За само седам година учешћа у власти партијски кадрови могу да се толико обогате да купе државну вилу вредну око 400.000 евра, изненада оглашену на продају током новогодишњих празника, од 27. децембра до 6. јануара. Вест у медијима да је државни секретар у министарству финансија Ненад Мијаиловић купио вилу у Дипломатској колонији на Бановом брду и да је већ реновинара, упозорава да се партијски кадрови убрзано енормно богате и показатељ је да су контролне институције немоћне да открију и спрече корупцију и криминал у власти.
Случај 36-годињег државног секретара Министарства финансија заслужује да упали аларм и у Агенцији за борбу против корупције која га је, без видљивих резултата, већ истраживала пре пар година, али пре свега у тужилаштву које ћути на све сличне случајеве. Пословна биографија, напредовање у управљачкој номенклатури, учешће у управним и надзорним одборима са огромним примањима ипак нису довољни да објасне куповину луксузне виле. Видљива примања Ненада Мијаиловића не омогућавају такав луксуз и зато би требало истражити његову улогу у пословима које су “арапски” инвеститори, попут Ал Дахре, предузимали у Србији, али и његову улогу у Агенцији за приватизацију која је била део систематски спроведене крађе и уништавања предузећа у Србији.
Ненад Мијаиловић, државни секретар у Министарству финансија, кадар Млађана Динкића од 2009. г, био је председник Управног одбора Агенције за приватизацију, а у јуну 2013. године ушао је у управљачке структуре НИС-а и као члан Борда директора примао је плату од 943.989 динара. Затим је постао председник Одбора Скупштине акционара за надзор над пословањем и поступком извештавања акционара НИС а.д, са платом од 402.073 динара. У Министарству финансија прима 84.590 динара.
Као и у случају неистражених доказа и сумњи на прање пара, корупцију и криминал који смо видели код градоначелника Београда Синише Малог и случај са неистраженим пореклом богатства Ненада Мијаиловића, који је најсвежији пример, јасно се види модел корупције и извлачења новца и имовине из државе, који је успостављен у Србији и који је довео до убрзаног и драстичног осиромашења већине грађана.
Доста је било захтева да се хитно усвоји Закон о пореклу имовине. Подсећамо да је Александар Вучић више пута у предизборним кампањама обећавао доношење тог закона, за почетак 2013, за крај 2015, за крај 2016. и почетак 2017. године. Због чега председник Владе и државе стално одлаже овај закон? Бесрамно богаћење Вучићевих кадрова може да се заустави ако се спречи партијско запошљавање и уведемо транспарентне финансије и све поступке у којима су предмет државни новац и имовина, ако усвојимо Закон о пореклу имовине и ако контролне институције и полиција почну независно и професионално да раде свој посао.
Повезани текстови
Nije potrebno donositi poseban zakon o poreklu imovine kada je u pitanju nešto za šta već postoje zakoni koji to regulišu: ako je u pitanju državni funkcioner, on i sada treba da opravda poreklo novca (Agencija za borbu protiv korupcije). Inače se stalno spominje ispitivanje porekla imovine, a da se ne ističe da se radi o državnim službenicima i zaposlenima u državnim firmama, kao vid populizma i dodvoravanja zavidnima što neko nešto ima. Ako čovek nije funkcioner, šta koga briga kako je zaradio novac i na šta ga je utrošio. Njegova stvar. Ako je u pitanju neki kriminal (krađa, prevara, nije platio porez i sl) za to već odavno postoje zakoni koje treba primeniti.
Zakon o poreklu imovine već je donošen za vreme socijalizma (70-tih godina) i samo je napravio lične drame za nekoliko ljudi, a društvene koristi nije bilo nikakve (pogledati naš domaći film “Trofej” iz 1979. godine, dobitnika Zlatne arene u Puli, u produkciji Novosadske “Neoplante”).
Tačno. Već postoji i zakon o Oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela. Prema ovom zakonu “2) imovinom proisteklom iz krivičnog dela smatra se imovina vlasnika koja je u očiglednoj nesrazmeri sa njegovim zakonitim prihodima;” Prema tome, može se svakom licu oduzeti imovina samo zato što je u nesrazemri sa zakonitim prihodima, nije od značaja što nema dokaza da je stečena izvršenim krivičnim delom. Ali, da li se ovaj zakon primenjuje u praksi i na koga se primenjuje, a na koga se ne primenjuje je posebno pitanje na koje svi znamo odgovor.
Problem je u tome sto izmedju vazeceg zakona koji postoji jos iz vremena SFRJ i onoga sto je trend u evropskim zemljama postoji jedna mala ali veoma bitna sustinska razlika. Po nasim zakonima teret dokazivanja je na drzavi dok je po onima vazecim u Evropi teret dokazivanja na pojedincu. Uvodjenjem te izmene svaki poreski sluzbenik bi mogao pozvati bilo koga za koga posumnja da kod njega postoji ocigledni nesrazmer izmedju imovine i zakonskih prihoda a onda bi taj neko morao da dokaze poreklo svoje imovine. Ako nema osnov sticanja onda je to krivicno delo utaje poreza, imovina se oduzima, placa kazna ili ide u zatvor. Jos jedna bitna stvar je to da dela tog tipa ne zastarevaju. Zbog toga je zakon o poreklu imovine potreban, a Srbija ja u postupku pridruzivanja EU preuzela obavezu da taj svoj zakon uskladi sa EU standardima. Predlog zakona je usao u skupstinsku proceduru ako se ne varam u vreme vlade Vojislava Kostunice ali nikada nije stavljen na dnevni red pa samim time ni poslanici nisu o njemu niti raspravljali niti glasali. Jasno je da taj zakon vec skoro 9 godina stoji zarobljen u skupstinskim procedurama samo zato jer ogromnoj vecini interesnih grupa to ne odgovara.
Ako on ima toliko, koliko ima njegov šef Mladjan Dinkić? Milijardu evra?
Mozda taj Mijailovic i prima toliko, ali sigurno daje bar 20% od svih prihoda u kasu stranke koja ga je ugurala na sva ta mesta. Za visoke funkcije (koje povlace visoka primanja) i tarife su visoke. I to nije samo metod G17 nego i DS-a i ostalih iz DOS-a.
Mislis SNS-a kao naslednika G17, URS, DOSa i sl.
Nazovi-kadrovi M Dinkića odn. skoro-ilegalne G17 i dan-danas haraju po Ministarstvu finansija, njegovim upravama (prvenstveno Trezor, Poreska, Carina i sl.) i drugim državnim institucijama koje su im, kao koalicionim partnerima DS i DSS, pripa(da)le. Niko od njegovih “kadrova” (direktori, pomoćnici direktora, načelnici) nigde nije smenjen, svi su ostali na pozicijama na kojima su bili pre maja 2012-e odn. dolaska SNS-a na vlast. Povrh svega, i dalje dovlače svoje ljude u sve organe/institucije koje još kontrolišu. Posebna priča je zapošljavanje članova uže i šire porodice, naravno, svi su iz G17. Nije nikakva retkost da u istom organu/instituciji rade bračni drugovi, roditelji i sinovi/ćerke, braća/sestre i sl. Potvrdu za neke od ovih navoda (postavljenja i fiktivna razrešenja raznih direktora) imate u Službenim glasnicima. Deo zasluga za zadržavanje “kadrova” iz G17, pored A Vučića, ima, bar kako se duze vreme prica, i njegov (bivši Dinkićev) šef kabineta Ivica Kojić koji, u saradnji sa ljudima iz Službe za kadrove, uspeva da eliminiše sve druge kandidate koji se prijave na neki od “konkursa” pa tako ispada da su jedini “podobni” oni koji se već nalaze na pozicijama za koje su raspisani javni ili interni konkursi. Deo ove farse je i “obnavljanje” postavljenja na svaka 3 meseca. U nekim od navedenih institucija se na mestima direktora i pomoćnika direktora još uvek nalaze ljudi za koje nikad nije raspisan nikakav konkurs – ni interni, ni javni.