Vladimir Gajić: Vlast ovde može da se nazove otvorenom diktaturom

Već 20 ili 30 godina traje rasprava o reformi pravosuđa i ako pogledate unazad videćete da su teme uvek iste i da se nismo pomerili ni za jedan jedini korak napred. Slažem sa ovim što je rekao pomoćnik ministra Backović da smo na samom početku, ne slažem se da smo na dobrom početku. Zaključak je da samo tapkamo u mestu. Za to odgovornost postoji, pre svega kod političke elite.

Autoritarno društvo kojem smo skloni zapravo ovde nikad nije prestalo da bude obrazac društvenog uređenja. U Srbiji faktički nikad nije uspostavljeno demokratsko društvo, nikad nisu izgrađene institucije koje garantuju vladavinu prava, ovde nema slobodne štampe, ovde nema podele vlasti, naravno nema ni sudske vlasti, a pogotovu nema nezavisnog sudstva.

Ovde postoji u kontinuitetu samo izvršna vlast, ranije u ono vreme komunizma to je bila partijska vlast, a od momenta kada smo formalno uspostavili po Ustavu demokratsko društvo to je isključivo izvršna vlast. Sve ovo vreme, od devedesete godine, kad je donet onaj prvi ustav koji je promenio, navodno, društveno uređenje. I sad, od te izvršne vlasti, odnosno od čoveka, da li je to premijer ili predsednik republike, kod koga je skoncentrisana politička moć zavisi u kojoj meri je ta izvršna vlast potpuno pokrila celokupnu društvenu javnost. U konkretnom slučaju imamo ličnost koja je svoju moć pretvorila u vlast koja može da se nazove otvorenom diktaturom.

Znači mi danas u Srbiji, po mom mišljenju, ispunjavamo to da imamo jedan narod, to je pokušaj, da imamo jedan narod, jednog vođu i jednu stranku. To je ono što se jasno vidi u Srbiji. Pored toga što politička elita, od momenta kada je ubijen premijer Đinđić pa na dalje, pokušava da dovede u pitanje javno proklamovane institucije, ja mislim da je najveći problem što mi nemamo građanina, sa velikom slovom “G”. Nemamo građanina koje je svestan svojih prava, koji je školovan, i koji će da se bori za svoja prirodna prava. To je ono što je problem Srbije. Sa druge strane, zašto nemamo tog građanina? Pa nemamo građanina, između ostalog i zbog toga što imamo više od 50% funkcionalno nepismenih stanovnika. Vi od njih ne možete da očekujete, kada se bore za goli život i kada su na tom nivou školovanosti, da imaju svest o svojim prirodnim ljudskim pravima.

Evo, vi ste danas kao organizatori pozvali sudije koji su, svako u svom vremenu, imali 5 minuta slave i koji su dali doprinos javnim stvarima, ali danas, bar onako kako ja to vidim u medijima, sudija Majić je jedini čovek koji se permanentno i uporno bori za te vrednosti civilizovanog društva pokazujući spremnost da lično rizikuje. Nema ništa bez spremnosti za lično rizikovanje, i zato se slažem sa koleginicom Vasilić. Bez te odluke da ste spremni da podnesete ličnu žrtvu ne može da se napravi nikakav uspeh.

Ovde postoji sistem koji je u kontinuitetu komunistički. To je mentalitet, mentalitet ne može da se promeni formom, to je nešto od čega društvo mora suštinski da se izleči. Ovde se samo promenio personal bivšeg režima. Stalno imamo na vlasti taj jedan isti mentalitet, mentalitet koji gaji jednoumlje. U svim sferama društvenog života. I onda kad vi nemate građanina koji je slobodan, ne možete da imate ni nezavisnog sudiju, i ne možete da imate pravosuđe. Kad kažem pravosuđe, mislim podjednako i na sud i na tužilaštva i na advokate. Znači ovde se gaji jedan profil, da li je to sudija, advokat ili tužilac, koji treba da ima jedan robovski mentalitet. To se u Srbiji gaji, da se mi ne lažemo, petsto godina, to nije od juče. Mi nemamo nikakve tradicije. Mi nikad nismo u svojoj istoriji imali nezavisnost ljudi, nikad. To što je bilo nekoliko prosvećenih vladalaca koji su možda nešto mogli da urade, kao što je bio knez Mihailo u 19. veku ili Zoran Đinđić na početku 21. veka, a njih smo ubili. Mi. Nikakvi stranci, nikakva zavera. Znači naše društvo to ne dozvoljava.

Danas je stanje u pravosuđu dostiglo negativnu kulminaciju. Nije pitanje da li može bolje, za mene je pitanje da li može gore od ovoga. Ovde je univerzitet devastiran, ovde je pravni fakultet devastiran, ovde je dekan Pravnog fakulteta čovek koji je na toj funkciji ne po ugledu kao profesor nego po partijskoj liniji, to je čovek koji javno pokazuje poltronsku egzaltiranost prilikom posete predstavnika centra moći izvršne vlasti. To je čovek koji treba, ne samo da prenosi znanje studentima, toj bazi budućih naših kolega koje treba jednog dana da zauzmu neka mesta u sudu, tužilaštvu i advokaturi, koji im taj primer pokazuje. To je ipak fakultet koji ima neku tradiciju. To je fakultet na kome su predavali veliki ljudi, koji su prevazilazili naše granice.

Reforma pravosuđa zavisi od reforme prosvete. Dok ne budemo reformisali prosvetu, dok ne budemo reformisali Univerzitet koji će da uči, koji će da dovede nove profesore, koji će da daju ne samo znanje budućim sudijama, tužiocima i advokatima, nego da im daju osećaj slobode, da od njih stvore slobodne ličnosti sa moralnom čvrstinom i karakterom, od reforme pravosuđa nema ništa. Reforma pravosuđa je nešto što može da dođe tek kasnije. Ovo što je rekao kolega Backović da smo na dobrom putu, bili bi na dobrom putu kad bi sad počeli i rekli to nešto će se dogoditi u Srbiji za 25 godina.

Sa ovakvom političkom elitom, i ovom koja je na vlasti i ova koja kao oponira, sa građanima koje ovi javni servisi i mediji ne edukuju u vezi sa njihovim pravima, u vezi sa ovim što je važno, mislim da je to jedna priča koja nema nikakvog smisla.

Neautorizovano izlaganje advokata Vladimira Gajića na tribini nedeljnika Vreme “Šest godina reformi pravosuđa: rezultati i perspektive”.