Коначно имамо нову 1389. годину. Дошло је време поново одбранити свету српску земљу и дати живот за добро народа. Ево новог Милоша Обилића, како са окренутим копљем јаше ка султану са намером да се жртвује и живот да за отаџбину. Данас, 2017. ту улогу има један сасвим префињени и надасве украшени возић „Ђура“.
„Ђура“ је толико налицкан. Лепоте свих станица „Московског метроа“ су у њега стале. Просто је невероватно да толико културне баштине једне државе може стати у један воз. Толико мало културе је остало у овој нашој Србији. Плашим се да у тог „Ђуру“ нисмо убацили сувише. Можда смо чак и сву преосталу културу ове земље стрпали у тај воз и послали је у једном правцу, тамо где је не желе, на пут без повратка.
А тек споља да га видите. Прави лепотан. Његови натписи којима је окићен, као господин Голужа, најављују пут у вечну славу. Дужина његовог живота мери се бројем станица на којима ће се сликати.
Ко је храбри машиновођа овог лепотана? Отправник возова смео је само до Топчидера. За машиновођу би требало наменити један орден за храброст. Ако нашег председника не пуштају да уђе на то наше Косово, колико треба тек да буде храбар један машиновођа, који са натписом “Косово је Србија” сме да уђе тамо.
За “Ђуру” смо целог дана много бринули. Хоће ли стићи безбедно? Ситуација је као на филмовима о Дивљем западу. Када каубоји превозе нешто вредно возом, а Индијанци их пресрећу и онда долази до обрачуна широких размера у коме каубоји увек побеђују. Међутим каубоји који нас тамо чекају су ипак на некој другој стани. Хоће ли “Ђура” преживети ?
Како неће да преживи када смо новцем пореских обвезника накинђурили нашег “Ђуру”. Како да допустимо да неко нашу културну баштину уништи ? Онда смо додали још мало новца наших пореских обвезника да га успут заштитимо, да му неко не науди. Онда смо на крају, пошто према документима које смо потписали наше безбедоносне структуре не смеју да приђу Косову, направили један полукруг и потерали лепог “Ђуру” назад за Београд.
Култура је спашена. Успели смо и да докажемо да тамо неки Албанци не желе мир. Е сада, да смо послали обичан воз као што саобраћа на линији Краљево-Косовска Митровица или Београд-Бар било би друго. Знате то су они возови којима се путује по 20 сати, који су у стању полураспада и нису ни налик “Ђури”. Такав један воз би можда прешао границу и заправо превозио путнике сваког дана и повезивао људе.
Па како то да би једна распала композиција пре била примљена на наше Косово пре него лепи “Ђура”? Тако лепо. Возић “Ђура” био је осликан искључиво српским мотивима. У њему нема мотива који су део културне баштине косовских Албанаца. “Ђура” је возић на партијском задатку, финансиран из џепова пореских обвезника.
Ми порески обвезници желимо да нам култура не буде у возовима већ у установама. Ми порески обвезници желимо да нам пруге и возови буду макар сигурни и чисти, ако већ немамо новца за брже и савременије. То желимо и за наш аутобуски саобраћај. Желимо да имамо тачне редове вожње. Желимо да чекамо превоз на станицама које нису привремено измештене због судских спорова.
Ми порески обвезници одбијамо да плаћамо ваше возиће на тајном задатку и да потпирујемо нетрпељивост и ратне игре. Тачка.
Веселин Меденица
члан покрета “Доста је било” , Палилула – Београд
Navedite mi neki primer kulturne baštine kosovskih Albanaca. Mnogi od njih kažu da je sve što je u voziću naslikano upravo to.
Nažalost, pošto je situacija kakva jeste i ovo je stvar dogovora za pregovaračnkim stolom. Ako će već kultura biti u vozu, onda dogovorite šta može, a šta ne, ako je u interesu spajanje ljudi. Najbolje je da uopšte ne ulazi u voz. Mogao bih Vam navoditi prema teritoriji kojoj pripada, prema aktuelnoj listi u UNESKO, prema jeziku, prema različitim političkim frakcijama samih Albanaca. Ono što znam je da kulturna baština Kosova ne može postojati bez svoje druge polovine, ma koja ona bila i čim se deli na polovine tu je reč o politici a ne o kulturnoj baštini.