Politika Prenosimo

Teodorović: Problem institucija je ćutanje i politika nezameranja

Gost emisije „Pravi ugao“ bio je akademik Dušan Teodorović, budući predsednik Senata stranke “Dosta je bilo”.

dusan-teodorovic

Činjenica da je Evropska unija u procesu evrointegracija Srbije otvorila poglavlje 25, posvećeno nauci i istraživanju, pokazuje da je tu zadovoljena nekakva forma i čini mi se da smo se izveštili da budemo majstori da zadovoljimo formu, a da su ostali nerešeni suštinski problemi nauke i visokog obrazovanja u našoj zemlji, koje moramo sami da rešimo i da tu ne može da nam pomogne ni Evropska unija, ni Amerika, izjavio je danas akademik Dušan Teodorović, profesor Saobraćajnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, predsednik Odbora za obrazovanje Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) i član Evropske akademije nauka i umetnosti.

Teodorović je, gostujući u emisiji Pravi ugao Radio-televizije Vojvodine, istakao da se problemom nauke u svetu bave visokocitirani naučnici, u nekim zemljama i dobitnici Nobelove nagrade, a da je naša politika odlučila da za predsednika Odbora za obrazovanje, nauku i informatičko društvo Skupštine Srbije postavi Muamera Zukorlića, čoveka „koji formalno od civilnog obrazovanja u Srbiji ima završenu osnovnu školu“.

„Ja uvažavam njegovo versko obrazovanje, ali čovek vaspitan na dogmi ne može ni u jednoj zemlji sveta, osim možda u nekoj islamskoj državi, da bude na takvom mestu. Ovde se ne radi o šovinizmu, nego o kvalifikacijama“, rekao je on i dodao da takva mesta u društvu moramo da ponudimo međunarodno prepoznatljivim ljudima iz sfere nauke i visokog obrazovanja.

Govoreći o procesu reformi visokoškolskog obrazovanja, Teodorović je istakao da visokoškolske institucije u Srbiji nemaju snage da se same reformišu i da to mora da uradi politika, te da mi kao društvo, ni politički, ni moralno, nismo bili spremni za privatno visoko obrazovanje.

„Mi sada godišnje upisujemo oko 4.000 studenata na doktorske studije, što znači da ćemo za deset godina imati novih 40.000 doktora nauka, i to zvuči kao šala“, ukazuje on. Teodorović smatra da se ceo sistem visokog obrazovanja urušio i da, pored velikog broja poštenih i hrabrih ljudi u sistemu visokoškolskog obrazovanja, ljudi koji su kompetentni i kompatibilni sa svetom, istovremeno imamo pojave plagijata, nameštenih rezultata, dopisivanja na radove i svih oblika nečasnog ponašanja.

Komentarišući razliku između privatnih univerziteta u svetu, poput Stenforda ili Harvarda, i kod nas, akademik podvlači da pojedini univerziteti u svetu imaju tradiciju dugu 400 godina, a da kod nas privatno znači „da je to moje i da mogu da radim šta god hoću, da postavljam članove familije na odgovorne funkcije“.

Kada je u pitanju sistem akreditacije i kontrolni mehanizam kojim država može da utiče na visokoškolske ustanove, Teodorović podseća da je svojevremeno bio potpredsednik akreditacione komisije, koja je na kraju svima dala akreditaciju, ističe da smo mi kao narod majstori da zadovoljimo formu, a da ne popravimo stvari. „Formalno, svi imaju naučnike, učionice, kamere, računare, opremu, a deca na PISA testovima ne prolaze dobro, a ljudi iz sfere obrazovanja nisu kompatibilni sa svetom“, objašnjava on.

Odgovornost za nasrtaje na naučnu zajednicu Teodorović vidi delimično kod izvršne vlasti, ali mnogo više u visokoškolskim institucijama i naučnoj i prosvetnoj zajednici. „Pre nekolika dana učenik je ošamario profesorku i ja nisam čuo da se iko pobunio… srednje škole u Srbiji nisu prestale da rade, a mogli su da stanu i da kažu da neće nedelju dana da rade. To je lažna priča da budemo dobri prema učenicima… taj učenik koji ošamario profesorku je najbolji pokazatelj urušavanja sistema. Morale su da budu strahovite kazne za učenika i roditelje, jedna pokazna vežba, a stigli smo u blato“, smatra on.

Akademik dodaje da je postavljanjem Zukorlića na mesto predsednika skupštinskog odbora, takođe, udaren šamar akademskoj zajednici Srbije, te da on ima veliki problem sa ćutanjem akademske zajednice i pojedinaca koji treba da se pobune. „Tako nije bilo 90-ih godina. Problem visokoškolskih institucija u Srbiji danas je ćutanje i politika nezameranja“, ističe on i objašnjava da neko ne ispunjava uslove da dobije zvanje profesora, ali da ljudi opet glasaju za njega da se ne bi zamerali. „Zašto smo postali takvi ljudi… nemam objašnjenje zbog čega se boje da kažu svoj profesionalni stav“, kaže on i dodaje da tu ne sme da bude kalkulacija i da, pored profesionalnih kvalifikacija, treba da imate moralni integritet i čvrstinu kod obrazlaganja svog stava.

Opisujući sistem visokog školstva u razvijenim država sveta, akademik kaže da tamo funkcioniše takozvani Integrisani univerzitet, u kom vlada akademska hijerarhija, gde je rektor nadređen dekanu, dekan profesorima, da su tamo studijski programi mnogo fleksibilniji, te da deca ne moraju odmah da se opredeljuju, i da su i rezultati zato tamo bolji. „Kod nas nobelovac ne bi mogao da dobije posao u Srbiji, kod nas su pravnici preuzeli taj prostor. Glavni problem srpskih univerziteta je to što se kod nas postaje profesor univerziteta u 24. godini. Toj osobi je garantovan posao bez obzira na kvalitete“, ukazuje on.

Teodorović se zalaže da se što više mladih stručnjaka pošalje u svet, kako bi se usavršili i vratili sa znanjem u Srbiju. To je možda utopistički, ali sistem je toliko urušen da je ovo jedini put. Ko su bili francuski đaci, koji su prepešačili albanske planine, brodovima odvezeni u Francusku, a onda se vratili u Srbiju, sa moralnim integritetom. Oni su davali smer razvoju Kraljevine Jugoslavije“, ukazuje akademik i dodaje da moramo, poput Turske ili Južne Koreje, pošaljemo 1.000 ljudi da doktorira na prestižnim školama. „Mladi se upućuju tamo ne samo da nauče, nego i da nauče šta su čast i poštenje, da je plagijat prevara, da vide da je prepisivanje nečasno. Vi se onda menjate, oni onda mogu da donesu promenu u društvo“, misli on.

Osvrćući se na činjenicu da je ovogodišnji dobitnik nagrade „Verica Barać“, koju Savet za borbu protiv korupcije dodeljuje za individualni doprinos borbi protiv korupcije, kao i dobitnik priznanja „Vitez poziva“, koju dodeljuje nevladina organizacija Liga eksperata, Teodorović kaže da je proveo 40 godina u akademskoj zajednici i da je optimista da će da bude bolje. „Bio sam dirnut kada sam se malo podrobnije upoznao sa životom Verice Barać. Ta nagrada obavezuje do kraja života. Verica može da se pridruži Milunki Savić, Isidori Sekulić, Desanki Maksimović, Nadeždi Petrović, po tome koliko je uradila za Srbiju“, ističe on.

Teodorović kaže kako treba mnogo pojedinaca da bi se promenilo stanje u društvu, te da treba svako koliko god može da kaže šta misli, da budemo bolji, da za početak propuštamo pešake na prelazu, te da ćemo tako čineći biti bolji ljudi. „Boli me ta ćutnja, voleo bih da smo hrabriji i ja hoću da ohrabrim svoje kolege… nemamo razloga da se bojimo. Ako želimo da promenimo ovo društvo, mi moramo da govorimo šta mislimo i u kakvom društvu želimo da živimo… ne smemo da ćutimo“, ističe on i dodaje da mu smeta što mnogi kritikuju nešto privatno, ali nemaju spremnosti da se angažuju i da menjaju.

Na pitanje o stanju ljudskih prava i slobode govora, ali i mnogih drugih stvari u Srbiji, Teodorović kaže da je katastrofalna stvar što se ne rešava problem Savamale i citira premijera Srbije „da su srušene tri barake“, ali dodaje da je porušeno pravo na zaštitu od policije, „čime se ruši se država“. „To mora da se rasvetli. Tužilac mora da kaže da se desilo to i to. Kada premijer kaže da su to porušili neki idioti na vlasti, znači da ima neka saznanja. Pa zašto ga nikone saslušava,“, pita se on i dodaje da treba ispitati i transparentnost privatne fondacije supruge predsednika republike Tomislava Nikolića.

Komentarišući govore ministara o ulaganju u znanje, on navodi da je to lepa politička priča za predizbornu kampanju, ali da prvo morala da se reformiše uprava, da se sklone partijski kadrovi i da se postave kompetentni ljudi, da bi on poverovao u to.

Na optužbe da se bavi politikom kada kritikuje plagijate ili lažne diplome, Teodorović odgovara kako je sve politika u zemlji u kojoj je sve urušeno, te da koji god problem da pokušate da osvetlite, optužuju vas da ste nečiji eksponent. On dodaje da je priča o plagijatima pitanje ljudskog poštenja, koliko smo pošteni da se suočimo sa time da se potpisuju naučni doprinosi koji su, u suštini, bezvredni. Teodorović posebno ističe da nije član ni jedne stranke, pa ni pokreta „Dosta je bilo“, te da je sa grupom nestranačkih ličnosti, poput Dušana Petričića, Koraksa, ušao u svojevrsno savetodavno telo ili savet pokreta, gde mogu da kažu šta misle. „Do kraja života neću da budem član nijedne stranke“, ističe on i dodaje da je iznenađen pozivom da bude nestranački kandidat za predsednika Republike.

Opisujući situaciju u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, Teodorović kaže da je to skup pojedinaca i da tu svako ima pravo na profesionalni, društveni i politički angažman, a da je normalno da ljudi različito misle.

DJB Mladi

DJB Mladi

12
Ostavite komentar

avatar
2500
9 Comment threads
3 Thread replies
0 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
10 Comment authors
MilošigorMarkoMilanNikola Recent comment authors
najnoviji najstariji
Miloš
Gost
Miloš

– a da kod nas privatno znači „da je to moje i da mogu da radim šta god hoću, da postavljam članove familije na odgovorne funkcije“.

Ja sam video da se tako ponašaju profesori na državnim fakultetima. Znam za najmanje tri primera da su se članovi familije dekana i profesora uhlebili kod svojih roditelja, pa čak ih i nasleđivali na predmetima!

– Glavni problem srpskih univerziteta je to što se kod nas postaje profesor univerziteta u 24. godini. Toj osobi je garantovan posao bez obzira na kvalitete.

Ne znam nikoga ko je u 24. godini postao profesor na fakultetu. U tim godinama mogu da budu saradnici u nastavi i asistenti. Do profesorskog mesta im je potrebno još nekoliko godina, najčešće između deset i dvadeset. Uz to, na svake tri godine ti ljudi podležu reizboru i raspisuju se ponovo konkursi za to radno mesto. To što se na konkurs obično javi samo taj koji već radi tamo, i što ga po pravilu uvek izaberu ponovo, bez obzira na rezultate, uobičajena je praksa na državnim fakultetima i posledica toga što su pojedini uticajni ljudi na njima privatizovali visoko školstvo. Nije tajna da svaki profesor ima svoje ljude, svoje pulene među asistentima i saradnicima, a neretko i među studentima. Uostalom, Teodorović je godinama deo upravo takvog sistema. Okuražio se tek sada da progovori zato što je redovni profesor, a redovnim profesorima je mesto na fakultetu sigurno. Asistentu ili docentu koji želi da ukaže na neke probleme i da se pobuni, lako može da se desi da ga odbace pošto mu istekne ugovor.

– Boli me ta ćutnja, voleo bih da smo hrabriji i ja hoću da ohrabrim svoje kolege… nemamo razloga da se bojimo…

Voleo bih da je Teodorović naveo imena i prezimena ljudi koji su u 24. godini postali profesori, recimo. Zašto ćuti?

MIlan
Gost
MIlan

@Miloš Miloše, niste shvatili najbolje šta je gospodin Teodorović hteo da kaže. Niko nije postao profesor u 24. godini, ali čim neko postane asistent pripravnik njemu ili njoj je garantovano da će jednog dana postati redovni profesor. Izbori i reizbori su farsa, nikada se ne dešava da se izabere neko drugi osim onoga ko je već zaposlen na tom mestu. Bilo je par slučajeva da neko ne bude reizabran na mesto redovnog profesora, a mediji odmah od toga naprave problem nacionalnih razmera i tumače slučaj kao ličnu osvetu nekih kolega kojima se dotični zamerio, mada se u nekim slučajevima radilo o ljudima koji svojim naučnim radom nisu opravdali zvanje redovnog profesora. Ali to su izuzetno retki slučajevi. Na fakultetima je veoma teško doći do nastavnog zvanja, a kada neko dobije zvanje, zauzme ga do penzije. Nema selekcije kadrova. O istom problemu često govori i predsednik komisije za reformu visokog obrazovanja prof. Vladica Cvetković Ukucajte njegovo ime na Google, i pronađte tekstove i intervjue ovog profesora. Videćete da govori o istim problemima kao prof. Teodorović. Nije neuobičajeno da deca naslede roditelje na fakultetima. Koliko god njihova deca bila vredna i pametna, ipak je nepotizam da neko nasledi katedru svog roditelja.

Mile
Gost
Mile

@Milan

„Bilo je par slučajeva da neko ne bude reizabran na mesto redovnog profesora…“

Izvini, ali o cemu ti pricas? Ne postoji reizbor za redovnog profesora. Jednom kada te izaberu za redovnog profesora – cao, dovidjenja (nazalost). Ne moze ti vise niko nista, i zato se, obicno, tako i ponasaju.

Ana
Gost
Ana

Kakav sjajan òovek. Takvi ljudi nam ovde trebaju.

Raša
Gost
Raša

Pa kako da ih ohrabrite?Od čega će da žive ako izgube posao?
Verica Barać, heroina,njen prerani odlazak na onaj svet, veliki je gubitak za srpsko društvo.

Gradjanin
Gost
Gradjanin

Nije praksa samo da deca nasledjuju svoje roditelje na katedrama visokoškolskih ustanova, već i na nastavnim predmetima srednjoškolskih ustanova i osnovnih škola.Koliko je značajno visokoškolsko obrazovanje, toliko je značajno za vaspitanje i obrazovanje srednjoškolsko obrazovanje i osnovna škola.

.Vilogorski
Gost
.Vilogorski

Odličan intervju.Dobro iscrtana forma i jasano izložena suštin problema nezameranje okolini. E to je problem nezrelih društava.Koja opšte potiskuju a grade saopstvene interese Birokrata ovako misli. Zašto da se zameram Peru, Žiki, Miki, jer ja nisam ovde postavljn za večnost već jedan mandat. Kad to prođa i ja postanem niko i ništa a zajašu posle mene Pero, Žika i Mika onda ja nagrabusih. Ovako je sugurnije vajdim šta može posle mog mandata smestim se u neku kncelarijicu budem savetnik i Bog da te vidi do penzije. E takva filosofija društva unuštava razvoj i pokretanje reformi.

Nikola
Gost
Nikola

Dusana Teodorovica za ministra prosvete, Miodraga Zeca za presednika nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, Srbijanku Turajlic za zamenika ministra prosvete.

Milan
Gost
Milan

@Mile Tačno, pogrešio sam u brzini pa sam napisao „reizabran“ umesto „izabran“. Ove godine su bila, koliko znam, tri slučaja da neko nije izabran u zvanje redovnog profesora http://rs.n1info.com/a200658/Vesti/Vesti/Jos-jedan-profesor-dobija-otkaz.html

Marko
Gost
Marko

@Milan Dragi Milane, prof. Vladica Cvetković je deo istog sistema kao i prof. Todorović, obojica su se okuražili da „pričaju“ tek kada su bili izabrani na pozicije redovnih profesora gde im više niko ništa n emože. I prof. Cvetković i prof. Teodorović su iskoristili sve moguće mane i nedostatke sistema da dođu do tog zvanja – upravo politikom nezameranja. Čisto sumnjam da bi obojica došli do titula i akademije da su se iole jednom ozbiljnijom prilikom „posvađali“ sa svojim mentorima i šefovima katedre tokom svoje karijere. I da, obojica su prošetali sva zvanja od asistenata pripravnika – do redovnog profesore i to bez protivkandidata na svojim konkursima. Njih dvojica se zalažu za politiku da studenti doktorskih studija treba da rade posao asistenata (20 časova nedeljno) i to bez ikakvih primanja.Trn su im u oku asistenti a ne korpumpirani drugovi iz akademije. Profesore Teodoroviću (i V. Cvetkoviću) hvala vam na trudu da ukinete asistente i da nam“ reformiše visoko obrazovanje, ali DOSTA JE BILO – tu smo i gde jesmo jer ste vi došli na ta mesta baš tna taj način koji kritikujete. Nadam se da će mkometar biti objaljven ali i da će ga prof. Teodorović pročitati … vrlo bi mi značilo!

Miloš
Gost
Miloš

Odličan komentar. Nemam šta da dodam. Teodorović se oglasio tek sada kada je postao redovan profesor, dakle, u potpunosti siguran. Do tada je ćutao o sistemu u kome je napredovao.

igor
Gost
igor

Profa okoštalih (političkih) shvatanja i zagubljenog identiteta, u poslednjoj rečenici ovog teksta – abolira nečinjenje SANU na zaštiti nacionalnog identiteta i integriteta. Primiri tog nečinjenja su brojni, počev od političkog antiustavnog stava samog predsednika ove nekada nacionalne institucije i uzdanice. Štaviše, ovaj politički okoštali profa – deli stavove predsednika SANU, po pitanju anacionalne politike SANU. Danas izmedju SANU i Irineja – nema razlike po ovim stavovima. Razbucani smo po svim tačkama. Čestitke Amerima.