Интегритет треба да постане друштвено призната вредност

Преносимо вам ауторски текст чланице Савета за борбу против корупције Мирославе Миленовић за портал Интегрист.

“Особа од интегритета улаже у своје знање, чува своју памет од менталних загађења и има постојан стил без обзира на “ин” трендове. Ривалство је тим особама непознато јер умеју да вреднују друге и да уступе место бољем од себе (vukajlija.com)”

Живимо у времену када Србија проживљава кризу економског колапса и инсититуционалног расула, с правом се питамо: шта преостаје обичном “малом” човеку сможденом у чељустима свакодневне борбе за преживљавањем. Планска дезинтеграција институционалног система суштински отежава свакодневни живот.

Блокада до сржи корупмпираног и следствено томе блокираног правосудног система ствара све већи осећај несигурности и страха. Груба манипулација власти потпуно подређених и удављених медија генерише моралну и политичку конфузију без преседана у историји ове земље.

Ређају се битна животна питања, индивидуална и колективна. Траже се хитни, неодложни и јасно формулисани, артикулисани одговори. А одговора нема јер власт нема интегритет.

Њихова (не)дела говоре више од њихових речи.

Заробљени у сталним аферама, удављени у лажним дипломама, фабрикованим филмским дешавањима, немају одговоре на растуће животне проблеме грађана, борба против корупције је декларативна, чак и 24 предмета Савета за борбу против корупције, новембра 2016.године нису завршени иако је премијер на филмској конференцији за штампу обавестио јавност пре неколико година да јесу.

Једном изговорена лаж, једном дато неиспуњено обећање као и неспособност да се сноси одговорност за пропусте и грешке урушавају интегритет појединца.

Распад колективног моралног интегритета повлачи за собом и неодрживост личног, индивидуалног интегритета. Масовно се креирају појединци, који у недостатку свог личног интегритета пристају на саучествовање у уништавању социјалног интегритета, срозавајући и себе и друштво у целини. У таквом моралном амбијенту питање личне и колективне части више није на дневном реду. Уместо тога имамо само бедан сурогат: разметање и бусање у груди а сам појам части је на тај начин додатно компромитован.

У таквом друштву особа са интегритетом мора да има велику личну храброст.
Интегритет државе се пре свега огледа у целовитости њених граница и могућности да својим грађанима обезбеди нормалан достојанствен живот.

Ако држава нема интегритет онда постаје слаба држава а њени грађани не могу да задовоље најосновније потребе.

Србија је слаба држава, са Уставом за који је постало нормално да се не поштује, са судством где је правда достижна само појединцима, где криминалци ходају улицама, где подземље диктира нашој деци начин живота, где је корупција постала начин живота. Србија пролази јасно видљиву фазу свеопште ерозије.

Демократске тековине које су, уз сва саплитања и недоследности, достигнуте после петооктобарског преврата сада се систематски газе. Функционисање државних институција се свакога дана све више урушава и блокира њихов рад. Службе безбедности поново измичу контроли јавности уз реалну опасност да буду злоупотребљене у партијске и личне сврхе.

Усвајање и примена Плана интегритета је важна активност у борби против корупције и још једно од многих мртвих слова на папиру у Србији. У Србији је декларативна борба против корупције, у тренду је усвајање најразличитијих стратегија, планова, формирање координационих тела и тимова. И док папир трпи све, резултитати су слаби.

Дела говоре више о речи, а нажалост дела нема.

Спорадична спектакуларна хапшења не резултирају осуђујућим пресудама, корупција цвета а пресуђених коруптивних предмета нема. Интегритет постаје старомодна врлина, ниско котирајућа у времену трке за гласовима зарад власти.

Државни морал, лични морал, част, поштење морамо да вратимо у наш живот. Интегритет треба да постане друштвено призната вредност. За то треба грађанске храбрости, достојанства и поверења. Поверења да су промене могуће.

Мирослава Миленовић
чланица Савета за борбу против корупције

Извор: Интегрист