После година одбијања да се прикључим неком покрету или странци, недавно сам се, на наговор друга из детињства, прикључио покрету “Доста је било”. Дошло је време да није довољно будућност бирати само изласком и гласањем на изборима, већ и непосредним узимањем учешћа у креирању и имплементацији решења.
Покрет “Доста је било” сам препознао као покрет који се сутра неће слизати са влашћу, као многе странке после избора у ранијим периодима. Једноставно, „оштре и отровне“ политичке стреле упућене из власти ка покрету, као и јаке и аргументоване критике власти од стране “Доста је било”, једноставно ме уверавају да је тако нешто могуће.
Ово је мој први непосредни контакт са неком политичком странком или организацијом и био сам у најпозитивнијем смислу изненађен људима и енергијом који у покрету “Доста је било” владају. Пуно интересантних људи, различитих генерација, профила, образовања, професија, свима им је заједничка жеља да се Србија промени на боље, да дочекамо да живимо пристојно, што народ каже, као људи. Уз данашњу власт и неку сличну њој, то није могуће за пристојан и поштен свет и први задатак свих нас би требало да буде промена те власти и довођење људи који ће својим знањем, поштењем, али и преданим радом коначно почети да дижу Србију из муља у коме је већ годинама, па и деценијама заглибљена.
Основно питање, које се данас поставља пред све нас: Како то урадити?! Најважнији су упознавање људи са програмом покрета и ширење деловања покрета из већих, урбаних центара у мање градове и села. Недавно сам био на слави у шумадијском селу, у породици мог доброг друга. Био сам изненађен незнањем и непознавањем ситуације у земљи и свету. Како то бива, брзо се повела реч о политици. Прва је, ваљда желећи да ми каже нешто лепо, кренула бака речима: „Виде ли нашег премијера како је добар, мисли на вас децо, а и на нас пензионере. Ето, гради вам Београд на води, отвара толике фабрике, биће посла и пара. Благо вама у Београду“. „Јесте, вала, никад се боље није живело, Србија напредује незадрживо, лидери смо у региону, још две – три године па кад уђемо у ЕУ, где ће нам бити крај“, додаде отац, глава породице.
Хвалоспева је било још па помислих да сам у некој епизоди некад популарне серије „Зона сумрака“ у некој другој димензији, иако сам непуних 100км од Београда. Било је, наравно, и напада на оне „злоће“ из опозиције, које коче напредак Србије, које су против будућности наше деце и Србије, које… Из сваке речи и реченице „проговарали су“ РТС, Пинк, Информер, Ало и ко зна који још „слободни“ медији.
Тешко је било, па да кажем и немогуће у таквом друштву рећи нешто паметно, смислено, објаснити. Старији људи себе сматрају најпаметнијима, своја уверења не доводе у питање, а уверења им креирају њихове очи и уши, исте оне које слушају режимске медије. Тада сам схватио, да је за победу на изборима потребно много више од воље, енергије, памети, труда и жеље нас у градовима. Не гласа се само код нас, већ и у селу, провинцији. Тамо је народ, баш као и 90-их опчињен и омађијан кулама и градовима, лажним обећањима и лепим макетама и анимацијама. У месту у ком сам био, у општини Љиг, на последњим изборима гласало је 70% људи и од тога 70% за власт. Зашто!? Зато што је, како мисле власт добра, брине о народу, држави, запошљава, премијер не спава већ се бори за њих, иако они ништа конкретно од резултата нису видели по својим селима, али јесу на тв и у новинама. И верују у то!
Намерно прескачем интернет, јер га у селима готово и нема, а и ако га има средња и старија генерација га не користе, а младима је важна само забава. Некад смо, у Слобино време, имали Б92, Студио Б, Погледе, Дневни и Недељни Телеграф, Дугу (једно време, а после је преузела „Цветокоса“), постојао је радио Фокус (где год сам ишао, тада је био слушан), КЦН Коперникус ТВ. Данас, не рачунајући интернет, не постоје слободни медији. И у градовима огромна већина старијих и средовечних људи не користи друштвене мреже. Признајем и сам их до недавно нисам користио, а и сад проналазим миноран број старих пријатеља на друштвеним мрежама.
Све ово сам написао са жељом да се руководству покрета укаже на неопходност преузимања једног великог, можда и кључног корака у остваривању циљева покрета, а то је ширење утицаја преко неког електронског или писаног медија. Видим да наши посланици у Скупштини Србије покушавају да честим репликама и дискусијама прикажу себе и своје идеје, да их народ што више упозна, чује и види. Али, бојим се да је све то недовољно. Довољно је,заправо, за неких 5 – 10% гласача, али за победу на изборима не. А за Србију и народ време истиче.
Све је више незапослених, гладних, сиромашних, све више младих бежи да се више никад не врати. Зато је можда крајњи час и примарни циљ да се обезбеди бар једна радио станица која би програм емитовала широм Србије, да у овом медијском мраку засветли бар један светионик. Знам да је тешко, да треба средстава, али хајде да покушамо сви да их обезбедимо. По оној старој „зрно по зрно погача“, нека буде евро по евро радио! Ми чланови, ћемо наставити да путем речи, директног контакта, друштвених мрежа ширимо идеје покрета, да се образујемо и усавршавамо, како бисмо једног, надам се, скорог дана одговорили на нове задатке пред нама. Али да би до тих задатака дошли, неопходно је растерати овај медијски мрак. Направимо један вазан корак ка светлу на крају тунела.
Горан Павловић
члан покрета “Доста је било”, Стари Град, Београд
Коментариши