Слика односа државе и града према пољопривреди која је, током предизборних кампања у последње две деценије, означавана као потенцијални мотор развоја, је судбина некадашњег гиганта ваљевске Србијанке.
Од носиоца развоја пољопривреде целог колубарског региона остала су поједина лепа сећања, и неиспуњена обећања. А тренутно стање и судбина преостале непокретне имовине је одлична илустрација односа неспособних и незаинтресованих власти према имовини и будућности овог дела Србије. Иако је у приватизацији Србијанке значајну улогу имао Мирко Цветковић, некадашњи директор Агенције за приватизацију, а истовремено и сувласник консултантске компаније која је потенцијалним купцима српских предузећа пружала саветодавне услуге, а касније и председник Владе Србије, о томе се веома мало говорило.
Као и много пута у сличним случајевима кривац не постоји, али наде има, кажу готово сви политички актери током предизборних кампања. До сада то су била празна обећања, а и од сада тешко да ће се ишта променити на боље. А можда и не мора. Гласачи верују лажним и неубедљивим обећањима, па не чуди да је Србијанка ту где јесте, и да њену судбину дели и читава пољопривреда ваљевског краја. Актуелна власт у Граду Ваљеву је за Србијанку била заинтересована до изборне тишине, а након тога мук. Чак и оно што је у кампањи обећавано није било засновано на реалним чињеницама или сарадњи са ино партнерима који имају капацитет да из пепела подигну Србијанку. Компаније које се баве трговином пољопривредним производима, а које су представљане као спасиоци, могу да буду пословни партнери једино у случају да се производња у Србијанци поново покрене. До сада није забележено да због убедљивости руководства једног малог града, какво је Ваљево, нека страна компанија пристане да промени своју основну делатност и начин рада и улаже средства у неизвесну производњу. Све и да се пронађе стратешки партнер, који ипак неће доћи сам него га је потребно пронаћи и убедити да улаже, шта то Ваљево може да му понуди?
„Нова Србијанка“ доо је у стечајном поступку, са великим изгледима да се повериоци не наплате. Земљиште на ком се налазе остаци фабрике, још увек је под спором, са веома неизвесним исходом, односно са малим шансама да се поново врати граду Ваљеву, иако је мимо закона пренето на ћерке фирме „Медиа свјата“ првобитног купца „Србијанке“. Опреме за производњу нема, јер је продата на отпад за готовину и без икакаве контроле, а и сировинска база је веома танка. Дакле, велико незнање и незаинтересованост оних који су пољопривреду Србије и Ваљева водили последњих 20-ак година довели су до вишеструко смањених засада воћа у односу на ранији период. Пољопривредни произвођачи препуштени су себи и принуђени на производњу више пољопривредних култура истовремено, јер због лоших искустава са ценом и роковима плаћања упуштање у масовну производњу једне културе подразумева превелики ризик. Лакше је било олако обећати спас за Србијанку, иако се знало да од тога неће бити ништа, него се упустити у решавање тешког проблема. Сетимо се само великих и нереалних, а као таквих и неиспуњених обећања у вези са „Србијанком“ које су носиоци актуелне власти у Ваљеву давали, па ће нам бити јасно да и убудуће неће бити позитивног помака ако се исти људи и политичке групације буду бавиле решавањем проблема.
За почетак потребно је захтевати убрзање судског процеса у ком се град бори да поврати у својину над земљиштем на коме се налазе преостале зграде, што би било довољно за нови почетак, односно покушај покретања прехрамбене компаније која би била први корак у оздрављењу ваљевског аграра. Након тога требало би организовати стручну јавност, пре свега из Ваљева и поставити смернице развоја, као и следеће кораке који би требало да буду реални, а никако списак лепих жеља. Пут оздрављења Србијанке, као носиоца развоја пољопривреде колубарског региона је дуг, али не и немогућ.
Рафаило Митровић
Одборник у Скупштини Града Ваљева
Члан Покрета „Доста је било“
Коментариши