Милош Бошковић за Јужне вести: Кад се скупштинске камере угасе

Преносимо вам ауторски текст Милоша Бошковића за “Јужне вести”.

Најновија шпанска сапуница – “Vučić y Toma – los amigos del amor” се коначно завршила. У најновијој епизоди коју смо видели на ТВ-у, Тома се Вучићу заклео на оданост и понизну послушност до краја. Али да ли је ово и последња епизода? Шпанска серија није права уколико нема невероватних обрта, те и у овом случају то није искључено да се деси.

Што се тиче рада парламента, пролећно заседање креће 1. марта и седница је већ заказана. Незванично кружи информација да ће седница бити што је могуће ређе, како би се простор за опозиционо деловање током председничких избора максимално смањио. Знају напредњаци како се остаје на власти – тиме се професионално баве већ скоро 5 година.

Током свог осмомесечног ангажмана у скупштини, добио сам прилику да разговарам са много људи, а и да одговарам на њихова питања. Били они моји даљи или ближи пријатељи, или мени комплетно непознати људи, уочио сам да су се поред конкретних политичких питања, често распитивали и за ствари који су у вези са мојим послом, али се толико не тичу политике.

У наставку следе питања и одговори на њих, почевши од најчешће, према најређе постављаном.

Какав је Шешељ? Је л’ тако да их све тамо зеза?

Веровали или не, ово питање добијам најчешће. Не шта ДЈБ ради, не шта ја радим, већ шта Шешељ ради.

Шешељ одавно није опозиција. Такође, од оног шоуа који је правио ранијих година, није (срећом) остало готово ништа. Ту и тамо падне по нека интелигентна опаска, али то је то.

Шешељ је постао професор историје у сопственој интерпретацији: кад год се јави за реч у вези са неким законом, крене да прича од Кулина бана, да би тек тамо негде пред крај излагања, рекао нешто сувисло и на тему расправе. Пошто ужива велико поштовање Маје Гојковић, а и целог СНС-а, ретко кад га упозоравају да скреће са теме, те он може да прича мање-више о чему год пожели.

Упадљиво је и то да готово никад не напада Вучића, а и када се њих двојица сретну у парламенту, види се присност и међусобно поштовање. Са друге стране, Тома Николић, као и људи блиски њему, су често мета нашег “четничког војводе”.

Имао сам и ја једном краћу расправу са њим. Наиме, обојица смо се нашли код улаза у зграду скупштине. Ту постоји детектор метала кроз који сви морамо да прођемо при уласку. Међутим, видим ја да Шешељ најопуштеније заобилази детектор, а обезбеђење му ништа не каже. Пошто највише мрзим те који хоће да изиграју правила и испадну паметнији, добацим ја њему: “извините, али шта сте ви бољи од нас, па можете да улазите по скраћеном поступку?” Не сећам се шта ми је одговорио, али се сећам своје колегинице која ми каже “човек има пејсмејкер, не сме кроз детектор!” Беше ми онда мало жао, мора да признам.

Јеси ли ти сад у Београду?

Сви некако по аутоматизму претпоставе да сам се због посланичке функције преселио у Београд. Нисам, нити планирам – лепо ми је у Нишу, скоро сви драги људи су ми овде (ако изузмем оне које је мука отерала из земље), те нема разлога да мењам локацију. То, додуше, мало компликује логистику, јер морам да путујем кад год имамо седницу, али смо и тај проблем ублажили тиме што сам са колегом обезбедио стан у Београду у коме можемо да преспавамо ако се седнице продуже на више дана. Ван тог периода сам увек у Нишу.

Како уопште можеш да трпиш све те ликове тамо? Ја бих полудела/о.

Повремено се и ја запитам исто. Шта ми је ово требало у животу? Имао сам супер програмерски посао који сам радио од куће, могао сам да устанем кад год ујутру, да радим било кад током дана. То сам заменио устајањем у 6 ујутру, како бих у 10 стигао на почетак седнице у Београд, а све то како бих већим делом времена слушао тираде Мартиновића, Ристичевића, Атлагића, које најчешће везе немају са тачком дневног реда.

Ваљда мора да будеш мало луд да верујеш да је промена на боље могућа и да постоји светло на крају тунела (а да то светло није воз који долази из супротног смера). Ко год у опозицији нема бар трунке таквог става, не видим шта би уопште требало да тражи у парламенту. Та “лудост” је оно што покреће мене у оваквој борби.

Понекад се осећам тотално немоћно и поражено док слушам Атлагића како по десети пун чита један те исти говор. Маја Гојковић слуша и не предузима ништа, а он понижава Скупштину.

С друге стране, има и добрих тренутака, када ефектним репликама побијемо аргументе позиције (што је ретко, јер они избегавају да уопште упадају у озбиљне расправе, знајући да ће највероватније изгубити).

Када се угасе камере, јел тако да се ви сви дружите, смејете и идете заједно у скупштински ресторан?

Не, апсолутно не. Ми у ДЈБ имамо комуникацију са већином опозиционих странака – виђамо се, попричамо понекад, и тд. али са члановима СНС немамо шта да причамо, или ако већ морамо, то је само због процедуралних ствари. Додуше, ово не важи за неколико посланика који су у владајућој коалицији, а долазе из нишавског краја. Увек се у ходнику поздравим и попричам са Милијом Милетићем на пример.

На ручак увек идемо по посланичким групама и мешања има јако ретко. Понекад седнемо са полицајцима који раде у Скупштини, па са њима причамо током ручка. Једном се задесило да седнемо са СНС-овцима само зато што није било ниједног другог преосталог стола, али се наша комуникација буквално свела на размену јеловника. Они се итекако плаше нас, да их не снимимо, не усликамо, не начујемо нешто, те су стога јако опрезни кад год су у нашој близини.

Постоји један тоалет који је незванично за пушаче (“незванично” јер је свуда у скупштини забрањено пушење). Ако се деси да затекнемо СНС-овце у пушењу, они одмах беже напоље. Додуше, признајем: десило се и нашим посланицима да пуше тамо, док им Радуловић није скренуо пажњу и затражио да то раде искључиво напољу. Ја подржавам.

Да ли са било ким комуницирате, с ким се дружите?

Има посланика из других група са којима смо у добрим односима. Један од њих је Бошко Обрадовић из Двери. Иако се њихова политика значајно разликује од наше (мени се иначе уопште не свиђа), то нас не спречава да се током седница шалимо на рачун једни других. Једном сам га питао да ли музику из Хрватске и Босне на рачунару ставља у фолдер “страно” или “домаће”.

Такође, недавно сам му у шали предложио да ја “прелетим” код њих, али под једним јединим условом: да химна Двери од тог тренутка буде песма The End од The Doors-а, (пошто “двери” на руском значи “врата”) и да се пушта на сваком њиховом скупу. Бошко прихватио.

Јесу ли су заиста онолико ниске цене у скупштинском ресторану?

И да и не. Ако поредите те цене са ценама у кафанама и ресторанима, онда су цене у скупштини осетно ниже. Ипак, ако те цене поредите са ценама у мензама приватних фирми, онда ове цене и не одударају толико од просека.

Еспресо кошта онолико колико коштају саме сировине које се стављају у напитак – 15 динара. За остала пића слично – наплаћује се набавна цена. Нека боља јела, рецимо пилетина са горгонзолом, кошта око 350 динара. Чорба је око 60-70 динара. Супа мање – тридесетак динара. Алкохолни напици се не продају у ресторану. Мој просечан ручак (чорба, салата, главно јело, кока кола зиро) обично испада између 400 и 500 динара.

Иначе, сваки грађанин има право да уђе у зграду скупштине на позив народног посланика. Уласком у зграду, он има и приступ ресторану, а и ценама који у њему важе.

Има још неких, али ово су најчешћа питања неполитичке природе која добијам. Да ли сам пропустио нешто што вас интересује? Уколико и ви имате слично питање, слободно га поставите у коментарима, а ја ћу се потрудити да одговорим.

Извор: Јужне вести