Опроштај без покајања

Верујем да је могућ преображај духа који долази након велике патње и спознаје као њеног пратиоца. Такође уверена сам да је могуће опростити некоме ко се истински покаје због својих лоших дела. О покајању сведоче не речи, већ потпуна промена понашања оног ко је до тада чинио лоше ствари, као и његово гнушање при помисли на прошлост. И поента опроштаја и исповести у хришћанству своди се управо на ово – да се спустимо са висина свог ега или несвести, до саме сржи своје душе, да сагледамо своје поступке и недела очима других, да заплачемо над њима и уколико смо прави верници – покајемо се, извинимо се онима којима смо учинили зло и никад више не учинимо исто. То значи да смо се заиста променили и да смо, како то црква каже, постали ближи Богу.

Знајући све ово, већ данима не могу да појмим поступак СПЦ која је Драгану Ј. Вучићевићу уручила грамату за ‘’показану несебичну љубав према СПЦ, а посебно према уложеном труду и великом личном прилогу’’. Такође, потписник грамате жели ‘’свако истинско добро и успех у даљем животу и раду’’. У овој жељи, наравно, нема ништа лоше. Међутим, оно што чини горе поменут добитник грамате, страховито је лоше и погрешно и коси се са свиме оним што би СПЦ требало да проповеда. Горе поменути уредник кроз своје ‘’медијско чедо’’ уништава и трује дух нашег народа. Без изузетка свака насловна страница обилује мржњом, текстови су пуни увреда, најбезочнијих лажи, омаловажавања других, псовки и полтронства најгоре врсте. Какве ово везе има са вредностима које проповеда СПЦ? Овде видимо кршење основних 10 заповести и то свакодневно.

И након овога, СПЦ уручује грамату и жели му свако добро у животу и раду, чак и кад његов рад подразумева непочинства која никакве везе с хришћанским вредностима немају. Ово је један од разлога због кога скромни и прави верници окрећу леђа Цркви. Као институција која ужива велико поверење грађана наше земље, Црква је била дужна не да осуди већ да укаже на погубан рад горе поменутог, да се јавно огради од свега што он ради јер се тако штите хришћанске вредности. Кад не осудите недело, то значи да га браните и подржавате и ту не постоје никави изговори нити изузеци.

Друго, да су намере горе поменутог заиста биле хумане и да је хтео да пружи свој допринос Цркви путем новчаних донирања, због чега то није учинио анонимно, да нико не зна? Не помиње ли се управо у Светом Писму ‘’кад дајеш милостињу нека ти не зна левица твоја шта чини десница твоја’’ (Мат 6,3)?

Правог верника ова грамата подсећа на ‘’опраштајницу’’ и она би једино имала смисла само да се дотични истински и хришћански покајао због свог досадашњег ‘’живота и рада’’ чији плодови сеју мржњу и уништавају сваку љубав која је основ хришћанског веровања. Његово право покајање огледало би се у томе да угаси своју новину и јавно се одрекне свих нечасних дела, као што се на крштењу одричемо. Кајући се, требало би да упути извињење свакоме ка коме је усмерио мржњу и лажи. У правом хришћанском преображају, дотични би на пример, заувек напустио медије и посветио се хуманитарном раду.

Како се ништа од овога није догодило и како ће он већ сутра да настави са говором мржње, а да СПЦ није позвала дотичног да се покаје због својих очигледних греха који руше основне хришћанске вредности, послата је страховито лоша порука правим верницима. Онима, који се гнушају греха, који не чине зло, пажљиво промишљају о својим делима и верују у снагу покајања. И онима, који знају да се опроштај од Бога не може купити новцем, већ једино путем спознаје, кајања и истинске промене понашања чиме и сама душа васкрсава.

мр Лепосава Ђорђевић
чланица покрета “Доста је било”, Београд