Poslovna zgrada “Jugoeksporta” u centru Beograda prodata je danas kompaniji “Matijević” za 7,3 miliona evra, a prošle godine je njena vrednost procenjena na 48,5 miliona evra. Za sada nema detalja, ali je izvesno da su se nezvanične najave da će reprezentativna zgrada od 5.500 kvadrata biti prodata po šest puta nižoj ceni odabranom kupcu obestinile. Sve pljačkaške privatizacije u Srbiji su urađene iz stečaja, a prodaji Jugoeksportove zgrade prethodila je promena stečajnog upravnika koji je tek dobio licencu za rad.
Jugoeksport je u stečaju od 2001. godine. Zgrada u Kolarčevoj procenjivana je godinama na 57,4 miliona evra i nije se menjala od 2011. godine kad je prvi put data u prodaju. Bilo je devet neuspešnih pokušaja prodaje, a nedavno je nezvanično “Blic” najavio da bi mogla da je kupi jedna strana banka po ceni nekoliko puta nižoj od realne.
“Vredne objekte u centru Beograda, među kojima je i čuvena zgrada “Jugoeksporta” u Kolarčevoj ulici, ali i lokali u Francuskoj i na Trgu republike, ukupne površine oko 9.300 kvadrata, država prodaje po bagatelnoj ceni od 7,5 miliona evra” pisao je Blic.
Vrednost imovine nekadašnjeg giganta iznenada je umanjena više od šest puta jer je pri poslednjem pokušaju prodaje, u martu 2015, procenjena na 5,85 milijardi dinara, odnosno 48,5 miliona evra. A nuđeno je 3.500 kvadrata manje nego sada.
Agencija za licenciranje stečajnih upravnika (ALSU), pod čijom je ingerencijom “Jugoeksport” (u stečaju od 2001. godine), angažovala je u septembru ove godine sudskog veštaka da ponovo utvrdi vrednost imovine. Tako se došlo do cene po kojoj je “Jugoeksport” ponuđen na tržištu.
Kako je “Blic” nezvanično pisao, jedna državna institucija je prošle godine utvrdila da je samo vrednost zgrade u Kolarčevoj (5.500 kvadrata) oko 14 miliona evra, odnosno 2.500 evra po kvadratu. Očigledne su indicije da se ciljano išlo na prodaju daleko ispod realne cene.
Činjenica je da je zbog kursne razlike vrednost padala, jer je pre četiri godine to bilo oko 57,4 miliona evra, a 2015. skoro 10 miliona evra manje (48,5). Ipak, od poslednje prodaje do danas ispada da je imovina, i to za veću kvadraturu, čak šest puta pojeftinila, što je u najmanju ruku više nego čudno.
Prodaji je prethodina promena stečajnog upravnika. Lokali “Jugoeksporta” u centru Beograda pre nekoliko godina uspešno su prodati po ceni od oko 7.000 evra po kvadratu. Nakon izmene zakona o ALSU, krajem prošle godine, “Jugoeksport” je predat u ruke novom stečajnom upravniku, koji je tek dobio licencu za rad. Tada kreću pritisci da se prodaja obavi što pre. Agencija za licenciranje stečajnih upravnika, prema pisanju “Blica” angažovala je u septembru ove godine sudskog veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast da ponovo utvrdi vrednost imovine “Jugoeksporta”. Prema dokumentima do kojih je “Blic” došao, usluge nezavisnog sudskog veštaka plaćene su 430.000 dinara. Zanimljivo je da je, prema predlogu stečajnog upravnika, samo nekoliko nedelja kasnije, u oktobru, njegova naknada povećana na 600.000 dinara.
Treba ponovo izvršiti provjeru svih 24 privatizacije i sad još ovu i biče još sigurno. Kad Dosta je bilo pobijed i na izborima i izvrši stečaj SNS-a.
SNS i ovu vlast, vidjeti da se proglasi udruženom zločinačkom organizacijom. Lustracijom im zabraniti svima daljni rad u politici za sva vremena.
Nikada mi neće biti jasno zašto se objekti koji mogu da donose novac prodaju. Zar država (grad, opština) ne zna da uzima novac za iznajmlnivanje prostora? Ako je ovo bio deo stečajnog postupka firme u čijem vlasništvu je zgrada Jugoeksporta zašto država ne bi otkupila pomenuti objekat ili ga preuzela zajedno sa obavezama da se namire potražioci dugova od firme koja je u stečaju? U moru promašenog bacanja para to bi bila pametna investicija. Koliko propalih firmi sa objektima na privlačnim lokacijama… da je to državno pa da se iznajmljuje… prilika za jedan od načina punjenja budžeta iz realnih izvora.
Poreska Uprava svake godine dize osnovicu tj dize vrednost imovine da bi naplatila veci porez.
Kod prodaje ovakvih objekata proces je suprotan.
Sve se pitam, a zbog cega?
Pa naivno zakljucujem da ce I Poreska Uprava da nam snizi osnovicu za pet – sest puta.
Noce, naravno da hoce, rece mi glas iz budalastog sna.
Cena od 7,3 miliona evra jeste niska, ali je bliža “ostvarivoj” od 48,5 miliona. Ova zgrada nema odgovarajuću garažu, a to je preduslov za većinu kupaca i zakupaca (i zato svi odoše na Novi Beograd). Drugo, sama zgrada traži ozbiljna ulaganja, tj. mora da bude renovirana. Cena od 40-50 miliona evra je “suluda”, jer se ne može primeniti formula za cenu m2 lokala u prizemlju i memljivih kancelarija na 5. spratu. S druge strane, a tu je autor potpuno u pravu, neko je od jedne krajnosti koja je faktički blokirala promet i urušavala nepokretnosti, otišao u drugu da se proda što pre i što jeftinije. Iz svoje branše mogu da potvrdim da se “svašta priča” za novu generaciju stečajnih upravnika i da se veliki broj nekretnina otuđuje za male novce što kroz stečajne postupke što kroz UPPR-ve.
Ako se u aprilu ne zaustavi propadanje, caaooo Srbijooo nece te biti vise.
Tržišna cena je cena koju je neko spreman da plati. Niko nije bio voljan da plati 48,5 miliona evra za zgradu koja nema ni parking, a potrebno je uložiti i mnogo novca u adaptaciju prilično oronule zgrade, pa je pitanje kolika je realna tržišna cena ove zgrade i da li je bolje ostaviti je da propada?
Ako je realna cena 800 eur po kvadratu, to sigurno i znaci da ce drzava svim poreskim obveznicima na imovinu na ovoj lokaciji umanjiti vrednost nekretnina i samim tim placace se manji porez na imovinu.
Prodaja kao prodaja nije problem. Problem je nedostatak vizije ili namerno otaljavanje posla. Zgrada je oronula i to nije nista novo, ali bilo je daleko vise mogucnosti od puke prodaje. Renoviranje objekta kosta odredjeni novac, ali podize i vrednost objekta vise nego sto se ulozi u renoviranje. Zasto nije ulozen novac u renoviranje pa kasnijom prodajom nadomescen? Zasto Grad Beograd nije bio zaniteresovan za ovaj objekat cija namena je mogla biti visenamenska, a koliko vidimo i bice? Neko ce sada uloziti par miliona na ozbiljno renoviranje i onda ce dobiti objekat koji moze dalje iznajmljivati ili prodati po visestrukoj ceni, a sve je to moglo da se uradi u toku stecajnog postupka radi podizanja vrednosti i namirivanja potrazilaca. Nije ovo jedini primer ima ih jos koliko hocete. Glavni problem je u namernom pustanju da imovina propada kako bi se prodala po manjoj ceni i omogucilo kupcu da ulaganjem odredjene sume napravi ustvari ogroman visak vrednosti.
Da je objekat renoviran i uredjen po poslednjim standardima prodaja bi isla daleko lakse i cena bi bila pribliznija procenjenoj. Prostom racunicom dobijemo da je je ulozeno par miliona eura, neka bude i 10 miliona, imali biste mnogo vise zainteresovanih koji bi kupili takav objekat koji je spreman za upotrebu i nastavili njegovo dalje rentiranje ili bi koristili za sopstvene potrebe (najrealnije je da bi islo na iznajmljivanje odmah). Iako objekat nema garazu niti parking mesta da se to u odredjenoj meri urediti, a bez obzira da su svi pobegli na NBGD idalje postoji potraznja za kancelarijskim prostorom u centru i na ekskluzivnim lokacijama. Primena je bilo mnogo i da je to moguce pokazace nam Matijevic kada posle godinu do godinu ipo dana renoviranja bude izdao maltene svaki kvadratni metar i u par godina vrati sve ulozeno i pocne stvarati cistu dobit.
Ako dobro razumem 9.300 kvm za 7,5 mil eura, ili prevedeno oko 800 eur po kvm. Da li je publici uopšte poznato koliko je reprezentativna ova zgrada, koliko ljudi je videlo unutrašnjost? Zašto je prodaja uopšte zakazivana u najgore vreme kad je promet nepokretnosti potpuno blokiran. Kad je već i ponudjena na prodaju, zašto je nudjena kao celina, doslovno kao vreća krompira? Da li je neko možda imao interes da baš tako bude? Samo lokali u prizemlju su posebnom prodajom, ukupno mogli doneti 6-8 mil eura. Zašto se toliko potencira priča o nepostojećem parkingu. Koliko ljudi zna da zgrada poseduje put kojim vozila iz unutrašnjosti iz pravca Doma omladine mogu nesmetano prilaziti 24/7. Pada li nekome na pamet da bi eventualni lift za vozila mogao proizvesti dobar deo od potrebnih parking mesta unutar samog objekta…
Slične zgrade po evropskim prestonicama je moguće kupiti možda jednom u trista godina. Tamo će vas, naravno, pre licitiranja pitati i koliko generacija firma koja namerava da kupuje postoji i naravno pre prodaje proveriti poreklo svakom peniju…