Nova vlada – novi ministar prosvete, i to osmi u poslednjih 16 godina. Kontinuiteta i doslednosti u prosvetnoj politici nema ni za lek. Svaki novi ministar ima svoju viziju reforme školstva koja po pravilu nema nikakvih dodirnih tačaka s vizijom prethodnika. I svaki ima krajnje originalna rešenja za silne boljke našeg prosvetnog sistema. Tako je i sa najnovijim izabranikom premijera, Mladenom Šarčevićem: on bi problem velike količine izostanaka učenika sa školskih časova rešavao naplaćivanjem visokih novčanih kazni roditeljima.
Ovo potpuno neprikladno rešenje samo je znak da ministar Šarčević uopšte ne razume suštinu ovog problema. On meša babe i žabe: poredi praksu u Velikoj Britaniji sa situacijom u Srbiji, te želi da preslika njihov model po kome se roditelji za školske izostanke svoje dece kažnjavaju upravo na ovaj način. Pri tome potpuno zanemaruje ključan podatak: u Velikoj Britaniji broj učenika koji izostaju sa više od 15% nastave u toku školske godine (oko mesec dana nastave) iznosi oko 5%.
Kada par učenika u nekoj školi ima mnogo izostanaka – logično je da na odgovornost treba pozvati upravo njihove roditelje. Kada jedna škola u Beogradu ima značajno veći broj izostanaka učenika sa nastave nego što je to slučaj u ostalim školama u Beogradu – na odgovornost treba pozvati školsko rukovodstvo. Međutim, kada sve škole u državi imaju veliki problem sa velikim brojem izostanaka učenika sa nastave (kao što je to u Srbiji slučaj) – to je znak da školski sistem ništa ne valja i da se na odgovornost zbog toga treba pozvati onaj ko taj sistem osmišljava, uspostavlja i kontroliše.
Naša deca više ne idu u školu da bi učila. Naša deca idu u školu da bi dobila ocene. Roditelji decu više u školu ne šalju s ciljem da zarade znanje, već bodove za upis. Nastavnici u školu više ne idu da bi decu nečemu naučili, već da bi ih obavestili šta sami treba kod kuće da nauče, te potom proverili da li je tako i urađeno.
Deci je u našem školskom sistemu dosadno. Deca idu u školu koja pripada vremenu koje je decenijama iza nas. Moj se sin rodio nakon što je dajl-ap metod povezivanja na internet već bio na izdisaju, a prošle je godine u petom razredu u udžbeniku za Tehničko i informatičko obrazovanje imao lekciju o tome, i to ne u rubrici “istorija interneta”, već u rubrici “za one koji žele da znaju više”, tj. za napredne đake koji ne mogu da dočekaju šesti razred da bi se upoznali s internetom – pošto se o internetu uči tek dogodine.
Nastavnička plata je toliko niska da ne uspeva da privuče najkvalitetnije kadrove, s obzirom na to da će takvi lako naći posao na drugom mestu za mnogo veće novce. S druge strane, kvalitetan kadar koji je već zaposlen unutar školskog sistema odavno je ubijen u pojam tom istom platom i neljudski je očekivati da entuzijazam za rad s našom decom vade iz pete, kad sopstvenoj deci ne uspevaju da priušte makar delić onoga što bi želeli. Malobrojne entuzijaste koje se uprkos svemu “zaleću na vetrenjače” i predaju u skladu sa realnim potrebama đaka, njihove kolege nazivaju budalama, a neretko su i žrtve mobinga školskog rukovodstva pošto štrče iz ostatka slike koja se javnosti želi prodati kao normalno stanje stvari. Naravno, tu je i određeni procenat onih koji su u prosvetu sasvim zalutali, a sistem ih ne prepoznaje kao “strano telo” i ne odbacuje, već ostaju zaposleni uprkos činjenici da svojim radom deci nanose više štete nego koristi.
Roditelji su preumorni, prezaposleni i nedovoljno kompetentni da sami podučavaju decu kod kuće nakon redovne škole. Kako ja mome sinu da pomognem da savlada nemački jezik, kad ga i sama ne govorim? Poteškoće koje ima mogao bi savladati na časovima dopunske nastave – kada bi se ona održavala bilo gde do u tabeli Plana rada škole. Isto važi i za sve ostale predmete, izuzev srpskog jezika i matematike: dopunska nastava postoji na papiru, ali ne i u praksi. Od roditelja se očekuje da deci plate privatne časove.
Naša deca, dakle, imaju celodnevnu nastavu u najbukvalnijem smislu te reči: pola dana moraju da provedu u školi, a drugu polovinu dana učeći kod kuće. Neka deca će to raditi sama, neka s roditeljima, a neka s privatnim profesorima.
Iz ove perspektive, nema ničeg čudnog u želji i potrebi dece da izbegnu jednu od dve škole i makar pola dana sebi oslobode za vanškolske aktivnosti, opuštanje i druženje. Nema ničeg čudnog ni u potrebi roditelja da im to omoguće pravdajući im izostanke iz “redovne” i “besplatne” škole, znajući da im svakako ne gine vanredna i plaćena, što novcima za privatne časove, što roditeljskim vremenom i/ili živcima. Konačno, vrednosti koje se u našem društvu dosledno promovišu preko tolerancije plagijata doktorata i kupovine diploma, roditeljima šalju sasvim jasnu i nedvosmislenu poruku: Znanje nije presudno za uspeh u životu; postaraj se da dete ima dovoljno bodova, makar i pritiskom na nastavnike da mu poklone ocene.
Roditelji nisu krivi što nam prosvetni sistem ne valja. Roditelji se samo uklapaju u sistem, kakav god da je. Svaljivanje krivice za preveliki broj izostanaka učenika s nastave na roditelje nije ništa drugo do bežanje ministra od sopstvene odgovornosti.
Nama ne treba još jedan ministar koji će kontinuitet prosvetne politike sprovoditi samo u onom delu u kome se krivci za sve što u njemu ne valja traže među učenicima, roditeljima i nastavnicima. Nama treba ministar koji će hrabro stati pred ogledalo i reći: do mene je da prosvetni sistem proradi kako treba.
Za sad od ministra Šarčevića nismo videli ni najmanju naznaku te namere, a ni sposobnosti. Servirao nam je jedino staru, proverenu metodu: zavadi pa vladaj. Svestan roditeljskog nezadovoljstva školstvom, obećao im je da će moći da ocenjuju nastavnike – pojačavajući bes nastavnika na roditelje koji ih, u trci za bodovima, već ljute pritiskanjem za što veće ocene, bez obzira na to da li su zaslužene. Svestan nastavničkog nezadovoljstva zbog roditeljskog nepoštovanja profesije kojom se bave, obećao im je da će roditelji “platiti” za to, i to sasvim bukvalno plaćajući kazne za izostanke s časova – pojačavajući bes roditelja na nastavnike koji će te izostanke i prijavljivati nadležnima.
A deca?
Deca će od novog ministra dobiti na poklon novi predmet: dizajn. Tehničko i informatičko obrazovanje tako će u momentu, samom promenom naziva, postati fenomenalno zanimljivo i deca će hrliti u školu… da na časovima dizajna uče kako se na internet povezuje dajl-ap metodom.
Scenario za prosvetni sistem u narednom periodu je, dakle, već potpuno jasan: roditelji i nastavnici se svađaju, deca dizajniraju, a ministar sve to režira dok opušteno pevuši “Krivo je more”.
Branka Stamenković
narodna poslanica
članica pokreta “Dosta je bilo”, Novi Beograd
Na žalost, sve je ovo po pitanju školstva upravo ovako. Veoma pravilno sagledana situacija. Da ne pričamo o tome kako je jadno što deca nemaju završetkom školstva znanje koje je primenjivo u praksi. Nije opravdanje da u današnjici treba učiti do kraja života, edukovati se. Oduvek je tako bilo, da oni koji istinski hoće da znaju više, to su i radili i danas rade, nadograđuju neko svoje stečeno školsko znanje. I grehota je što se ovoj temi ne pridaje dovoljno značaja. A u stvari, trebalo bi da je prioritetno. Čak i predškolsko vaspitanje.
Poštovana Ovozemaljka,
Potpuno se slažem da je veliki problem činjenica što se u našem školstvu i dalje insistira na sticanju reproduktivnog, a ne funkcionalnog znanja. Štaviše, za ovih 6 godina koliko mi dete ide u osnovnu školu, nagledala sam se silnih primera na osnovu kojih bih se usudila čak da tvrdim da se kod nas ne samo ne podstiče, već AKTIVNO OBESHRABRUJE funkcionalno znanje. A u korenu problema stoje nemotivisani i u pojam ubijeni nastavnici. Oni su svi u kolektivnoj depresiji, čini mi se. Pored rada s decom, natovareni su im i kojekakvi administrativni poslovi i nerazumni zahtevi za pohađanje seminara o usavršavanju, koji suštinski imaju promašene teme i ne bave se usavršavanjem onih veština koje su im potrebne. Problem je kompleksan, ali nije nerešiv. Kad bi bilo volje, našlo bi se i rešenje.
“Malobrojne entuzijaste koje se uprkos svemu “zaleću na vetrenjače” i predaju u skladu sa realnim potrebama đaka, njihove kolege nazivaju budalama, a neretko su i žrtve mobinga školskog rukovodstva pošto štrče iz ostatka slike koja se javnosti želi prodati kao normalno stanje stvari. Naravno, tu je i određeni procenat onih koji su u prosvetu sasvim zalutali, a sistem ih ne prepoznaje kao „strano telo“ i ne odbacuje, već ostaju zaposleni uprkos činjenici da svojim radom deci nanose više štete nego koristi.”
Na žalost, sa ovim mogu samo da se složim i da konstatujem da je ovo najtragičnije od svega navedenog u tekstu.
Imao sam sreću da mi informatiku u gimnaziji predaje entuzijasta sa savršenim poznavanjem programiranja, hardvera, matematike i astronomije – sertifikovani genije.
Zahvaljujući njemu sam napravio prve korake u programiranju i krenuo dalje u usavršavanje, jer je organizovao sekcije i dodatnu nastavu za one kojima plan i program nisu bili dovoljni (zapravo, bili su smešni).
Problem je bio u tome što je bio na zameni, pa je posle otišao iz gimnazije, ali zato je tu ostao jedan škart od profesora, nadaleko čuven po neznanju, nesposobnosti i maltretiranju đaka bubanjem definicija (iz informatike!).
Ostali predavači informatike u mojoj gimnaziji su značajno bolji od tog škarta, ali i dalje ni blizu onoga što bi trebalo da budu.
Poštovani Vasilije,
I sama sam od ljudi iz neposrednog okruženja čula bar tuce primera kakav je ovaj vaš. Mladi, rada željni nastavnici prepuni entuzijazma ne uspevaju da dobiju svoje mesto u sistemu, zato što sistem u svom centru nema interes dece, već interes nastavnika. Kadrovska pitanja se rešavaju dobijanjem odgovora na pitanje “Ko od kolega je u najtežoj životnoj situaciji, kome je egzistencija najugroženija?” – i taj se zadržava na poslu. Niko ne traži odgovor na pitanje: “Ko najbolje radi s decom?” Ma koliko razumem da se nastavnici ne mogu naći na ulici, taj problem ne bi smeo da se rešava na uštrb interesa dece, već na neki drugi način. I to je rešivo, ali ne postoji volja da se reši na pravi način.
Još jedna stvar sa kojom već nekoliko ministarstava ni ne pomišlja da se bavi je inkluzija dece sa posebnim potrebama.
Moj mlađi brat boluje od disleksije i delimičnog autizma, i zbog toga ima ozbiljnih problema kod provera znanja pisanim putem (pogotovo kada dobije zadatke napisane tekstom pisanim slovima, i onda se od njega trazi da u kratkom roku to uspešno razume i odgovori na iste) za šta prosto nije sposoban, i to ima gomilu dokaza raznih instituta, pojedinačnih psihologa i raznih profesionalaca koji su se bavilim njegovim slučajem.
Zbog toga je potrebno da mu se pripremi poseban program i izađe u susret.
Dete je inače vrlo visoko inteligentno (IQ 155+), i više nego lako se snalazi kada odgovara usmeno, ili kada zadatke dobije štampane, i kada se na njega ne vrši pritisak na čitanje i pisanje, a pored toga je izuzetno snalazljiv sa računarima, sa kojima je dokazano da takva deca lakše rade.
On sada završava srednju školu sa prosečnom ocenom dovoljan i pitanje je kako će da ijedan fakultet upiše dogodine.
Ono kako to izgleda u praksi jeste da je svaki pojedinačni nastavnik od osnovne škole, a sada i u srednjoj smatrao da je disleksija izmišljena bolest, i da ne to ne postoji (jer ništa mu ne fali fizički) i apsolutno su svi smatrali da smo mi to izmislili da bi se on “izvlačio” i da bi dobijao veće ocene, kad je prosto lenj da uči (a uči nekoliko sati svaki dan). Već 6 godina se zalimo redovno ministarstvu koje apsolutno nije zainteresovano da uopšte proba da reši problem, čak je samo dovelo do toga da mu se ti isti nastavnici sada otvoreno svete svakom mogućom prilikom, i niko neće da izađe u susret apsolutno nimalo.
CELO školstvo, čak i sudstvo kojem smo dokazivali u drugom slučaju apsolutno ne veruju da disleksija postoji, apsolutno misle da je to izmišljeno i apsolutno je tuzno koliko su svi ti ljudi (čast izuzecima) neobrazovani kada su te stvari u pitanju. U našem školstvu postoji JAKO malo ljudi koji se uopšte bave pedagogijom ili koji su uopšte zainteresovani da išta nauče van svojih nastavnih predmeta, kada su ovakve stvari u pitanju.
Za to so potrebna specifična rešenja, a čekanje da se otpuste svi i da stasa nova generacija prosto opcija, potrebna je kontrola i reedukacija dela školskog kadra. Čak i u ovoj situaciji u kojoj jesmo smatram da bi apsolutno bilo katastrofalno uvesti ocenjivanje nastavnika od strane roditelje jer je to čist put za osvetu roditelja koji zele vece poklonjene ocene nastavnicima, i sa druge strane preventivno davanje vecih ocena nastavnika deci, iz bojazni za ovim.
Što se same informatike tiče, IT je najperpspektivniji sektor ove zemlje, a na svim mogućim tabelama se kotiramo među poslednjim u svetu što se informatičke pismenosti tiče, i to je katastrofalno. Naša deca treba da budu obrazovanija i sposobnija od nas, i to je najbitnija stvar kojoj treba da se posvetimo. Tuzno je što je prosveta jedno od poslednjih stvari o kojima svaka vlast razmislja.
Još bih samo dodao da mu je samopuzdanje ozbiljno narušeno, jer mu se neko nastavnici otvoreno podsmevaju pred vršnjacima što dovodi da neko ko spada u top 1% populacije po inteligenciji za sebe otvoreno veruje da je glup.
Poštovani Neko,
Inkluzija je posebno problematično pitanje kod nas. Meni se desilo da u razgovoru s direktorkom i psihologom jedne osnovne škole od njih čujem rečenice tipa: “Pa, je l’ vi znate da ONI od nas zahtevaju da primamo u školu decu koja nikako nisu za školu?!” Direktorka i psiholog osnovne škole jesu osobe koje treba da se postaraju da inkluziju prihvate i nastavnici i roditelji. Kad oni imaju ovakav stav, inkluzija je unapred osuđena na propast.
Da bi inkluzija u našim školama “proradila” kako treba (pošto trenutno to nije slučaj, već se doživljava kao nešto nametnuto spolja) – mi na čelu osnovnih i srednjih škola ne smemo imati partijski postavljene ljude koji ne haju za bilo šta drugo do da njima bude dobro. Nama trebaju najsposobniji i najobrazovaniji ljudi iz društva, prosvećeni i spremni da društvo guraju napred implementacijom modernih rešenja. Dakle, i ovo je rešivo, ali nema volje da se reši.
Branka, odlican vam je tekst.
Voleo bi da se pozabavite temom kvaliteta udzbenika i nacinom biranja istih.
Imam jedan tekst koji sam napisao i vec neko vreme razmisljam da ga objavim bas na tu temu. Da li mogu vama da ga posaljem?
I ja sam napisao tekst o udzbenicima. Vrlo je kratak – “Smuci mi se kada vidim da svi udzbenici izgledaju kao stranice na interent sajtovima!”
Poštovani Nikola,
O udžbenicima imam vrlo čvrst stav, a svodi se na: ja bih udžbenike, da me neko pita – potpuno ukinula.:) U stvari, udžbenike bih davala nastavnicima, a oni bi imali obavezu da za decu pripreme materijale koji bi se učitavali u neki “Cloud”. I nastava bi se odvijala na istom mestu. I sva bi deca imala tablete. Nebrojeno mnogo drveća bismo na taj način spasili i roditeljski budzet poštedeli. Istovremeno, nastavnici bi svakako morali da se pripremaju za svaki čas.
Ovo je moj stav iz ugla roditelja, i sigurna sam da bi se mnogi nastavnici tome žestoko protivili. Mislim da bi nam jedna široka javna rasprava na ovu temu svima dobro došla. Međutim, čak i kada bi prevagnuli argumenti za preživljavanje udžbenika, oni bi za decu i roditelje svakako morali biti POTPUNO BESPLATNI, baš kao i sve sveske i ostali školski pribor, baš kao i topli obrok u školi, baš kao i svi izleti i ekskurzije. Naše školstvo je trenutno sve samo ne besplatno. Roditelji su na izmaku finansijskih snaga da obezbede sve što to “besplatno” školstvo zahteva od njih. Udžbenici su samo jedan deo toga.
Nikola, zaboravih da pitam: da li ste član pokreta? Ako jeste, prosledite tekst svom lokalnom koordinatoru, koji će se postarati da on stigne do naše press službe.
Sistem u celini ne valja. Ima i dobrih profesora i dobrih đaka. Ali gde će dobri đaci da se zaposle bez partijske knjižice. Za sada ne odlaze samo dobri đaci i dobri studenti u inostranstvo, već svi koji to mogu. Ali kako popraviti ovaj truo sistem. Kod nas trebaju prvo plitičke reforme, pa onda ići redom po stepenu prioriteta. Tračak nade daju predsednički izbori. Ako se opozicija udruži ima šansi. U suprotnom zemlju će voditi kadrovi bez znanja i iskustva.
Inače tekst je odličan. Meni su deca odavno završila škole, tako da nisam sada u toku prosvetnog sistema. Ministar prosvete neće da se meša u svoj posao, već zavađa roditelje, profesore i đake.
Poštovani Dragoljube,
U potpunosti se slažem s Vama.
Zašto se pravimo pametni? Lepo, uzmemo finski model školovanja i ćao.
Poštovani Sale,
Glasam “za”. 🙂
Odličan tekst!
Šarčeviću, menjaj koncept!
Poštovani Milane,
Hvala na laskavoj oceni teksta. Slažem se da ministra Šarčevića treba pozvati da promeni koncept pre nego što se bilo šta od do sad predloženih neodgovarajućih rešenja uopšte počne pokušavati primeniti u praksi.
moj sin je pošao sa šest godina u školu.da napomenem u nemackoj što je kod njih normalno,u prvom razredu uce da citaju,pišu,sabiraju i oduzimaju.jednom mesecno pozivaju roditelje da zajedno sa decom nesto prave,idu na izlete,setnje.u celom drugom razredu rade tablicu monozenja i to sasvim opusteno.njima je osnovna skola zabavna.sticu radne navike bez stresa i mnogo trzavica.
Draga Branka,
Odavno smo izgubili korak s naprednim svetom. Cilj naše reforme školstva treba da bude upravo da u centru novog sistema budu deca i njihovi interesi. To sada nije slučaj.
Mnogo toga što je napisano je tačno.
Nažalost. Radim kao nastavnica u osnovnoj školi. Imam 4 godine rada iza sebe i skoro sve gore navedeno sam maltene već videla.
I u školama dominira politika. Sada kada se novi ministar latio raznoraznih predloga izgleda mi da će samo to da pomene i malo uzburka javnost i – nestane. Moć se u školama nalazi u rukama direktora, koje postavljaju (ili bolje rečeno smenjuju) članovi vladajućih partija u opštini. Sve povezano.
Jedan od predloga koji je imao za cilj da se ograniči (pre)velika moć direktora bio je novi zakon o Školskom odboru: 7 umesto 9 članova (3 iz redova zaposlenih + 3 iz opštine + 3 roditelja bi postalo 3+2+2) ali taj zakon već od prošlog leta na javnoj raspravi!? Iako je ministar Verbić obećao njegovo usvajanje odavno. Evo, on ode sa mesta ministra, a izmene zakona ni na vidiku. Samo mala islutracija da političari na vlasti itekako “brinu” o popravljanju problema u prosveti. Brinu oni da ne izgube prevlast i da im se ne smanji zakonski okvir za manipulacije, “nagrade” i “kazne” poslušnim tj. neposlušnim glasačima, donorima, kumovima, rođacima….
Prosvetu treba urediti i povratiti joj dostojanstvo. To je ključ ukoliko se stvarno želi znanjem u ekonomski i identitetski oporavak ovog našeg posrnulog društva.
P.S. Ja sam deo one grupe u prosveti koja u inat ovakvom “tretmanu” vlasti i dalje radi sa istom energijom i iluzijama kao kada sam završila fakultet (ako ne mi, mlađi – ko?) Za budućnost, znanje i samopoštovanje su veoma važni, ako ne i najvažniji. To čuvamo za bolje dane koji će nadam se uskoro doći promenom vlasti.
Požurite, DJB! Požurite
Bravo Mala sirena, tu leži ogroman problem. Partijski postavljeni direktori koji onda partijski ili preko veze zapošljavaju svoj kadar. Znam mnogo takvih. A tako postavljeni profesori nemaju nikakve dodirne tačke sa predmetima koje predaju.
Poštovana Mala Sireno,
Sve je tačno što ste napisali. Pre koju godinu prisustvovala sam jednoj sednici Školskog odbora u jednoj osnovnoj školi na Novom Beogradu. Na istu su me jedva pustili, ali sam se ja držala tačke Statuta koja kaže da su sednice javne, pa su morali. Tada sam predložila da se zapisnici sa tih sednica kače na vebsajt škole. Član školskog odbora koju je delegirala opština Novi Beograd, na to mi je odgovorila: “Kad bih ja sad otišla u moju partiju i rekla šta vi tražite, oni bi rekli – ne dolazi u obzir.” Moje pitanje je glasilo: “A zašto u partiju? Kakve veze partija ima s vašim članstvom u školskom odboru?”
Nekako mi se tad učinilo da ni njoj nije jasno da ona tu nije ispred svoje partije, već ispred opštine koja pripada svim građanima, te da joj nije posao da brani interes partije, već svih građana Novog Beograda. Nažalost, ponavljam – sve ste u pravu što pišete o partijskom uticaju na naše školstvo, i to od predškolskog, preko osnovnoškolskog, srednjoškolskog, pa sve do višeg i visokog obrazovanja. I to sve može da se promeni, ali ponovo – nema volje.
Mene jako interesuje ova tema, i sistem obrazovanja bih promenio iz korena.
Evo nekih random nabacanih misli, pa mozda je tu i tamo neka pametna.
Ako pocnemo od osnovne skole i zapitamo se koja je uloga tog nivoa obrazovanja? Moji odgovori bi bili, da funkcionalno opismeni, skloni dete sa ulice, stvori radne navike i razvije drustveno-socijalne vestine. Ono sto je bitno napomenuti je da nemaju sva deca ista interesovanja, sposobnosti i naklonosti, i u skladu sa tim pogresno je prisilno terati dete da uci nesto sto ne zeli da zna. Sledeci veliki problem je nacin ocenjivanja. Trenutni nacin ocenjivanja ogranicava ucenika, i ne dozvoljava mu da zna za 6, za 15, ili 150. Ko smo mi da mu kazemo dovoljno ti je 5, to je plafon. I sve sto jedno dete ne interesuje zaboravice cim dobije ocenu i izadje iz ucionice. U skladu sa tim uveo bih vecu slobodu biranja onoga sto dete zeli da nauci. Ukinuo bih ocene i uveo bodovni sistem koji ne ogranicava ucenika da oslobodi svoj maksimum. Nastavu bih organizvoao kroz projekte i radionice. A ocenjivanje kroz rad, takmicenja i kvizove. Sport bar 1/3 nastave. I zato pustite da dete koje zeli da bude slikar bude slikar, koje zeli da bude karatista bude karatista, a koje zeli da bude matematicar neka bude matematicar. Vazno je na kraju da su svi pismeni, da su dobri u tome sto vole da rade, da imaju zivotne navike, ispravljen sistem vrednosti, razvijen timski duh, apatiju i da su medjusobno dobri drugari. To je ono sto skola treba da pruzi, a ne da jure neke pragove znanja odnosno bubanja.
Sto se tice srednjih skola tu je situacija dosta komplikovanija. Uloga srednje skole je da pruzi strukovno obrazovanje koje te osposobljava za rad. E tu je glavni problem koji rad, kada posla nema. A da ne spominjem trenutne zastarele programe i ucenja kojekakvih gluposti.
I tako u nedoglad, ali da vas ne gnjavim vise 🙂
Poštovani Branislave,
Sve što ste napisali savršeno pokriva finski model obrazovanja. Lično, navijam za njega kao model koji mi treba da usvojimo.
Draga Branka, upravo ovo što ste naveli je suština problema. Problemi u školstvu su toliko razrudjeni da je njihovo sagledavanje potrebno izvršiti iz mnogih uglova posmatranja. Sticajem okolnosti u porodici imam tj. imao sam tri prosvetna radnika, pa sam tokom slava na kojima se svi okupljamo imao sa njima a i drugim prijateljima polemisanje na temu. Sam za sebe mogu reći da sam na svojoj koži osetio kako sistem odavno, odavno ne funkcioniše. Sistem gde pojedini nastavnici uprkos svom ne pedagoškom pristupu učenicima kao i neznanju su upropastili generacije i generacije đaka je prosto nedopustiv. Jedan od problema školstva koji ste možda izostavili da pomenete je i taj što sistem ne prepoznaje afinitete i talente samih učenika u najranijoj dobi, tako da deca te svoje talente potiskuju a konstantno im se nameće nešto za šta nisu predodređeni i što ih u krajnjoj liniji apsolutno ne zanima! Posledice samo ovog problema su mnogobrojne što za pojedinca što za društvo u celini. Veliki pozdrav Vama kao i svima u DJB.
Poštovani Aleksa,
Slažem se s onim što ste istakli kao glavni problem: da naš sistem ne prepoznaje individualne afinitete učenika. Naš sistem je kao cilj koji svaki učenik treba da postigne postavio: biti najbolji iz svih predmeta. Naravno, samo mali procenat učenika taj cilj može postići, a ostali usput otpadaju i klasifikuju se kao manje sposobni ili skoro pa nesposobni. Tako se pravi jeftina radna snaga za strane korporacije.
Finski sistem obrazovanja za krajnji cilj ima: izvući maksimum iz svakog pojedinačnog učenika i pomoći mu da se pronađe i odredi prema onome što ga najviše usrećuje i gde se može najviše lično ostvariti. Veliki naglasak stavlja i na timski rad, naspram našeg sistema koji je baziran na takmičarstvu. Krajnji rezultat takvog sistema su preduzetnici u različitim oblastima, a ekonomija zemlje onda ne zavisi od stranih “investitora”.
gde god se pojavi neka idejica u pokušaju, kako oteti pare od građana, dobija automatski prolaz u sadašnjoj vlasti. Bilo da se radi o naplati parkiranja, prinudnom članstvu u izmišljenim organizacijama, pa sad i naplata izostanaka dece iz škole. Pravlo je vrlo jasno : pare nikako ne daj, a uzmi što više i kako god možeš. To je moto ove vladajuće klike. Mašta im je neizcrpna i ništa me više ne čudi. Jedino bi se začudio da to nekako pogodi bogatiji sloj ljudi, firmi ili nedaj bože tkz. “strane investitore” ili da našoj državi, nekako, valjda božijim čudom, “iz čista mira” krene na bolje.
Poštovani Rajko,
U pravu ste, to je skoro pa model po kome se donose odluke.
Poštovana Branka,
Prosveta je vrh ledenog brega. I samo jedan deo društva koji je zatrovan politikom,
I to sve može da se promeni, ali ponovo – nema volje.
Ima volje nas koji radimo u školama, i ima volje roditelja i dece. Samo nema volje političke elite koja je na vlasti i koja ni po koju cenu ne želi da umanji svoju moć. Naprotiv, hoće da je ojača.
Svi ovde komentari su konstruktivni i dobri. Rešenja ima mnogo koja bi mogla da nam pomognu u reformi obrazovanja. O tome može, i treba da se raspravlja, ali ključ je da se politička gvozdena ruka skloni iz Prosvete.
Za početak, treba jedinstveno zahtevati primenu demokratizacije sistema upravljanja obrazovnim ustanovama koje umnogome mogu sprečiti mogućnosti za manipulacije. Te izmene zakona i kolektivnog ugovora su obećane sindikatima, Pritisnuti Vladu da obećano i ispuni i krenuti malo po malo ka još većim koracima u nove zahteve.
Poštovana Branka,
kao prosvetni radnik mislim da ste dobro opisali neke od problema u našem obrazovnom sistemu. Kao što je neko primetio, problema je mnogo i treba ih sagledati iz raznih uglova. Radim u jednoj srednjoj stručnoj školi i moje kolege su bile u poseti sličnoj školi u Mađarskoj. Evo šta su primetili:
– broj učenika u odeljenjima je oko 20,
– nastava je celodnevna. Prepodne su predavanja i praktični rad, popodne različite vannastavne aktivnosti.
– učionice su solidno opremljene nastavnim sredstvima
– Nastavnici imaju mogućnost da napreduju u karijeri. Uglavnom su zadovoljni platama koje su veće od prosečnih plata u Mađarskoj koje iznose oko 500 evra.
– kvalitet nastave je bolji.
A evo kakva je situacija u mojoj školi:
– Broj učenika u odeljenjima je preko 30.
– Nastava se odvija u dve smene od 7:30 do 19:30.
– Škola je prebukirana, ne postoje nikakve mogućnosti za dodatni rad osim subotom.
– Nastavna sredstva u učionicama: kreda i tabla.
Kada su srednje škole u pitanju, mi uopšte nemamo dovljno školskih zgrada. Ministarstvo kaže da ima mesta za sve učenike u srednjim školama, ali ne kaže pod kojim uslovima. U dve ili čak tri smene sa po 35 učenika u odeljenju, sa skromnim nastavnim sredstvima. Tu nema uslova za kvalitetno obrazovanje. Razmislite, kada je poslednji put bilo gde u Srbiji napravljena neka nova zgrada za srednju školu?
Poštovani Srdjane,
Kada prosvetni radnici odreaguju pozitivno na viđenje prosvetnog sistema iz ugla nekog ko je samo roditelj, onda je to najbolja potvrda da se prosvetni radnici i roditelji itekako mogu međusobno razumeti, a nadam se i sarađivati kako bi se sistem u budućnosti popravio tako da deci bude bolje. I prosvetni radnici su roditelji. I njima je u interesu da deca budu u centru prosvetnog sistema. Zato me sva rešenja izvršne vlasti koja neizbežno dovode do zaoštravanja odnosa na liniji nastavnici-roditelji neobično sekiraju. Verujem da svi zajedno imamo dovoljno pameti da na to ne nasedamo.
Kao glasač pokreta DJB, priznajem da mi se ne dopada ton koji dominira tekstovima na ovoj veb stranici. Tekstovi se ne razlikuju mnogo od onih koje vidjamo u maistream medijima, obiluju cinizmom i, rekla bih čak, apriori kritikuju gotovo sve što ne dolazi iz redova pokreta. Nije mi cilj da ulazim u polemiku, jednostavno iznosim svoj utisak.
Najpre, moj utisak nije bio da bi “misnistar problem velikog broja izostanaka rešavao naplaćivanjem visokih novčanih kazni roditeljima”. Ja sam razumela da on navodi jedan od primera kako druge zemlje rešavaju taj problem. Razlog zbog koga ovo navodim je to što smatram da ministrovoj izjavi nije pristupljeno sasvim fer (nemam posebne razloge da ga branim;ne poznajem ga;jednostavno njegovu izjavu razumem drugačije: kao inicijativu da se poveća nivo odgovornosti roditelja na ovom polju.
Ne znam šta je Branka Stamenković po struci. Ja radim u osnovnoj školi i relativno dobro poznajem sistem; takodje imam iskustva i sa nekim školskim sistemima u inostranstvu. O tome da naš školski sistem treba menjati ne vredi ni raspravljati;pitanje je samo koje su i kakve izmene realno moguce i u kojem roku. Osvrnula bih se na dve taćke sa kojima se, kao neko ko direktno radi sa decom mladjeg uzrasta, nikako ne slažem:
1. Potpuno nepostojanje udžbenika, Cloud, tableti za svu decu… iz mnogo razloga. Debata bi bila preduga. U odlukama o takvim stvarima MORALI bi da učestvuju i oni koji direktno rade sa decom. Naravno, uvek će se naći neko ko će reći da će se prosvetni radnici uvek odlučiti za ono što im je lakše, umesto za ono što je za decu bolje. Nije uvek tako. Ni kao roditelj ne bih želela da moje dete za učenje koristi samo ekrane;kao pedagog takodje smatram da je to pogrešno.
2. Inkluzija i odnos stručnih službi prema inkluziji. Zar je nemoguće da su ljudi koji tvrde da neka deca nisu za redovnu školu u pravu? Ne mislite li možda da taj stav baziraju na svome iskustvu sa inkluzijom u srpskim školama? Možda će zvučati neskromno, ali ja sebe smatram obrazovanom i sposobnom; imam više od dve decenije iskustva u školama u našoj zemlji i inostranstvu, ali moj lični stav baziran na iskustvu je upravo taj: da pod ovim uslovima inkluzija nema smisla!
Sve u svemu, radovalo bi me kada bih na ovim stranicama bilo više konstruktivnih (i smem li reći: izvodljivih) predloga. Ne moraju biti ni previše ambiciozni. Na primer: kako biste vi rešili problem izostanaka?
Poštovana Silvija,
U tekstu “Roditelji neće plaćati 1.500 evra” (http://www.danas.rs/drustvo.55.html?news_id=326896&title=Roditelji%20ne%C4%87e%20pla%C4%87ati%201.500%20evra) ministar Šarčević istovremeno i demantuje i promoviše novčano kažnjavanje roditelja. Pročitajte i sami, pa presudite.
Verujem da ministar Šarčević ovo nikad neće izgurati do kraja, ali ne zato što to nije nameravao, već zato što ga je dočekala žestoka negativna reakcija u javnosti. Što se mene tiče, to je čak i manje važno od činjenice da je on uopšte našao za shodno da kaznene odredbe razvijenih, zapadnih zemalja u kojima veći procenat prosvetnog sistema radi kako treba nego kako ne treba, uzima čak i za primer kako nešto treba raditi kod nas, gde je procenat onoga što u prosvetnom sistemu radi kako treba jednocifren. Kako mu nije palo na pamet da za primer uzme iz tih sistma bilo šta drugo do kaznenih odredbi?
Što se tiče vaše dve zamerke:
1. A da pitamo decu?
2. Da, pod ovim uslovima, inkluzija je teška. Doneli su se nekakvi propisi na papiru, ali nastavnici nemaju nikakvu logistiku u praksi. Međutim, nedostatak logistike nije osnovni problem. Osnovni problem je strah od nečeg novog. Taj strah se može odagnati samo velikom podrškom nastavnicima, koja mora doći pre svega od rukovodstva škole. Ako se i rukovodstvo škole plaši promena, onda od cele priče nema ništa. Nastavnici i rukovodstvo se međusobno hrabre protiv zajedničkog neprijatelja, strah narasta, a deca trpe.
Problem izostanaka se, inače, mora rešavati pre svega rasterećivanjem roditelja. Kad deca počnu da uče u školi, umesto što se od njih očekuje da uče kod kuće, smanjiće se i broj izostanaka. Problem velikih izostanaka kod nas ne generišu učenici, već roditelji. Mislim da sam u tekstu objasnila i zašto. Ministar je to vrlo dobro primetio, ali mu je predloženo rešenje potpuno neprikladno. On leči posledicu, a ne uzrok. To ne može da donese željene rezultate. Može samo da pojača već postojeći antagonizam na relaciji roditelji-nastavnici.
Poštovana Branka,
hvala Vam što ste našli vremena da pročitate i odgovorite na moj komentar. Moj je utisak da zagovarate korenite promene u obrazovnom sistemu. To bih i ja najviše volela. Vi kao političar možda morate razmišljati na takav način. Ja, medjutim, kao neko ko radi u sistemu, mislim da ne možemo očekivati da ministar izmeni sistem u okviru ovakve vlade. Volela bih da vidim manje, realno izvodljive promene koje ne koštaju mnogo i koje će, ako ništa drugo, svima nama vratiti nadu da nešto može da se promeni nabolje. Većina stvari koje priželjkujem su jednostavne i mogu se brzo izvesti, ali to već prevazilazi okvire ove diskusije.
Što se tiče vaše ideje “a da pitamo decu”, mislim da je potpuno neprihvatljiva. Možda je u srednjoj školi moguće konsultovati učenike u vezi toga kako bi voleli da uče, ali u osnovnoj školi (napominjem da govorim sa pozicije nekoga ko radi u osnovnoj školi) niti jeste, niti je uputno. Mi kao odrasli imamo odgovornost da za decu koja su nam poverena biramo ono što je najbolje za njih, a ne ono što se njima najviše svidja. Nadam se da ne banalizujem stvari kada kažem da deca, ako im damo priliku, ne bi izabrala da budu vakcinisana/jedu povrće/čitaju knjige/idu u školu.
Sve u svemu, ja bih ministru pružila šansu. Ponešto od onoga što govori ima smisla i, ako promeni i nekoliko manjih stvari nabolje, biće to više nego što je uradio njegov prethodnik.