U nekoj pametnijoj priči „Trepča” je mogla da bude simbol zajedničkog rada i zarade, a zahvaljujući nesposobnim političarima i jedne i druge strane, postala je simbol razdvajanja, a sada i simbol pljačke.
Sigurno su mnogi čuli za aferu u kojoj je radikal Puniša Račić, poznat po atentatu u Narodnoj skupštini, predstavljajući se kao „naslednik svetoga kralja Dečanskog”, zahtevao da mu se dodeli 3.500 hektara zemlje i šumskih kompleksa manastira Dečani, a uz zaštitu Nikole Pašića, i uprkos protestima stanovnika, nezakonito sekao dečansku šumu i bogatio se na tuđoj imovini.
Ta priča neodoljivo podseća na kriminalno usvajanje Zakona o „Trepči” u kosovskom parlamentu, kojim se predviđa da 80 odsto vlasništva nad kompanijom bude oteto i dato u ruke vlade u Prištini. Zamislite kada bi država Srbija donela zakon kojim bi strano vlasništvo nad „Telenorom” ili NIS-om ili „Hemofarmom” zakonom prenela u vlasništvo države Srbije? Ovaj potez neodoljivo podseća i na Huga Čaveza kada je vršio nacionalizaciju po Venecueli, mada ni on to nije radio potpuno bez naknade. Nije teško pretpostaviti da će se sada u posao uključiti i privatni sektor oličen u nekom Vesli Klarku ili Medlin Olbrajt, čije kompanije već učestvuju ili čekaju signal za učešće u korišćenju prirodnih resursa na Kosovu.
I danas se, kao i pre stotinak godina, ponavlja situacija u kojoj lažni naslednici „kraljeva”, uprkos protestima, otimaju tuđu imovinu na Kosovu i krše temelje moderne ekonomije i demokratije oličene u principima zaštite imovine, državne ili privatne svejedno, i poštovanja ugovora. U priči o Pašiću i Puniši Račiću ima svega što karakteriše slučaj „Trepče” danas – nasilja vlasti, korupcije, laganja, krađe, kršenja ugovora, u stvari kršenja proklamovanih evropskih vrednosti o kojima stalno slušamo od evropskih političara. Današnji „Pašići”, inače aktivni učesnici politike nasilja i korupcije ratnih devedesetih godina, omogućili su „seču” „Trepče” u Briselu.
Odgovor na pitanje ko je omogućio nezakonito jednostrano prisvajanje imovine građana Srbije i zašto gromoglasno tim povodom ćuti međunarodna zajednica, EU, SAD i Velika Britanija, iako su zasnovane upravo na principima poštovanja imovine i ugovora i dobro razumeju šta znači neprikosnovenost imovine, nalazi se kod nesposobnog premijera i svih koji su pre njega učestvovali u pregovorima. Štiteći svoje interese opstanka na vlasti, omogućili su da pitanje svojine građana Srbije i Kosova bude prećutano i prekršeno.
Izgleda da je otimanje svojine upravo premijer Srbije „zakucao”, ako je suditi po njegovim nedavnim odgovorima novinarima u Senti. Na pitanje o sudbini imovine „Telekoma” na Kosovu, premijer je rekao: „Pokušaćemo da vidimo možemo li nešto da popravimo ili je to sve oko imovine, kako se laički kaže, zakucano.” Praktično najavio događaje oko kojih se sada pravi iznenađen. Upotrebio je reči „doviđenja za ’Trepču’, Gazivode, Valač i sve drugo što je za naš narod od izuzetnog značaja”. Iste noći Skupština Kosova je donela kriminalni akt prisvajanja „Trepče”.
„Trepča” ima specifičnu političku težinu jer je u njoj, štrajkom rudara u Starom trgu 1989. godine simbolički počeo raspad Jugoslavije, devastirana je poput gotovo svih preduzeća koja su tada radila, a danas ili ne postoje ili nestaju pod teretom gubitaka koji se u slučaju „Trepče” procenjuju i na milijardu i po evra, neki bi da je utope stranim „partnerima” i „investitorima”, a oko nje se pletu fantastične mitske priče o rudnom bogatstvu dok je razjeda korupcija. „Trepča” ima i simboliku spajanja – razdvajanja Srba i Albanaca jer barem dva njena okna imaju ulaz na srpskoj, a izlaz na albanskoj strani i obrnuto. U nekoj pametnijoj priči „Trepča” je mogla da bude simbol zajedničkog rada i zarade, a zahvaljujući nesposobnim političarima i jedne i druge strane, postala je simbol razdvajanja, a sada i simbol pljačke.
Kolika god bila imovina, ona je neprikosnovena i mora se štititi. Imovina i ugovori su ne samo evropske, već nesporne, civilizacijske vrednosti. O elementarnim principima se ne da pregovarati pa se nisu smeli ni utopiti u pregovarački okvir na način na koji je to nesposobni premijer, zarad održanja na vlasti i podrške Zapada, uradio u Briselu.
Premijer se održava na vlasti pomoću dve štake: jedna je potpuna kontrola medija, a druga podrška Zapada. Prvom štakom manipuliše građanima Srbije, koji su izgubili nadu i misle da ništa ne može da se promeni. Druga štaka mu daje privid legalnosti jer okreće glavu od očigledne neslobode medija, izborne krađe, urušavanja svih nezavisnih institucija sistema, nepoštovanja vladavine prava. „Trepča” je očigledna cena druge štake. Gubitak bilo koje od dve štake znači i pad premijera i raspad njegove stranke i koalicije.
Napredak Srbije neće biti ni ubrzan ni usporen ako legalnim i legitimnim, mirnim sredstvima, štitimo našu imovinu i naše nacionalne interese. Napredovanje Srbije ne zavisi od Kosova već od ispunjavanja standarda koji važe u uređenim zemljama. Prihvatanje ili odbijanje uslova Brisela, ništa ne menja u poslu koji moramo da obavimo da bi postali uređeno društvo.
Treba forsirati rešenje. Treba štititi naše interese i interese naših ljudi na Kosovu na svakom koraku i svim raspoloživim političkim i pravnim sredstvima. Imovinske interese pravnih i fizičkih lica na Kosovu. Egzistencijalne interese naših ljudi na Kosovu. Strategija po kojoj ćutimo i čekamo da vidimo šta će biti je gubitnička strategija i dovela je do Zakona o „Trepči”. Ako sami ne poštujemo sebe i ne branimo svoja prava na imovinu, niko nas neće poštovati i niko to neće uraditi umesto nas. Ali to očigledno nije politika koju vodi ova vlast.
Saša Radulović
narodni poslanik
predsednik pokreta “Dosta je bilo”
Izvor: Politika
Knjigu piše lepa Frederika iz Brisela, tvrđave moćnika:
Druže Aco šalji novo pismo jer ti prvo razumeli nismo!
Napisaćemo novo pismo ali promenili se nismo,
i dalje važi ista cena, ne mislimo da je paprena,
nismo koze i preko of šora može!
U nekom sudskom postupku, pretpostavljam za dve-tri godine će Vučić da kaže da se promenio, da se stidi Briselskog sporazuma i da je to izvučeno iz konteksta!
gradjani Srbije i Kosova???Pa zar niste rekli da od nas niko ne trazi priznanje nezavisnosti,nisam znao da ste se vec odlucili
Vi ste iz celog teksta izvukli samo taj jedan zaključak? Uf…
Ceo teks, svaka reč – pun pogodak! Naročito slikovito prikazane ove dve štake – svaka čast g-ne Raduloviću. Istrajte u borbi protiv ovog zla do kraja, mislim da imate dobru ekipu oko Vas, a to je jako bitno. Ovaj Vaš stav o Kosovu je važan i još važnije ispravan (moje skromno mišljenje).
Postoje razni scenariji za rešenje problema nastalog proglašenjem Kosova i Metohije za nezavisnu državu.
1. Mirna reintegracija.
Ovakav scenario bi bio najpogodniji. Međutim za njjega treba ogromna količina plitičke mudrosti, diplomatskog strpljenja i upornosti. I potrajala bi bad dve generacije. verovatnoća da se to desi je izuzetno mala.
2. Država Srbija aktivno štiti interese svojih građana na Kosovu i Metohiji
Ovakva scenario ne želi, nije sposobna i ne zna da sprovede sadašnja vlast. Prema tome tek sa njenom zamenom može se početi sa tavom opcijom. To će potrajati neko vreme, 2-4 godine i tom priliko će se prilika za takvo nešto dodatno smanjiti. Verovatnoća da se to desi je izglednija od one pod 1.
3. Proiznavanje Kosova i Metohije kao nezavisne države od strane Srbije.
Ova opcija ima malu šansu zbog jakog socijano-emotivnog naboja kod građana i potpune nespremnosti vlasti na Kosovu i Metohiji da garantuju pravnu i socio-ekonomsku i ekološku sigurnost interesima građana (i Albanaca i Srba). Verovatnoća je nešto slabij od one pod dva. U svetu ovakve situacije nametnutog status kvoa znaju da traju dosta dugo (Koreja, Kipar, Kašmir).
Pokret DJB treba da odabere strateški i taktički najpovoljnije rešenje povoljno za sve građane i ja ću to posle rasprave podržati.
Slazem se sa tekstom, ali primecujem da je nekako naivan. Cinjenica je da se Vucic bavi POLITIKOM i da je cela ova prica deo politike. Politika je igra moci. Ako se ne bavis politikom, nikad neces ni doci do pozicije da menjas stvari. To je na vreme shvatio Djindjic kada je prihvatio cinjenicu da su glasaci u Srbiji glasaci desnog centra i kad je odlucio da umesto da se 2000. on kandiduje, zapravo to prepusti Kostunici. To je shvatio i Vucic kad je odlucio da promeni politiku za 180 stepeni, stavi naocare i od cetnika postane najevropejac. To je politika. Isto tako, svaki politicar u zemlji mora da shvati da je jedini nacin da dodje do moc u ovoj drzavi, koja je inace zestoko zavisna od EU i Zapada, mora da ima podrsku tog Zapada. Ne moze se menjati sistem bez promene zakona, ne mogu se menjati zakoni bez veceg broja poslanika, ne moze se doci do veceg broja poslanika bez ozbiljne kampanje, a do ozbiljne kampanje se dolazi kako parama tako i objedinjavanjem raznih interesa mocnih faktora pod jedan plast. Ako neko uspe da ispuni preduslove, glasanje na izborima je u tom kontekstu narodski receno “zavrsena stvar”.
Ovo je naravno najnapetije pitanje, ali iznad svega visi činjenica da smo vodili rat na Kosovu, koji smo izgubili, i da je Kosovo sada druga država. Ono što mi zovemo “NATO bombardovanje”, jer nas se u tom obliku najviše ticalo u tom trenutku (bar eto mene u Novom Sadu ’99) je deo tog rata, njegova završnica. Taj rat se završio kapitulacijom koju je Milošević, naravno za potrebe produženja svoje vlasti, predstavio kao neku pobedu Srbije (nad OVK, nad NATOm, nad svetom…). A to u stvari nije čak bilo ni “nerešeno”, već potpun i temeljan poraz. Iako smo 90ih lupali šerpama dok je išao RTSov dnevnik, jer smo znali da lažu stalno i o svemu, u nekim ključnim stavovima se još držimo pozicija koja nam je servirala ta ista propaganda.
Rezolucija 1244 je uvek bila samo privremeno rešenje, da se našminka ono što je očigledan ishod srpske kapitulacije, i to je trebalo biti jasno svima sa bar dve moždane ćelije. Srbija je poražena u ratu na Kosovu, i izgubila suverenitet nad tom pokrajinom onda kad više ni njena vojska ni njena policija nisu smeli tamo da uđu (da ne pominjemo kordon oko Kosova), a naravno i njeni sudovi i svi drugi organi prestali da vrše bilo kakvu ulogu. Šta onda imaš kad nemaš ništa od toga?
Ovde se stalno pominje jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova 2008., kao da je to momenat kad je Srbija izgubila Kosovo – pa to je van pameti. To je momenat kad Kosovo traži de jure priznavanje de facto stanja. Sa istorijske strane, može se diskutovati kad je situacija na Kosovu otišla predaleko da više nije mogla da se vrati na pređašnje stanje, ali tvrditi da je bilo kakav povratak Kosova u sastav Srbije bio moguć nakon ’99. je jednostavno tupo. Nedostaje mu najosnovnijeg osećaja za realnost.
Ovo nije situacije Zapadne i Istočne Nemačke gde osvajačke sile dele jednu zemlju i jedan narod između sebe, jer je prvo i pre svega u tom slučaju na obe strane postojala snažna želja za ponovnim ujedinjenjem. Toga između Srbije i Kosova naravno nema.
I tu dolazimo do poente o imovini. Državna imovina Srbije je isto tako izgubljena kad je izgubljeno Kosovo – dakle, najkasnije 1999. Trepča nije privatno vlasništvo, a Srbija nikad nije bile strani investitor u njoj pa da traži zaštitu prava. To je imovina nekadašnje zajedničke države na delu koji je dobio nezavisnost. Ono što je bila državna imovina Srbije na Kosovu je postalo državna imovina Kosova. Ako hoćemo sa “delimo” ono što je bilo zajedničko, pa jel i Srbija Kosovu treba da da parče svakog javnog preduzeća na teritoriji Srbije?
Ovo nije defetizam, jer to pretpostavlja da postoji realno moguća opcija po kojoj bi se Kosovo nekad moglo vratiti Srbiji. To je iluzorno. Naš glavni adut je Rusija, a Putin je javno stavio do znanja Zapadu da zahteva da se ne primenjuju dvostruki aršini na Kosovo i na Krim – a pošto sigurno ne planira da se Krim vrati Ukrajini, time hoće da kaže “ostavite se Krima, mi ćemo se ostaviti Kosova”. I svađaće se još oni oko istočne Ukrajine, ali Krim je sad deo Rusije i na to će se pristati, ne na sva zvona, ali prihatiće se kao realnost. Toliko o Ruskoj potpori srpskom Kosovu.
A evropski “saveznici” (Slovačka, Španija) će pre ili kasnije priznati Kosovo, jer mada se boje sopstvenih situacija, uvek mogu da kažu da je Kosovo sui generis zbog onoga što je Milošević tamo radio (a što se ni u Kataloniji ni u južnoj Slovačkoj nije događalo), pa onda ni priznavanje Kosova nije opasan presedan za njih.
Toliko energije se troši na aktivno odbijanje suočavanja sa stvarnošću, kao da nam je sve u Srbiji baš po meri rešeno pa eto možemo da priuštimo ovu beskonačnu borbu protiv kosovske realnosti. Pa UPRAVO TO Vučiću treba, jer da nema Kosova kao “pitanja svih pitanja”, da Srbija ima jasno zacrtane granice i da KONAČNO dođe red da se srede stvari unutar nje (školstvo, zdravstvo…), na šta bi se pozivao kad hoće da uzdrma mase preko svojih tribuna?
Kad se stavite u poziciju u kojoj branite interese države Srbije na Kosovu (umesto da razmišljate o interesima Srba koji tamo žive), implicite ostajete u vrzinom kolu od koga koristi ima samo trenutni Vožd. Pa razmislite opet.
Treba podeliti Kosovo. Severni i Istocni da pripadne Srbiji. Manastiri i kulturno istorijski spomenici trebaju imati specijan status u drzavi Kosovo. Srbija tesko moze reintegrisati Kosovo zbog mnogih nacionlnih, politickih, ekonomskih, kulturnih, verskih, demografskih i ekoloskih problema. Sa druge strane nepravedno je da Srbija sve izgubi. Podela Kosova je za mene najmanje lose resenje ali nuzno jer zemlja na duze vreme ne moze biti talac Kosova. Taj predlog podele imali su Ceda Anic, Dodik, Dobrica Cosic i Desimir Tosic za mene je najbolji i najpravedniji.
Ja bih tako nešto pozdravio. Nikola, bojim se da je za to prekasno. Dobra prilika je bila da smo prihvatili Ahtisarijev plan uz neke naše predloge, bez priznavanja nezavisnosti. To bi bio početak nekakvog pravednijeg raspleta. Po ko zna koji put ponavljamo istu grešku – odbijamo svaki predlog (hoćemo maksimum), a na kraju pod pritiskom prihvatimo ono što moramo, a što je uvek mnogo gore od prvog predloga. Do dolaska “gospodara Vučića” bio je barem sever Kosova van njegovog pravnog sistema, a onda je kroz formiranje Zajednice srpskih opština i sever Kosova gurnut u pravni sistem Kosova. Teško neko može da me ubedi da ovaj naš ne radi po diktatu zapadnih centara moći. Samo se pitam -gde će se zaustaviti?
Svedok saradnik…
Vučić čini mesečno i po 100 teških krivičnih dela.
Ceni da mu niko ništa ne može jer drži u podaništvu policiju, sudove, tužilaštva i sve institucije sistema.
Tako isto je radio, mislio i cenio da mu niko ništa ne može, sada već osudjeni Milorad Ulemek-Legija koji sada tihuje u Požarevcu.
Mislio je on stvarno da mu nikada niko neće doakati, e to sada isto misli i Vučić.
Al ne zna oholi napredni lažni reformator, da će neka nova vlast naći na hiljade svedoka saradnika koji će svedočiti o svim njegovim nepočinstvima u vremenu apsoutne uzurpacije vlasti nad svima u državi.
Pa da onda sačekamo i taj dan.Je l te.To jest svedoke saradnike.
Slazem se Milutine i potpuno si u pravu,to je zakon prirode,samo je pitanje vremena kad ce se to desiti.Zaloso je sto je nas narod relativno nepismen,sto malo narod sta Sasa prica i sto je sebi uvrteo u glavu da ce jedino preziveti ako postane clan Sns-a a Vucic to sve zloupotrebljava.
Radule razvaljuje 😉
Dajte pustite komentare da gradjani mogu da ih salju na vase klipove na Youtube.
Ukidajmo cenzuru, trazimo to od Vucica trazimo to i od vas.