Oproštaj bez pokajanja

Verujem da je moguć preobražaj duha koji dolazi nakon velike patnje i spoznaje kao njenog pratioca. Takođe uverena sam da je moguće oprostiti nekome ko se istinski pokaje zbog svojih loših dela. O pokajanju svedoče ne reči, već potpuna promena ponašanja onog ko je do tada činio loše stvari, kao i njegovo gnušanje pri pomisli na prošlost. I poenta oproštaja i ispovesti u hrišćanstvu svodi se upravo na ovo – da se spustimo sa visina svog ega ili nesvesti, do same srži svoje duše, da sagledamo svoje postupke i nedela očima drugih, da zaplačemo nad njima i ukoliko smo pravi vernici – pokajemo se, izvinimo se onima kojima smo učinili zlo i nikad više ne učinimo isto. To znači da smo se zaista promenili i da smo, kako to crkva kaže, postali bliži Bogu.

Znajući sve ovo, već danima ne mogu da pojmim postupak SPC koja je Draganu J. Vučićeviću uručila gramatu za ‘’pokazanu nesebičnu ljubav prema SPC, a posebno prema uloženom trudu i velikom ličnom prilogu’’. Takođe, potpisnik gramate želi ‘’svako istinsko dobro i uspeh u daljem životu i radu’’. U ovoj želji, naravno, nema ništa loše. Međutim, ono što čini gore pomenut dobitnik gramate, strahovito je loše i pogrešno i kosi se sa svime onim što bi SPC trebalo da propoveda. Gore pomenuti urednik kroz svoje ‘’medijsko čedo’’ uništava i truje duh našeg naroda. Bez izuzetka svaka naslovna stranica obiluje mržnjom, tekstovi su puni uvreda, najbezočnijih laži, omalovažavanja drugih, psovki i poltronstva najgore vrste. Kakve ovo veze ima sa vrednostima koje propoveda SPC? Ovde vidimo kršenje osnovnih 10 zapovesti i to svakodnevno.

I nakon ovoga, SPC uručuje gramatu i želi mu svako dobro u životu i radu, čak i kad njegov rad podrazumeva nepočinstva koja nikakve veze s hrišćanskim vrednostima nemaju. Ovo je jedan od razloga zbog koga skromni i pravi vernici okreću leđa Crkvi. Kao institucija koja uživa veliko poverenje građana naše zemlje, Crkva je bila dužna ne da osudi već da ukaže na poguban rad gore pomenutog, da se javno ogradi od svega što on radi jer se tako štite hrišćanske vrednosti. Kad ne osudite nedelo, to znači da ga branite i podržavate i tu ne postoje nikavi izgovori niti izuzeci.

Drugo, da su namere gore pomenutog zaista bile humane i da je hteo da pruži svoj doprinos Crkvi putem novčanih doniranja, zbog čega to nije učinio anonimno, da niko ne zna? Ne pominje li se upravo u Svetom Pismu ‘’kad daješ milostinju neka ti ne zna levica tvoja šta čini desnica tvoja’’ (Mat 6,3)?

Pravog vernika ova gramata podseća na ‘’opraštajnicu’’ i ona bi jedino imala smisla samo da se dotični istinski i hrišćanski pokajao zbog svog dosadašnjeg ‘’života i rada’’ čiji plodovi seju mržnju i uništavaju svaku ljubav koja je osnov hrišćanskog verovanja. Njegovo pravo pokajanje ogledalo bi se u tome da ugasi svoju novinu i javno se odrekne svih nečasnih dela, kao što se na krštenju odričemo. Kajući se, trebalo bi da uputi izvinjenje svakome ka kome je usmerio mržnju i laži. U pravom hrišćanskom preobražaju, dotični bi na primer, zauvek napustio medije i posvetio se humanitarnom radu.

Kako se ništa od ovoga nije dogodilo i kako će on već sutra da nastavi sa govorom mržnje, a da SPC nije pozvala dotičnog da se pokaje zbog svojih očiglednih greha koji ruše osnovne hrišćanske vrednosti, poslata je strahovito loša poruka pravim vernicima. Onima, koji se gnušaju greha, koji ne čine zlo, pažljivo promišljaju o svojim delima i veruju u snagu pokajanja. I onima, koji znaju da se oproštaj od Boga ne može kupiti novcem, već jedino putem spoznaje, kajanja i istinske promene ponašanja čime i sama duša vaskrsava.

mr Leposava Đorđević
članica pokreta “Dosta je bilo”, Beograd