Sadašnji kandidat za predsednika Srbije Aleksandar Vučić, u isto vreme predsednik Vlade, ima širok spektar sredstava na raspolaganju preko kojih sinhronizovano dostiže nepravednu prednost u izbornom procesu. Zloupotreba administrativnih resursa prevazilazi, šta više, problem sa korupcijom sam po sebi, zato se mora podići na nivo suštinskog pitanja za demokratske procese.
Četiri vrste administrativnih resursa najdirektnije se zloupotrebljavaju od strane vladajuće stranke i premijera u njegovoj kampanji: institucionalni, regulatorni, finansijski i medijski resursi. Sa stanovišta ljudskih prava, najspornija, najčudnija, najdevijantnija i najružnija u estetskom smislu jeste zloupotreba institucionalnih i ljudskih resursa u njima.
Primetna je frapantna zloupotreba institucionalnih resursa gde se službenici iz javnog sektora i institucija angažuju u aktivnostima kampanje za predsedničkog kandidata i trenutnog premijera Vučića u toku radnog vremena, što je prema slovu Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije propisano kao nedozvoljeno. Vidljive zloupotrebe, do sada, pojavljivale su se u vidu učešća predstavnika državnih organa, lokalne samouprave i javnih preduzeća na skupovima i tokom javnih događaja. Tokom kampanje za opšte izbore 2016. godine, registrovano je 15 od ukupno 16 skupova od strane Agencije za borbu protiv korupcije na kojima je vladajući SNS zloupotrebljavao zaposlene u državnoj upravi. Šta više, registrovani su slučajevi primoravanja zaposlenih u javnim preduzećima da učestvuju na skupovima određenih političkih partija Link – Građani na traži. Dakle, imamo novu diskriminisanu grupu žrtava kleptokratratske politike SNS kojima se ugrožava dostojanstvo, duševno zdravlje i spokojstvo. Radi se o zaposlenima u javnom sektoru. Njihova ljudska prava su suštinski ugrožena.
Ovakve anomalije, zapravo, pokazuju političku tradiciju stranke SNS koja ne uspeva da strogo razlikuje državu i partiju, gde se koriste nameštenici i zaposleni u državnoj upravi za neopravdane koristi kampanje. Sloboda glasanja i autonomno razvijanje i nošenje političkih preferencija je fundamentalno ljudsko pravo zagarantovano Ustavom i zakonima Republike Srbije. Ustav, pre svega, u članu 5 ističe da ”političke stranke ne mogu neposredno vršiti vlast, niti je potčiniti sebi”. Zakon o izboru predsednika Republike u čl. 3 govori da “niko nema pravo da sprečava ili primorava birača da glasa, da ga poziva na odgovornost zbog toga što jeste ili nije glasao ili da traži od njega da se izjasni zašto nije glasao ili za koga je glasao”. Prema tome, pravo svih ljudi da glasaju na izborima, bez ikakve diskriminacije, je jedna od najosnovnijih ljudskih prava i građanskih sloboda. Zbog toga, izbori u Srbiji nisu fer takmičenje između kandidata i stranaka, oni su, u stvari, izborna trka između svih opozicionih stranaka i kandidata, s jedne strane, i premijera, odnosno, kandidata vladajuće stranke i države s druge strane. Razlika između kandidata se ne može svesti na razlike u ideologiji, praktičnim politikama ili društvenoj osnovi podrške. Umesto toga, primarno objašnjenje za izborni proces leži u prednosti koje je donelo, sve ove godine, partijsko-parazitsko zapošljavanje i psihološko maltretiranje zaposlenih podrškom SNS. Kandidat za predsednika i premijer u isto vreme, izgleda kao da mora da zavisi, manje od tradicionalnog članstva i simpatizerstva, a više od upravljanja državnim resursima koje mu namiče aparat od približno 800.000 “zavisnika” od vlasti. Vučićeva aktivna upotreba administrativnih resursa i monopolizacija informacionog prostora dovodi do veoma niske političke konkurencije. Dobra praksa nalaže da “profil” vladajućih stranki u vlasti treba da bude spušten u izbornoj kampanji, tako da izborna kampanja bude kompetitivna i fer.
Dakle, jaka i efisna država se rađa iz priznanja građana kao umnih bića, isto tako nema društvenog razvoja bez svesti o individualnosti. Bez takve logičke oštrine, Srbija će nastaviti da politički egzistira kao zemlja “prazne slobode”, gde građani raznodušno bivstvuju kao neslobodna i degradirana bića od vladajućih parazitskih stranaka. Dosta je bilo želi da međusobni odnos slobodnih građana uvek bude odnos uzajamnog delovanja putem inteligencije i slobode.
Pravo na glasanje po sopstvenom izboru ne sme da bude ugroženo. Niko ne sme da bude primoran da daje podršku nekom kandidatu kako bi sačuvao ili dobio radno mesto ili bilo kakvu privilegiju. Država nije stranka. Vršenje vlasti ne znači vlasništvo nad njom. Država pripada građanima, pa tako i javna preduzeća, državne institucije i ustanove.
Vojvođanski tim
pokreta Dosta je bilo
Moj otac je rekao ne i crvenoj garnituri i ovoj,sada je pod zemljom.
Upravnik u javnom sektoru-ptt.