Смишљен је ефикасан план како се ослободити свих радника свих јавних предузећа у некој локалној средини, а запослити друге људе. Затим је план, у Кикинди, пробно спроведен у дело. Ликвидација постојећих јавних предузећа и оснивање новог је основа новог поступка који се јавности правда уштедама, а у реалности се своди на сасвим друге циљеве. Ако је разлог отпуштања штедња, онда накнадно не смеју да се појаве расипања на другој страни.
Одбор покрета Доста је било из Кикинде дели са вама ову причу зато што је могуће да ће исти рецепт бити употребљен и у другим градовима и општинама.
Да би се план чистке остварио, неопходно је било учинити први и најважнији корак – „наговорити“ одборнике у градској Скупштини да у свим фазама ликвидације једног/једних и оснивања другог јавног предузећа гласају по диктату. Неки ће гласати зато што им је нешто обећано, неки јер су лојални странци којој припадају, неки јер их је страх да не изгубе неке своје позиције, а неки су запослени у јавном сектору и желе тај посао да сачувају. Попут аутоцензуре у медијима, људи се унапред одричу својих слобода зарад избегавања ризика по егзистенцију или ескивирања евентуалних непријатности. Опозиције је свакако мало и њени гласови су немоћни. Одлична подлога за изгласавање било чега што владајућа већина, састављена од одоборника СНС-а и њихових коалиционих партнера, одлучи.
Градска Скупштина у Кикинди је изгласала одлуку о ЛИКВИДАЦИЈИ неколико постојећих јавних предузећа. Након ликвидације постојећих неколико предузећа је формирано ново јавно предузеће које обједињује све комуналне делатности бивших предузећа и постављен је нови директор. Постављање власти адекватног новог човека у новом предузећу прошло је глатко, као и ликвидација обухваћених јавних фирми. Од старих јавних предузећа остављено је да још мало функционише једно, са планом да се и оно накнадно угаси.
У свему овоме најважнија зачкољица за раднике је то што ново јавно предузеће НИЈЕ ПРАВНИ СЛЕДБЕНИК старих предузећа! Зашто је то битно нагласити? Па, да је ново предузеће настало спајањем старих, радници би остварили своја права по колективним уговорима, дошло би до проглашавања технолошког вишка, чиме би радници остварили право на законске отпремнине и надокнаде за незапослене код Националне службе. Овако су те “непријатности” за државу, а неопходности за раднике, елегантно избегнуте. Ново предузеће се ограђује од свих права које су ти људи имали у старом. Већина запослених је кроз ову рупу у закону избачена на улицу без ичега и тако су се држави уштедели велики износи. Ликвидацијом радни однос престаје независно од воље радника и послодавца, тако да испада да нико није крив.
Затим су организатори “открили” да у Кикинди нема “кадрова”, па је дошло до ангажовања подобних „консултаната“ из престонице, чија су овлашћења била неограничена и који су даље водили поступак. Како додуше ретки медији бележе, њихов најважнији задатак је био да „извуку“ што више новчаних средстава из једног од старих јавних предузећа које ће се потом ликвидирати, а кроз ангажовање сумњивих добављача за сумњиве послове, набавке за личне, или потребе будућег, или постојећих предузећа и јавних установа без обавеза које произилазе из Закона о јавним набавкама, пребацивање новчаних средстава предузећа на буџетски рачун, или у виду позајмице на рачун новоформираног предузећа… Више о овим дешавањима прочитајте на порталу ВК телевизије која је истраживала овај процес.
Шта се затим дешава у оном старом јавном предузећу које је остављено да тавори до ликвидације? За почетак се уводи незванично, али веома стресно стање налик ванредном. Забрањује се коришћење годишњих одмора, радно време се продужава до касних ноћних сати, ради се викендом, наредбе долазе од стране “консултаната”. У предузеће долазе неовлашћене особе да фотографишу имовину, наводно врше попис. Све опомене искусних радника о томе да је такво понашање незаконито, наређења погрешна, набавке крајње сумњиве, окарактерисане су као непријатељске, опструктивне… Затим Синдикат покушава да реагује. Краткотрајни збор синдикалаца протиче тако што се за реч јавља мали број радника. До јуче сложан колектив, постаје безгласна маса уплашених, сумњичавих људи, чија егзистенција зависи искључиво од једног доведеног консултанта. За то време, у осуђеном предузећу колају нагађања јер неко има информације, неко полуинформације, људи се згледају подозриво. Зашто он, а не ја? Да ли је члан, или се учланио? Кога је продао? Ко му чува леђа? Како су га уценили да ћути? Знам да сам бољи радник, зашто не ја? Како ће почети са радом, ако ја нисам укључен? Побогу, да ли су ови нормални?! И све тако до коначног – како ћу живети сутра, шта ће моја деца?! Доводи се нешто што су радници доживели као “стражу”. Дотадашњи портири знају да је њихова радна будућност зацртана – иду кући. Критеријуми отпуштања и смена нису постојали и сумња да је све страначки избор је са правом преовладавала. Ово је посебно проблематично за покрет Доста је било, зато што ни једна кадровска промена не сме да буде мотивисана ничим другим осим потребама процеса рада и ако једног човека елиминишете и другог постављате мора да се зна да је новопостављни бољи избор за то радно место или функцију и по којим мерилима је утврђено да је то тако.
Обезбеђење спречава раднике да уђу у фирму
Док су синдикалци и правник смишљали како да се радници заштите од могуће преваре код потписивања евентуалних уговора о запошљавању у новом предузећу и уговора о раскиду радног односа у старом, анализирајући правила која диктира Закон о раду, предухитрили су их телефонски позиви појединим радницима који затим хитно одлазе у централу новоформираног предузећа, добијају пар минута да прочитају уговоре о раду у новом предузећу које потписују мислећи да су међу срећницима који ће на такав начин остати да раде, а проценивши да им, ако не потпишу вероватно следује прекид радног односа у старом предузећу које ће се извесно ликвидирати. А нови уговори? Рад на одређено, најчешће три месеца – наводно, пробни рад (за раднике који у својој струци већином раде више од двадесет година)! Консултанти обећавају, сви који не задовоље пробни рад, вратиће се у старо предузеће и чекаће их судбина свих којима следи ликвидација (што, ипак, носи нека, макар минимална права, као што је право на материјалну накнаду за незапослене и евентуални “социјални програм” о ком се Синдикат “бори” са градоначелником, ако се Синдикат избори). Понеки срећник добија решење “на неодређено”, с тим да постоји клаузула – пробни рад 6 месеци. Сви потписују! Живот им зависи од тог парчета папира. Надају се, посао знају, ваљда је то права препорука и за ове “новокомпоноване” менаџере. Док ово траје остали радници, Синдикат, правник, не знају да се већ решавају судбине неких колега. Решење о раскиду радног односа достављено је радницима десетак дана касније, а у њему јасно пише – раскид радног односа је СПОРАЗУМНИ. Та једна реч коштаће неинформисане раднике пуно. Епилог је био да су неки радници били потребни за омогућавање почетка рада новог предузећа и зато су у њега позвани, а онда, након три месеца једноставно “избачени на улицу”, без икаквих права, као да пре тога нису и по тридесет година радили код истог оснивача (Општине), на истим пословима. Из старог предузећа су изашли споразумно и тако изгубили право чак и на накнаду за незапосленост од НСЗ по старом радном односу, а у новом предузећу су радили само три месеца.
Који је крајњи резултат? Број радника у старом предузећу био је 123. Од тога, данас, у новом предузећу ради педесетак радника, углавном већ годину и по на одређено. Осталих седамдесетак радника, одавно је изгубило право и на материјалну надокнаду за незапослене (они који су били срећници, остварили су је након ликвидације предузећа), малобројни су успели да нађу други посао, пар радника је отишло у пензију, пар радника је нашло хлеб у иностранству, а остали – па, кога је то брига?! Извршена је лака смена радне снаге у јавности правдана штедњом, а где су паре затим одлазиле читајте у истраживању ВК телевизије.
Покрет Доста је било се залаже да се сва запошљавања и отпуштања у јавном сектору врше по транспарентним критеријумима. Ми се боримо да се уведу систематизације радних места, али реалне систематизације, засноване на стварним потребама рада у јавном сектору. Затим нам је циљ да се резултати рада радника мере на основу задатих учинака и мерљивих критеријума, па да се тек затим отпуштања врше и то само у случајевима оних запослених који се покажу неспремним да врше редовне радне обавезе. Ово би се свело на претежно оне са купљеним дипломама, јер очекујемо да би они пали на оваквом испиту први. Начин на који се сада запошљава и отпушта радна снага у јавном сектору, је нетранспарентан и често је евидентно да је заснован на рођачким, страначким и разним другим везама, а не потребама јавног сектора за квалитетном радном снагом у циљу што бољег обављања јавних делатности. Уведимо ред.
Извори: Исповести радника који су прошли кроз ова дешавања и истраживање ВК телевизије
На рачуне четири грађевинске фирме уплаћено пет милиона динара
Запослени са радним не(искуством)
Дан пред почетак ликвидације плаћено затамњивање пет возила
Нема потребе да се било ко ускраћује за било шта
ВК открива колико је новозапослених у ЈП Кикинда
Радно место у једном правном лицу, а плата у другом
Одбор покрета “Доста је било” у Кикинди
Ovo je takva sramota šta nam rade.
A mi sedimo i ćutimo jer su nas okrenuli jedni protiv drugih, armije botova koji su isto tako dovedeni na ivicu egzistencije se krvnički bori da pravda svo ovo pljačkanje nadajući se da će biti jedni od retkih koji će dobiti privilegije, a na kraju dana i njih ima da otpuste čim ne budu mogli da ih izdržavaju.
Sami sebi ovo radimo.
Kad god promovišete sistem u kome je iko bolji od ikog drugog (član stranke, rođak, Srbin, heteroseksualac, pravoslavac, kum…), a to nije na osnovu zasluga (obrazovanje, veština, kvalitet posla…) onda se postavljate svesno u piramidu, a u piramidi nikad nećete biti na vrhu.
Ti što izvlače novac će za par godina napustiti zemlju sa tim novcem a vi vaša deca će ostati. Evo Mali je već potpisao ugovor na više miliona za ove arape kojima je pustio da grade, a vi botovi što ste ga branili ćete biti ovde i za 5 i za 10 i za 15 godina, i svi ćemo zajedno biti siromašni.
Ako nastave ovako, nikakvi izbori više neće imati smisla. Šestog oktobra 2000. godine nije izvršena revolucionarna pravda i zato se sve ponavlja samo u prilagođenoj verziji.