U okviru Nedelje parlamentarizma poslanici Dosta je bilo iz Bora Branislav Mihajlović i Niša Miloš Bošković razgovarali su sa svojim sugrađanima o privrednim i društvenim problemima važnim za lokalnu sredinu. U čemu poslanici u Skupštini Srbije mogu da pomognu?
– Privreda je jedini zdrav izvor finansija za budžet. Ako nema privrede, onda se uzimaju krediti i zadužujemo mlade da ih sutra vraćaju – rekao je svojim mladim Boranima poslanik Mihajlović, jedan od najžešćih kritičara neodgovornog trošenja novca u RT Boru.
Miloš Bošković je u Nišu, zajedno sa drugim poslanicima, bio učesnik okruglog stola “Vaš poslanik uživo”. Razgovor je moderirao urednik Južnih vesti Predrag Blagojević.
Kafa sa poslanicima,diskusija na temu unapredjenja aktuelnog izbornog sistema #biramkogabiram#mojposlanik#imaterecpic.twitter.com/YBsqxjvNT2
— NKD (@decentralizuj) November 12, 2016
Povezani članci
Nedelja parlamentarizma obeležena u Kragujevcu
Mislim da g. Mihajlović nije dovoljno upoznat sa problematikom finansiranja.
Nijedna firma na svetu ne stvara pare. Preduzeća su samo korisnici novčanih sredstava koja je neko (ko poseduje emisionu moć) pre toga pustio u opticaj. Ako para u opticaju nema uopšte ili ih nema dovoljno, privreda je tu nemoćna. Dakle, privreda jedne zemlje može u najboljem slučaju biti posrednik u distribuciji, tj. preraspodeli, a nikako izvor finansiranja. Uzaludno je čekati da se privreda oporavi, pa da se budžet počne puniti. To tako ne funkcioniše.
Po pitanju finansiranja, država ne zavisi od privrede, već privreda od države!
Emitovanje nacionalne valute je pravo i obaveza svake države. Ne može ona da insistira na naplati poreza, ako pre toga nije odradila svoj deo posla, tj. pustila pare u opticaj. Drugim rečima, ako je nadležna na poresku politiku, mora biti i za monetarnu. Ako su u pitanju dinarski rashodi, država nema potrebe da se zadužuje ni u jednoj varijanti. Stanje privrede nema sa tim nikakve veze.
Mladene, kad se (popularno) kaže da firme stvaraju novac, ne misli se na papir nego na novu vrednost. Država emituje novac “kao papir” a privreda stvaranjem nove vrednosti tom papiru daje vrednost. Znači ne možeš da puniš budžet tako što samo štampaš novac, da to može svi bi mogli lako da budemo bogati, nego se novac štampa, privreda mu daje vrednost i to puni budžet. Ja sam to malo uprošćeno ilustrovao ali tako to ide.
Postovani Mladene,
Drzava zavisi od privrede. To sto drzava stampa (emituje) papirni novac, samo znaci da ima moc da stvori inflaciju. Toliko ja vidim.
Ljudi, odnosno preduzeca, su ta koja stvaraju vrednost. Papir je samo papir. Ne znam da li me razumete.
Da nema papirnog novca, koristilo bi se zlatni ili srebrni novcici ili nesto slicno.
Milos
@Sale,
Niti se porezi plaćaju u naturi, niti se država zadužuje naturalno. Ovde nije reč o novostvorenoj vrednosti koju firme stvaraju (što je nesporno), već o pogrešnoj percepciji da privreda finansira državu. Emisija novca je starija, tj. prethodi oporezivanju, jer u suprotnom ne bi imalo šta da se oporezuje. Drugim rečima, nije privreda ta koja stvara novac, već je novac taj koji pokreće privredu.
Bilo bi sjajno da “država emituje novac” kao papir ili u bilo kojoj drugoj formi (elektronski), ali ona to ne radi. Sve je prepušteno poslovnim bankama, što je u suprotnosti za zakonom i Ustavom. Zato sam i rekao da država mora imati ingerencije ne samo nad poreskom, već i monetarnom politikom.
@milos,
Privredi treba novac za pokretanje faktora proizvodnje: oprema, materijal, radna snaga. Sve se to mora platiti. Privreda sama nije u stanju da stvori pare, jer nema štampariju ni kovnicu novca, niti može da stvara tzv. žiralni (elektronski) novac, kako to rade poslovne banke. Jel se možemo onda složiti da je privreda po pitanju finansiranja zavisna od države, a ne obrnuto?
Vi kažete, parafraziram: “Novac je samo papir, privreda i ljudi su ti koji stvaraju vrednost”.
Kvaka je u tome što posedovanje novca predstavlja preduslov stvaranja takvih vrednosti. Privreda bez novca je kao automobil bez goriva. Mora se sipati da bi ga bilo. Ne može privreda da ga stvara. O tome se radi.
Država nažalost ne štampa novac (niti ga elektronski kreira), jer da je tako ne bi se zaduživala, niti bi vladala hronična nelikvidnost u privredi. Štampanje novca (doduše u elektronskoj formi) je prepušteno na milost i nemilost poslovnih banaka. Ako je novac samo papir, tj. nominalna vrednost iskazana na tom papiru, kako je moguće da država tvrdi da nema novca i stalno se zadužuje? I to za dinarska plaćanja / rashode?
Mladene izvini ali imam potrebu da se na neki način uključim i pojasnim neke elemente koji su pomenuti što kroz interviju što kroz Vaš komentar. Privreda pa recimo na primer RTB Bor je proizvodno preduzeće koje kao proizvod ima bakar ili određeni supstrat bakra i on na tržištu postiže izvesnu cenu tj. ima određenu vrednost. Zbir vrednosti svih proizvoda i usluga bi trebalo u zdravoj ekonomiji da oslikava nivo novca u opticaju jer je novac roba i koristi se u razmeni dobara između učesnika na tržištu. To predstavlja robnu pokrivenost novca u opticaju. tako da privreda proizvodnom ili neproizvodnom proizvoda-viška vrednosti stvara osnov za povećanje ili smanjenje nivoa novca u opticaju. Monetarna politika ima svoje mehanizme kojima kojima na izvestan način (recimo povećanjem ili smanjenjem tog nivoa) može podsticajno uticati na razvoj privrede ali to je druga tema. Znači prvo je nastao proizvod pa je onda izmišljen novac kojim se trguje kako se ne bi vršila razmena “ja imam meso a ti šangarepu pa se onda menjamo” Izvini na ovom plastičnom primeru ali bilo je neophodno.
Druga stvar je odgovor na pitanje kako privreda puni budžet. Posmatrajući predhodni primer proizvodnog preduzeća Bor recimo možemo zaključiti da taj privredni subjekt na više načina učestvuje u određivanju nivoa raspoloživih sredstava koja su na raspolaganju u budžetu države i to: Proizvodnjom a potom prodajom tog proizvoda na tržištu(kako stranom tako i domaćem) država na toj transakciji ubira porez koji se direktno sliva u budžet, takođe država ako preduzeće posluje sa dobitkom naplaćuje i porez na dobit koji takođe ide u budžet, preduzeće isplaćuje plate radnicima čiji je bruto iznos sačinjen između ostalog od poreza i doprinosa na zarade koji se direktno ulivaju u budžet(porez) a indirektno utiču na manje izdavanje novca iz budžeta (doprinosi za penzisko i zdravstveno) jer se u našoj situaciji u većem delu penzije pokrivaju isplatom iz budžeta, pomenuću i mnogobrojne parafiskalne namete koje preduzeće takodje servisira i oni takođe se pretaču u budžet i na kraju a mogao bih još primera da navodim država je na kraju vlasnik preduzeća pa samim tim i vlasnik njegove dobiti koja se umanjena za iznos akumulacije u proizvodnju takodje sliva u budžet.
Mislim da sam na jednostavnim primerima ukazao na načine punjenja budžeta od strane jednog u ovom primeru državnog preduzeća i da tu nema apsolutno mesta za ikakvo osporavanje činjenice da je gospodin Mihajlović u pravu!
Mladene veliki pozdrav
@Aleksa,
„Zbir vrednosti svih proizvoda i usluga bi trebalo u zdravoj ekonomiji da oslikava nivo novca u opticaju jer je novac roba i koristi se u razmeni dobara između učesnika na tržištu.“
Količina novca u opticaju je višestruko manja od vrednosti roba i usluga zbog faktora zvanog brzina opticaja novca. Za proveru, uporedite vrednost BDP-a bilo koje zemlje sa visinom novčane mase (agregat M1).
„To predstavlja robnu pokrivenost novca u opticaju. „
Ako novac ima robno pokriće, onda on sam ne može biti roba, zar ne? Da pojasnim, novac nije roba, jer nema upotrebnu vrednost. Ne možete ga jesti, piti, ni obući. Ima samo razmensku, simboličku ili nominalnu vrednost. Vredi onoliko koliko robe i usluga možete sa njim da kupite.
„tako da privreda proizvodnom ili neproizvodnom proizvoda-viška vrednosti stvara osnov za povećanje ili smanjenje nivoa novca u opticaju.“
Privredi novac treba unapred (da bi platila proizvodne impute), a ne po okončanju proizvodnje. To je zakasnela reakcija. Firme su tad uveliko u problemima, bez mogućnosti proizvodnje (jer nisu imale čime da je plate) ili sa smanjenim kapacitetima. Dakle, upravo je obrnuto. Povećanje novca u opticaju stvara osnov za veću produkciju, isto kao što nestašica novca (nelikvidnost) devastira proizvodnju i tržište.
„Znači prvo je nastao proizvod pa je onda izmišljen novac kojim se trguje kako se ne bi vršila razmena „ja imam meso a ti šangarepu pa se onda menjamo“ Izvini na ovom plastičnom primeru ali bilo je neophodno.“
Taj primer (da je prvo nastao proizvod) važi za primitivnu privredu, tamo gde se proizvodnja odvija za sopstvene potrebe uz povremene viškove.
U savremenoj, visoko specijalizovanoj ekonomiji sa izraženom podelom rada, vi se ne možete baviti proizvodnjom za tržište, ako pre toga niste dobili novac za njeno pokretanje, jer nemate čime da je organizujete (platite). Što je još gore, ako bi se novac emitovao naknadno (retoričko pitanje: kako i kome, tj. kojim kanalima), vi defakto nemate ni tržište.
Gospodine Mladene mislio sam da ne idem u ovako opširno pojašnjenje ali.. Robni novac nije ništa drugo već određen proizvod ili roba u svom fizičkom obliku. U početku je najčešće tu funkciju imala stoka, a vremenom dobra koja su činila robni novac gube svoju upotrebnu vrednost i služe isključivo razmeni. To postaje roba koja se najlakše prodaje i vremenom se broj tih dobara sužava do jednog dobra koje služi kao opšti ekvivalent preko kog se izražava vrednost ostalih, a to su plemeniti metali. Oni su se u početku koristili i u monetarne i u nemonetarne svrhe zato što imaju svoju unutrašnju(upotrebnu) vrednost.
Zbog lakoće razmene prelazi se na standardizaciju i dolazi do kovanog novca. Od kovanog novca se vremenom razvija i papirni novac. Ljudi su iz različitih razloga ostavljali kovani novac kod privrednih subjekata i dobijali potvrdu za podizanje. Postepeno se razvijaju tako da sa potvrdom jednog privrednog subjekta može da se podigne novac kod drugog. Iz tih potvrda se razvijaju banknote koje su prethodnica papirnog novca. Bankonta(novčanica) predstavlja surogat novca, tj. vrednosni papir koji sadrži pravo na određenu količinu punovrednog novca . Počele su da se osnivaju banke u koje su ljudi deponovali zlato, a banke su izdavale potvrde za taj iznos.
Faktori koji su doprineli pojavi papirnog novca:
1. problemi vezani za nesigurnost i troškove transporta zlata,
2. metalni novac se habao u prometu i postojale su mogućnosti zloupotrebe,
3. masa plemenitih metala nije u stanju da prati rast proizvodnje i prometa,
4. uvidelo se da monetarna vrednost ne mora biti jednaka stvarnoj vrednosti novca zbog čega se prešlo sa 100% pokrića plemenitima metalima na delimično pokriće.
Razvija se fiducijarni novac – vrednost plaćanja se bazira na poverenju da se novac može zameniti za robu i usluge.
Kad je ekonomija sklonija korišćenju znaka nego robe kaže se da je usvojila robni standard. Tu se koristi novčani znak čija je vrednost u potpunosti ili delimično povezana sa vrednosti plemenitih metala. Tek se ovde pojavljuje novčani oblik vrednosti.
U prometu se javlja prekomerna količina banknota i država uvodi prisilni tečaj banknota, odnostno ukida njihovu konvertibilnost za plemenite metale. Banknota tako postaje jedino zakonsko sredstvo plaćanja i prometa:
1. svako je mora primiti u podmirivanju obaveza,
2. ne može se tražiti isplata u novcu pune materijalne vrednosti – zlatu,
3. banke nemaju obavezu konverzije banknota u plemenite metale
Papirni novac predstavlja papir određene norme i nominalne vrednosti bez unutrašnje vrednosti, bez metalnog pokrića i bez bilo kakve veze sa zlatom. To je novčanica koja ima prinudan kurs, što znači da se ne može zameniti za novac pune materijalne vrednosti. Njegova vrednost zavisi od prometne funkcije, odnostno da se za njega može dobiti određena količina roba i usluga. Optimalnu količinu papirnog novca određuje Centralna Banka. Optimalna novčana masa je ona količina koja je neophodna za nesmetano odvijanje proširene reprodukcije uz održavanje stabilnosti cena roba i usluga. Detaljnu formulu za utvrđivanje količine novca u opticaju ne bih ovoga puta predstavljao ali ako je neophodno tu sam!