naš sistem ne prepoznaje individualne afinitete učenika. Naš sistem je kao cilj koji svaki učenik treba da postigne postavio: biti najbolji iz svih predmeta. Naravno, samo mali procenat učenika taj cilj može postići, a ostali usput otpadaju i klasifikuju se kao manje sposobni ili skoro pa nesposobni. Tako se pravi jeftina radna snaga za strane korporacije.
Finski sistem obrazovanja za krajnji cilj ima: izvući maksimum iz svakog pojedinačnog učenika i pomoći mu da se pronađe i odredi prema onome što ga najviše usrećuje i gde se može najviše lično ostvariti. Veliki naglasak stavlja i na timski rad, naspram našeg sistema koji je baziran na takmičarstvu. Krajnji rezultat takvog sistema su preduzetnici u različitim oblastima, a ekonomija zemlje onda ne zavisi od stranih “investitora”.
gde god se pojavi neka idejica u pokušaju, kako oteti pare od građana, dobija automatski prolaz u sadašnjoj vlasti. Bilo da se radi o naplati parkiranja, prinudnom članstvu u izmišljenim organizacijama, pa sad i naplata izostanaka dece iz škole. Pravlo je vrlo jasno : pare nikako ne daj, a uzmi što više i kako god možeš. To je moto ove vladajuće klike. Mašta im je neizcrpna i ništa me više ne čudi. Jedino bi se začudio da to nekako pogodi bogatiji sloj ljudi, firmi ili nedaj bože tkz. “strane investitore” ili da našoj državi, nekako, valjda božijim čudom, “iz čista mira” krene na bolje.
Poštovani Rajko,
U pravu ste, to je skoro pa model po kome se donose odluke.
Поштована Бранка,
Просвета је врх леденог брега. И само један део друштва који је затрован политиком,
I to sve može da se promeni, ali ponovo – nema volje.
Има воље нас који радимо у школама, и има воље родитеља и деце. Само нема воље политичке елите која је на власти и која ни по коју цену не жели да умањи своју моћ. Напротив, хоће да је ојача.
Сви овде коментари су конструктивни и добри. Решења има много која би могла да нам помогну у реформи образовања. О томе може, и треба да се расправља, али кључ је да се политичка гвоздена рука склони из Просвете.
За почетак, треба јединствено захтевати примену демократизације система управљања образовним установама које умногоме могу спречити могућности за манипулације. Те измене закона и колективног уговора су обећане синдикатима, Притиснути Владу да обећано и испуни и кренути мало по мало ка још већим корацима у нове захтеве.
Poštovana Branka,
kao prosvetni radnik mislim da ste dobro opisali neke od problema u našem obrazovnom sistemu. Kao što je neko primetio, problema je mnogo i treba ih sagledati iz raznih uglova. Radim u jednoj srednjoj stručnoj školi i moje kolege su bile u poseti sličnoj školi u Mađarskoj. Evo šta su primetili:
– broj učenika u odeljenjima je oko 20,
– nastava je celodnevna. Prepodne su predavanja i praktični rad, popodne različite vannastavne aktivnosti.
– učionice su solidno opremljene nastavnim sredstvima
– Nastavnici imaju mogućnost da napreduju u karijeri. Uglavnom su zadovoljni platama koje su veće od prosečnih plata u Mađarskoj koje iznose oko 500 evra.
– kvalitet nastave je bolji.
A evo kakva je situacija u mojoj školi:
– Broj učenika u odeljenjima je preko 30.
– Nastava se odvija u dve smene od 7:30 do 19:30.
– Škola je prebukirana, ne postoje nikakve mogućnosti za dodatni rad osim subotom.
– Nastavna sredstva u učionicama: kreda i tabla.
Kada su srednje škole u pitanju, mi uopšte nemamo dovljno školskih zgrada. Ministarstvo kaže da ima mesta za sve učenike u srednjim školama, ali ne kaže pod kojim uslovima. U dve ili čak tri smene sa po 35 učenika u odeljenju, sa skromnim nastavnim sredstvima. Tu nema uslova za kvalitetno obrazovanje. Razmislite, kada je poslednji put bilo gde u Srbiji napravljena neka nova zgrada za srednju školu?
Poštovani Srdjane,
Kada prosvetni radnici odreaguju pozitivno na viđenje prosvetnog sistema iz ugla nekog ko je samo roditelj, onda je to najbolja potvrda da se prosvetni radnici i roditelji itekako mogu međusobno razumeti, a nadam se i sarađivati kako bi se sistem u budućnosti popravio tako da deci bude bolje. I prosvetni radnici su roditelji. I njima je u interesu da deca budu u centru prosvetnog sistema. Zato me sva rešenja izvršne vlasti koja neizbežno dovode do zaoštravanja odnosa na liniji nastavnici-roditelji neobično sekiraju. Verujem da svi zajedno imamo dovoljno pameti da na to ne nasedamo.
Kao glasač pokreta DJB, priznajem da mi se ne dopada ton koji dominira tekstovima na ovoj veb stranici. Tekstovi se ne razlikuju mnogo od onih koje vidjamo u maistream medijima, obiluju cinizmom i, rekla bih čak, apriori kritikuju gotovo sve što ne dolazi iz redova pokreta. Nije mi cilj da ulazim u polemiku, jednostavno iznosim svoj utisak.
Najpre, moj utisak nije bio da bi “misnistar problem velikog broja izostanaka rešavao naplaćivanjem visokih novčanih kazni roditeljima”. Ja sam razumela da on navodi jedan od primera kako druge zemlje rešavaju taj problem. Razlog zbog koga ovo navodim je to što smatram da ministrovoj izjavi nije pristupljeno sasvim fer (nemam posebne razloge da ga branim;ne poznajem ga;jednostavno njegovu izjavu razumem drugačije: kao inicijativu da se poveća nivo odgovornosti roditelja na ovom polju.
Ne znam šta je Branka Stamenković po struci. Ja radim u osnovnoj školi i relativno dobro poznajem sistem; takodje imam iskustva i sa nekim školskim sistemima u inostranstvu. O tome da naš školski sistem treba menjati ne vredi ni raspravljati;pitanje je samo koje su i kakve izmene realno moguce i u kojem roku. Osvrnula bih se na dve taćke sa kojima se, kao neko ko direktno radi sa decom mladjeg uzrasta, nikako ne slažem:
1. Potpuno nepostojanje udžbenika, Cloud, tableti za svu decu… iz mnogo razloga. Debata bi bila preduga. U odlukama o takvim stvarima MORALI bi da učestvuju i oni koji direktno rade sa decom. Naravno, uvek će se naći neko ko će reći da će se prosvetni radnici uvek odlučiti za ono što im je lakše, umesto za ono što je za decu bolje. Nije uvek tako. Ni kao roditelj ne bih želela da moje dete za učenje koristi samo ekrane;kao pedagog takodje smatram da je to pogrešno.
2. Inkluzija i odnos stručnih službi prema inkluziji. Zar je nemoguće da su ljudi koji tvrde da neka deca nisu za redovnu školu u pravu? Ne mislite li možda da taj stav baziraju na svome iskustvu sa inkluzijom u srpskim školama? Možda će zvučati neskromno, ali ja sebe smatram obrazovanom i sposobnom; imam više od dve decenije iskustva u školama u našoj zemlji i inostranstvu, ali moj lični stav baziran na iskustvu je upravo taj: da pod ovim uslovima inkluzija nema smisla!
Sve u svemu, radovalo bi me kada bih na ovim stranicama bilo više konstruktivnih (i smem li reći: izvodljivih) predloga. Ne moraju biti ni previše ambiciozni. Na primer: kako biste vi rešili problem izostanaka?
Poštovana Silvija,
U tekstu “Roditelji neće plaćati 1.500 evra” (http://www.danas.rs/drustvo.55.html?news_id=326896&title=Roditelji%20ne%C4%87e%20pla%C4%87ati%201.500%20evra) ministar Šarčević istovremeno i demantuje i promoviše novčano kažnjavanje roditelja. Pročitajte i sami, pa presudite.
Verujem da ministar Šarčević ovo nikad neće izgurati do kraja, ali ne zato što to nije nameravao, već zato što ga je dočekala žestoka negativna reakcija u javnosti. Što se mene tiče, to je čak i manje važno od činjenice da je on uopšte našao za shodno da kaznene odredbe razvijenih, zapadnih zemalja u kojima veći procenat prosvetnog sistema radi kako treba nego kako ne treba, uzima čak i za primer kako nešto treba raditi kod nas, gde je procenat onoga što u prosvetnom sistemu radi kako treba jednocifren. Kako mu nije palo na pamet da za primer uzme iz tih sistma bilo šta drugo do kaznenih odredbi?
Što se tiče vaše dve zamerke:
1. A da pitamo decu?
2. Da, pod ovim uslovima, inkluzija je teška. Doneli su se nekakvi propisi na papiru, ali nastavnici nemaju nikakvu logistiku u praksi. Međutim, nedostatak logistike nije osnovni problem. Osnovni problem je strah od nečeg novog. Taj strah se može odagnati samo velikom podrškom nastavnicima, koja mora doći pre svega od rukovodstva škole. Ako se i rukovodstvo škole plaši promena, onda od cele priče nema ništa. Nastavnici i rukovodstvo se međusobno hrabre protiv zajedničkog neprijatelja, strah narasta, a deca trpe.
Problem izostanaka se, inače, mora rešavati pre svega rasterećivanjem roditelja. Kad deca počnu da uče u školi, umesto što se od njih očekuje da uče kod kuće, smanjiće se i broj izostanaka. Problem velikih izostanaka kod nas ne generišu učenici, već roditelji. Mislim da sam u tekstu objasnila i zašto. Ministar je to vrlo dobro primetio, ali mu je predloženo rešenje potpuno neprikladno. On leči posledicu, a ne uzrok. To ne može da donese željene rezultate. Može samo da pojača već postojeći antagonizam na relaciji roditelji-nastavnici.
Poštovana Branka,
hvala Vam što ste našli vremena da pročitate i odgovorite na moj komentar. Moj je utisak da zagovarate korenite promene u obrazovnom sistemu. To bih i ja najviše volela. Vi kao političar možda morate razmišljati na takav način. Ja, medjutim, kao neko ko radi u sistemu, mislim da ne možemo očekivati da ministar izmeni sistem u okviru ovakve vlade. Volela bih da vidim manje, realno izvodljive promene koje ne koštaju mnogo i koje će, ako ništa drugo, svima nama vratiti nadu da nešto može da se promeni nabolje. Većina stvari koje priželjkujem su jednostavne i mogu se brzo izvesti, ali to već prevazilazi okvire ove diskusije.
Što se tiče vaše ideje “a da pitamo decu”, mislim da je potpuno neprihvatljiva. Možda je u srednjoj školi moguće konsultovati učenike u vezi toga kako bi voleli da uče, ali u osnovnoj školi (napominjem da govorim sa pozicije nekoga ko radi u osnovnoj školi) niti jeste, niti je uputno. Mi kao odrasli imamo odgovornost da za decu koja su nam poverena biramo ono što je najbolje za njih, a ne ono što se njima najviše svidja. Nadam se da ne banalizujem stvari kada kažem da deca, ako im damo priliku, ne bi izabrala da budu vakcinisana/jedu povrće/čitaju knjige/idu u školu.
Sve u svemu, ja bih ministru pružila šansu. Ponešto od onoga što govori ima smisla i, ako promeni i nekoliko manjih stvari nabolje, biće to više nego što je uradio njegov prethodnik.