Владимир Гајић: Власт овде може да се назове отвореном диктатуром

Већ 20 или 30 година траје расправа о реформи правосуђа и ако погледате уназад видећете да су теме увек исте и да се нисмо померили ни за један једини корак напред. Слажем са овим што је рекао помоћник министра Бацковић да смо на самом почетку, не слажем се да смо на добром почетку. Закључак је да само тапкамо у месту. За то одговорност постоји, пре свега код политичке елите.

Ауторитарно друштво којем смо склони заправо овде никад није престало да буде образац друштвеног уређења. У Србији фактички никад није успостављено демократско друштво, никад нису изграђене институције које гарантују владавину права, овде нема слободне штампе, овде нема поделе власти, наравно нема ни судске власти, а поготову нема независног судства.

Овде постоји у континуитету само извршна власт, раније у оно време комунизма то је била партијска власт, а од момента када смо формално успоставили по Уставу демократско друштво то је искључиво извршна власт. Све ово време, од деведесете године, кад је донет онај први устав који је променио, наводно, друштвено уређење. И сад, од те извршне власти, односно од човека, да ли је то премијер или председник републике, код кога је сконцентрисана политичка моћ зависи у којој мери је та извршна власт потпуно покрила целокупну друштвену јавност. У конкретном случају имамо личност која је своју моћ претворила у власт која може да се назове отвореном диктатуром.

Значи ми данас у Србији, по мом мишљењу, испуњавамо то да имамо један народ, то је покушај, да имамо један народ, једног вођу и једну странку. То је оно што се јасно види у Србији. Поред тога што политичка елита, од момента када је убијен премијер Ђинђић па на даље, покушава да доведе у питање јавно прокламоване институције, ја мислим да је највећи проблем што ми немамо грађанина, са великом словом “Г”. Немамо грађанина које је свестан својих права, који је школован, и који ће да се бори за своја природна права. То је оно што је проблем Србије. Са друге стране, зашто немамо тог грађанина? Па немамо грађанина, између осталог и због тога што имамо више од 50% функционално неписмених становника. Ви од њих не можете да очекујете, када се боре за голи живот и када су на том нивоу школованости, да имају свест о својим природним људским правима.

Ево, ви сте данас као организатори позвали судије који су, свако у свом времену, имали 5 минута славе и који су дали допринос јавним стварима, али данас, бар онако како ја то видим у медијима, судија Мајић је једини човек који се перманентно и упорно бори за те вредности цивилизованог друштва показујући спремност да лично ризикује. Нема ништа без спремности за лично ризиковање, и зато се слажем са колегиницом Василић. Без те одлуке да сте спремни да поднесете личну жртву не може да се направи никакав успех.

Овде постоји систем који је у континуитету комунистички. То је менталитет, менталитет не може да се промени формом, то је нешто од чега друштво мора суштински да се излечи. Овде се само променио персонал бившег режима. Стално имамо на власти тај један исти менталитет, менталитет који гаји једноумље. У свим сферама друштвеног живота. И онда кад ви немате грађанина који је слободан, не можете да имате ни независног судију, и не можете да имате правосуђе. Кад кажем правосуђе, мислим подједнако и на суд и на тужилаштва и на адвокате. Значи овде се гаји један профил, да ли је то судија, адвокат или тужилац, који треба да има један робовски менталитет. То се у Србији гаји, да се ми не лажемо, петсто година, то није од јуче. Ми немамо никакве традиције. Ми никад нисмо у својој историји имали независност људи, никад. То што је било неколико просвећених владалаца који су можда нешто могли да ураде, као што је био кнез Михаило у 19. веку или Зоран Ђинђић на почетку 21. века, а њих смо убили. Ми. Никакви странци, никаква завера. Значи наше друштво то не дозвољава.

Данас је стање у правосуђу достигло негативну кулминацију. Није питање да ли може боље, за мене је питање да ли може горе од овога. Овде је универзитет девастиран, овде је правни факултет девастиран, овде је декан Правног факултета човек који је на тој функцији не по угледу као професор него по партијској линији, то је човек који јавно показује полтронску егзалтираност приликом посете представника центра моћи извршне власти. То је човек који треба, не само да преноси знање студентима, тој бази будућих наших колега које треба једног дана да заузму нека места у суду, тужилаштву и адвокатури, који им тај пример показује. То је ипак факултет који има неку традицију. То је факултет на коме су предавали велики људи, који су превазилазили наше границе.

Реформа правосуђа зависи од реформе просвете. Док не будемо реформисали просвету, док не будемо реформисали Универзитет који ће да учи, који ће да доведе нове професоре, који ће да дају не само знање будућим судијама, тужиоцима и адвокатима, него да им дају осећај слободе, да од њих створе слободне личности са моралном чврстином и карактером, од реформе правосуђа нема ништа. Реформа правосуђа је нешто што може да дође тек касније. Ово што је рекао колега Бацковић да смо на добром путу, били би на добром путу кад би сад почели и рекли то нешто ће се догодити у Србији за 25 година.

Са оваквом политичком елитом, и овом која је на власти и ова која као опонира, са грађанима које ови јавни сервиси и медији не едукују у вези са њиховим правима, у вези са овим што је важно, мислим да је то једна прича која нема никаквог смисла.

Неауторизовано излагање адвоката Владимира Гајића на трибини недељника Време “Шест година реформи правосуђа: резултати и перспективе”.