У некој паметнијој причи „Трепча” је могла да буде симбол заједничког рада и зараде, а захваљујући неспособним политичарима и једне и друге стране, постала је симбол раздвајања, а сада и симбол пљачке.
Сигурно су многи чули за аферу у којој је радикал Пуниша Рачић, познат по атентату у Народној скупштини, представљајући се као „наследник светога краља Дечанског”, захтевао да му се додели 3.500 хектара земље и шумских комплекса манастира Дечани, а уз заштиту Николе Пашића, и упркос протестима становника, незаконито секао дечанску шуму и богатио се на туђој имовини.
Та прича неодољиво подсећа на криминално усвајање Закона о „Трепчи” у косовском парламенту, којим се предвиђа да 80 одсто власништва над компанијом буде отето и дато у руке владе у Приштини. Замислите када би држава Србија донела закон којим би страно власништво над „Теленором” или НИС-ом или „Хемофармом” законом пренела у власништво државе Србије? Овај потез неодољиво подсећа и на Хуга Чавеза када је вршио национализацију по Венецуели, мада ни он то није радио потпуно без накнаде. Није тешко претпоставити да ће се сада у посао укључити и приватни сектор оличен у неком Весли Кларку или Медлин Олбрајт, чије компаније већ учествују или чекају сигнал за учешће у коришћењу природних ресурса на Косову.
И данас се, као и пре стотинак година, понавља ситуација у којој лажни наследници „краљева”, упркос протестима, отимају туђу имовину на Косову и крше темеље модерне економије и демократије оличене у принципима заштите имовине, државне или приватне свеједно, и поштовања уговора. У причи о Пашићу и Пуниши Рачићу има свега што карактерише случај „Трепче” данас – насиља власти, корупције, лагања, крађе, кршења уговора, у ствари кршења прокламованих европских вредности о којима стално слушамо од европских политичара. Данашњи „Пашићи”, иначе активни учесници политике насиља и корупције ратних деведесетих година, омогућили су „сечу” „Трепче” у Бриселу.
Одговор на питање ко је омогућио незаконито једнострано присвајање имовине грађана Србије и зашто громогласно тим поводом ћути међународна заједница, ЕУ, САД и Велика Британија, иако су засноване управо на принципима поштовања имовине и уговора и добро разумеју шта значи неприкосновеност имовине, налази се код неспособног премијера и свих који су пре њега учествовали у преговорима. Штитећи своје интересе опстанка на власти, омогућили су да питање својине грађана Србије и Косова буде прећутано и прекршено.
Изгледа да је отимање својине управо премијер Србије „закуцао”, ако је судити по његовим недавним одговорима новинарима у Сенти. На питање о судбини имовине „Телекома” на Косову, премијер је рекао: „Покушаћемо да видимо можемо ли нешто да поправимо или је то све око имовине, како се лаички каже, закуцано.” Практично најавио догађаје око којих се сада прави изненађен. Употребио је речи „довиђења за ’Трепчу’, Газиводе, Валач и све друго што је за наш народ од изузетног значаја”. Исте ноћи Скупштина Косова је донела криминални акт присвајањa „Трепче”.
„Трепча” има специфичну политичку тежину јер је у њој, штрајком рудара у Старом тргу 1989. године симболички почео распад Југославије, девастирана је попут готово свих предузећа која су тада радила, а данас или не постоје или нестају под теретом губитака који се у случају „Трепче” процењују и на милијарду и по евра, неки би да је утопе страним „партнерима” и „инвеститорима”, а око ње се плету фантастичне митске приче о рудном богатству док је разједа корупција. „Трепча” има и симболику спајања – раздвајања Срба и Албанаца јер барем два њена окна имају улаз на српској, а излаз на албанској страни и обрнуто. У некој паметнијој причи „Трепча” је могла да буде симбол заједничког рада и зараде, а захваљујући неспособним политичарима и једне и друге стране, постала је симбол раздвајања, а сада и симбол пљачке.
Колика год била имовина, она је неприкосновена и мора се штитити. Имовина и уговори су не само европске, већ неспорне, цивилизацијске вредности. О елементарним принципима се не да преговарати па се нису смели ни утопити у преговарачки оквир на начин на који је то неспособни премијер, зарад одржања на власти и подршке Запада, урадио у Бриселу.
Премијер се одржава на власти помоћу две штаке: једна је потпуна контрола медија, а друга подршка Запада. Првом штаком манипулише грађанима Србије, који су изгубили наду и мисле да ништа не може да се промени. Друга штака му даје привид легалности јер окреће главу од очигледне неслободе медија, изборне крађе, урушавања свих независних институција система, непоштовања владавине права. „Трепча” је очигледна цена друге штаке. Губитак било које од две штаке значи и пад премијера и распад његове странке и коалиције.
Напредак Србије неће бити ни убрзан ни успорен ако легалним и легитимним, мирним средствима, штитимо нашу имовину и наше националне интересе. Напредовање Србије не зависи од Косова већ од испуњавања стандарда који важе у уређеним земљама. Прихватање или одбијање услова Брисела, ништа не мења у послу који морамо да обавимо да би постали уређено друштво.
Треба форсирати решење. Треба штитити наше интересе и интересе наших људи на Косову на сваком кораку и свим расположивим политичким и правним средствима. Имовинске интересе правних и физичких лица на Косову. Егзистенцијалне интересе наших људи на Косову. Стратегија по којој ћутимо и чекамо да видимо шта ће бити је губитничка стратегија и довела је до Закона о „Трепчи”. Ако сами не поштујемо себе и не бранимо своја права на имовину, нико нас неће поштовати и нико то неће урадити уместо нас. Али то очигледно није политика коју води ова власт.
Саша Радуловић
народни посланик
председник покрета “Доста је било”
Извор: Политика
Kњигу пише лепа Фредерика из Брисела, тврђаве моћника:
Друже Ацо шаљи ново писмо јер ти прво разумели нисмо!
Написаћемо ново писмо али променили се нисмо,
и даље важи иста цена, не мислимо да је папрена,
нисмо козе и преко оф шора може!
У неком судском поступку, претпостављам за две-три године ће Вучић да каже да се променио, да се стиди Бриселског споразума и да је то извучено из контекста!
gradjani Srbije i Kosova???Pa zar niste rekli da od nas niko ne trazi priznanje nezavisnosti,nisam znao da ste se vec odlucili
Vi ste iz celog teksta izvukli samo taj jedan zaključak? Uf…
Цео текс, свака реч – пун погодак! Нарочито сликовито приказане ове две штаке – свака част г-не Радуловићу. Истрајте у борби против овог зла до краја, мислим да имате добру екипу око Вас, а то је јако битно. Овај Ваш став о Косову је важан и још важније исправан (моје скромно мишљење).
Postoje razni scenariji za rešenje problema nastalog proglašenjem Kosova i Metohije za nezavisnu državu.
1. Mirna reintegracija.
Ovakav scenario bi bio najpogodniji. Međutim za njjega treba ogromna količina plitičke mudrosti, diplomatskog strpljenja i upornosti. I potrajala bi bad dve generacije. verovatnoća da se to desi je izuzetno mala.
2. Država Srbija aktivno štiti interese svojih građana na Kosovu i Metohiji
Ovakva scenario ne želi, nije sposobna i ne zna da sprovede sadašnja vlast. Prema tome tek sa njenom zamenom može se početi sa tavom opcijom. To će potrajati neko vreme, 2-4 godine i tom priliko će se prilika za takvo nešto dodatno smanjiti. Verovatnoća da se to desi je izglednija od one pod 1.
3. Proiznavanje Kosova i Metohije kao nezavisne države od strane Srbije.
Ova opcija ima malu šansu zbog jakog socijano-emotivnog naboja kod građana i potpune nespremnosti vlasti na Kosovu i Metohiji da garantuju pravnu i socio-ekonomsku i ekološku sigurnost interesima građana (i Albanaca i Srba). Verovatnoća je nešto slabij od one pod dva. U svetu ovakve situacije nametnutog status kvoa znaju da traju dosta dugo (Koreja, Kipar, Kašmir).
Pokret DJB treba da odabere strateški i taktički najpovoljnije rešenje povoljno za sve građane i ja ću to posle rasprave podržati.
Slazem se sa tekstom, ali primecujem da je nekako naivan. Cinjenica je da se Vucic bavi POLITIKOM i da je cela ova prica deo politike. Politika je igra moci. Ako se ne bavis politikom, nikad neces ni doci do pozicije da menjas stvari. To je na vreme shvatio Djindjic kada je prihvatio cinjenicu da su glasaci u Srbiji glasaci desnog centra i kad je odlucio da umesto da se 2000. on kandiduje, zapravo to prepusti Kostunici. To je shvatio i Vucic kad je odlucio da promeni politiku za 180 stepeni, stavi naocare i od cetnika postane najevropejac. To je politika. Isto tako, svaki politicar u zemlji mora da shvati da je jedini nacin da dodje do moc u ovoj drzavi, koja je inace zestoko zavisna od EU i Zapada, mora da ima podrsku tog Zapada. Ne moze se menjati sistem bez promene zakona, ne mogu se menjati zakoni bez veceg broja poslanika, ne moze se doci do veceg broja poslanika bez ozbiljne kampanje, a do ozbiljne kampanje se dolazi kako parama tako i objedinjavanjem raznih interesa mocnih faktora pod jedan plast. Ako neko uspe da ispuni preduslove, glasanje na izborima je u tom kontekstu narodski receno “zavrsena stvar”.
Ovo je naravno najnapetije pitanje, ali iznad svega visi činjenica da smo vodili rat na Kosovu, koji smo izgubili, i da je Kosovo sada druga država. Ono što mi zovemo “NATO bombardovanje”, jer nas se u tom obliku najviše ticalo u tom trenutku (bar eto mene u Novom Sadu ’99) je deo tog rata, njegova završnica. Taj rat se završio kapitulacijom koju je Milošević, naravno za potrebe produženja svoje vlasti, predstavio kao neku pobedu Srbije (nad OVK, nad NATOm, nad svetom…). A to u stvari nije čak bilo ni “nerešeno”, već potpun i temeljan poraz. Iako smo 90ih lupali šerpama dok je išao RTSov dnevnik, jer smo znali da lažu stalno i o svemu, u nekim ključnim stavovima se još držimo pozicija koja nam je servirala ta ista propaganda.
Rezolucija 1244 je uvek bila samo privremeno rešenje, da se našminka ono što je očigledan ishod srpske kapitulacije, i to je trebalo biti jasno svima sa bar dve moždane ćelije. Srbija je poražena u ratu na Kosovu, i izgubila suverenitet nad tom pokrajinom onda kad više ni njena vojska ni njena policija nisu smeli tamo da uđu (da ne pominjemo kordon oko Kosova), a naravno i njeni sudovi i svi drugi organi prestali da vrše bilo kakvu ulogu. Šta onda imaš kad nemaš ništa od toga?
Ovde se stalno pominje jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova 2008., kao da je to momenat kad je Srbija izgubila Kosovo – pa to je van pameti. To je momenat kad Kosovo traži de jure priznavanje de facto stanja. Sa istorijske strane, može se diskutovati kad je situacija na Kosovu otišla predaleko da više nije mogla da se vrati na pređašnje stanje, ali tvrditi da je bilo kakav povratak Kosova u sastav Srbije bio moguć nakon ’99. je jednostavno tupo. Nedostaje mu najosnovnijeg osećaja za realnost.
Ovo nije situacije Zapadne i Istočne Nemačke gde osvajačke sile dele jednu zemlju i jedan narod između sebe, jer je prvo i pre svega u tom slučaju na obe strane postojala snažna želja za ponovnim ujedinjenjem. Toga između Srbije i Kosova naravno nema.
I tu dolazimo do poente o imovini. Državna imovina Srbije je isto tako izgubljena kad je izgubljeno Kosovo – dakle, najkasnije 1999. Trepča nije privatno vlasništvo, a Srbija nikad nije bile strani investitor u njoj pa da traži zaštitu prava. To je imovina nekadašnje zajedničke države na delu koji je dobio nezavisnost. Ono što je bila državna imovina Srbije na Kosovu je postalo državna imovina Kosova. Ako hoćemo sa “delimo” ono što je bilo zajedničko, pa jel i Srbija Kosovu treba da da parče svakog javnog preduzeća na teritoriji Srbije?
Ovo nije defetizam, jer to pretpostavlja da postoji realno moguća opcija po kojoj bi se Kosovo nekad moglo vratiti Srbiji. To je iluzorno. Naš glavni adut je Rusija, a Putin je javno stavio do znanja Zapadu da zahteva da se ne primenjuju dvostruki aršini na Kosovo i na Krim – a pošto sigurno ne planira da se Krim vrati Ukrajini, time hoće da kaže “ostavite se Krima, mi ćemo se ostaviti Kosova”. I svađaće se još oni oko istočne Ukrajine, ali Krim je sad deo Rusije i na to će se pristati, ne na sva zvona, ali prihatiće se kao realnost. Toliko o Ruskoj potpori srpskom Kosovu.
A evropski “saveznici” (Slovačka, Španija) će pre ili kasnije priznati Kosovo, jer mada se boje sopstvenih situacija, uvek mogu da kažu da je Kosovo sui generis zbog onoga što je Milošević tamo radio (a što se ni u Kataloniji ni u južnoj Slovačkoj nije događalo), pa onda ni priznavanje Kosova nije opasan presedan za njih.
Toliko energije se troši na aktivno odbijanje suočavanja sa stvarnošću, kao da nam je sve u Srbiji baš po meri rešeno pa eto možemo da priuštimo ovu beskonačnu borbu protiv kosovske realnosti. Pa UPRAVO TO Vučiću treba, jer da nema Kosova kao “pitanja svih pitanja”, da Srbija ima jasno zacrtane granice i da KONAČNO dođe red da se srede stvari unutar nje (školstvo, zdravstvo…), na šta bi se pozivao kad hoće da uzdrma mase preko svojih tribuna?
Kad se stavite u poziciju u kojoj branite interese države Srbije na Kosovu (umesto da razmišljate o interesima Srba koji tamo žive), implicite ostajete u vrzinom kolu od koga koristi ima samo trenutni Vožd. Pa razmislite opet.
Treba podeliti Kosovo. Severni i Istocni da pripadne Srbiji. Manastiri i kulturno istorijski spomenici trebaju imati specijan status u drzavi Kosovo. Srbija tesko moze reintegrisati Kosovo zbog mnogih nacionlnih, politickih, ekonomskih, kulturnih, verskih, demografskih i ekoloskih problema. Sa druge strane nepravedno je da Srbija sve izgubi. Podela Kosova je za mene najmanje lose resenje ali nuzno jer zemlja na duze vreme ne moze biti talac Kosova. Taj predlog podele imali su Ceda Anic, Dodik, Dobrica Cosic i Desimir Tosic za mene je najbolji i najpravedniji.
Ja bih tako nešto pozdravio. Nikola, bojim se da je za to prekasno. Dobra prilika je bila da smo prihvatili Ahtisarijev plan uz neke naše predloge, bez priznavanja nezavisnosti. To bi bio početak nekakvog pravednijeg raspleta. Po ko zna koji put ponavljamo istu grešku – odbijamo svaki predlog (hoćemo maksimum), a na kraju pod pritiskom prihvatimo ono što moramo, a što je uvek mnogo gore od prvog predloga. Do dolaska “gospodara Vučića” bio je barem sever Kosova van njegovog pravnog sistema, a onda je kroz formiranje Zajednice srpskih opština i sever Kosova gurnut u pravni sistem Kosova. Teško neko može da me ubedi da ovaj naš ne radi po diktatu zapadnih centara moći. Samo se pitam -gde će se zaustaviti?
Svedok saradnik…
Vučić čini mesečno i po 100 teških krivičnih dela.
Ceni da mu niko ništa ne može jer drži u podaništvu policiju, sudove, tužilaštva i sve institucije sistema.
Tako isto je radio, mislio i cenio da mu niko ništa ne može, sada već osudjeni Milorad Ulemek-Legija koji sada tihuje u Požarevcu.
Mislio je on stvarno da mu nikada niko neće doakati, e to sada isto misli i Vučić.
Al ne zna oholi napredni lažni reformator, da će neka nova vlast naći na hiljade svedoka saradnika koji će svedočiti o svim njegovim nepočinstvima u vremenu apsoutne uzurpacije vlasti nad svima u državi.
Pa da onda sačekamo i taj dan.Je l te.To jest svedoke saradnike.
Slazem se Milutine i potpuno si u pravu,to je zakon prirode,samo je pitanje vremena kad ce se to desiti.Zaloso je sto je nas narod relativno nepismen,sto malo narod sta Sasa prica i sto je sebi uvrteo u glavu da ce jedino preziveti ako postane clan Sns-a a Vucic to sve zloupotrebljava.
Radule razvaljuje 😉
Dajte pustite komentare da gradjani mogu da ih salju na vase klipove na Youtube.
Ukidajmo cenzuru, trazimo to od Vucica trazimo to i od vas.