Бахатост разноразних претходних властодржаца огледа се и у њиховом односу према зајечарским школама.
То је свакако и узрок и последица начина на који су дошли како до звања, тако и до диплома ( о томе се зна, али ћути ), па не изненађују следећи подаци:
Током 2015. и 2016. године, чак 16 од 17 школа на подручју града имало је блокиране рачуне. То значи да су ове школе биле приморане да свој рад организују без основних услова, без образовних средстава, без фломастера, без средстава за хигијену, без интернета. О додатном усавршавању наставника, куповини савремених учила да и не причамо.
Све надокнаде за јубиларне награде, на које су запослени стекли законско право до 2015.године наплаћене су судсим путем, уз наплату судских трошкова – што значи да је свака јубиларна награда градску касу коштала скоро дупло.
Стипендије студентима су такође исплаћене судским путем, што значи да је уместо два студента, општина финансирала масне надокнаде правосудном систему ( Коме иду у прилог енормни судски трошкови?)
Посебно су оваквим односом погођене стручне школе које, покушавајући да држе корак са тржиштем и развијајући предузетнички дух ( за који „велики Вођа“ каже да га немамо), покушавају да уз велики труд и напор наставника дођу до сопствених средстава. Можда је најочитији пример Економско трговинска школа чији су наставници због блокаде од стране општине остали без накнада од ванредних ученика, тако да тренутно школа просечно дугује од пет до десет хиљада сваком ( накнаде касне скоро две године). Имајући у виду мизерне плате, овај износ за наше буџете свакако није занемарљив.
Такође, Техничка школа је била принуђена да обустави услуге „Ауто школе“ за трећа лица, због сталне блокаде рачуна, и немогућности да нормално обавља ове услуге.
И за крај, свакако најновија бахатост: зајечарски просветари су међу реткима у држави који од општине не добијају накнаду за превоз. То је последица полтронског понашања како директора тако и синдикалних вођа. Од септембра 2016. почели су преговори синдиката и општинара са циљем да се постигне договор око исплате надокнада за превоз, и избегну нове судски процеси. У једном тренутку се чинило да ће разум преовладати, просветари су пристали да им се дуг исплати у 2-3 рате до краја 2017. али, је ипак неко рекао: нека туже. Као последица свега, више од 300 наставника је поднело тужбе за надокнаду трошкова превоза, што ће опет град Зајечар коштати дупло више.
Александра Стојковић,
“Доста је било”, Зајечар
Коментариши