Za samo sedam godina učešća u vlasti partijski kadrovi mogu da se toliko obogate da kupe državnu vilu vrednu oko 400.000 evra, iznenada oglašenu na prodaju tokom novogodišnjih praznika, od 27. decembra do 6. januara. Vest u medijima da je državni sekretar u ministarstvu finansija Nenad Mijailović kupio vilu u Diplomatskoj koloniji na Banovom brdu i da je već renovinara, upozorava da se partijski kadrovi ubrzano enormno bogate i pokazatelj je da su kontrolne institucije nemoćne da otkriju i spreče korupciju i kriminal u vlasti.
Slučaj 36-godinjeg državnog sekretara Ministarstva finansija zaslužuje da upali alarm i u Agenciji za borbu protiv korupcije koja ga je, bez vidljivih rezultata, već istraživala pre par godina, ali pre svega u tužilaštvu koje ćuti na sve slične slučajeve. Poslovna biografija, napredovanje u upravljačkoj nomenklaturi, učešće u upravnim i nadzornim odborima sa ogromnim primanjima ipak nisu dovoljni da objasne kupovinu luksuzne vile. Vidljiva primanja Nenada Mijailovića ne omogućavaju takav luksuz i zato bi trebalo istražiti njegovu ulogu u poslovima koje su “arapski” investitori, poput Al Dahre, preduzimali u Srbiji, ali i njegovu ulogu u Agenciji za privatizaciju koja je bila deo sistematski sprovedene krađe i uništavanja preduzeća u Srbiji.
Nenad Mijailović, državni sekretar u Ministarstvu finansija, kadar Mlađana Dinkića od 2009. g, bio je predsednik Upravnog odbora Agencije za privatizaciju, a u junu 2013. godine ušao je u upravljačke strukture NIS-a i kao član Borda direktora primao je platu od 943.989 dinara. Zatim je postao predsednik Odbora Skupštine akcionara za nadzor nad poslovanjem i postupkom izveštavanja akcionara NIS a.d, sa platom od 402.073 dinara. U Ministarstvu finansija prima 84.590 dinara.
Kao i u slučaju neistraženih dokaza i sumnji na pranje para, korupciju i kriminal koji smo videli kod gradonačelnika Beograda Siniše Malog i slučaj sa neistraženim poreklom bogatstva Nenada Mijailovića, koji je najsvežiji primer, jasno se vidi model korupcije i izvlačenja novca i imovine iz države, koji je uspostavljen u Srbiji i koji je doveo do ubrzanog i drastičnog osiromašenja većine građana.
Dosta je bilo zahteva da se hitno usvoji Zakon o poreklu imovine. Podsećamo da je Aleksandar Vučić više puta u predizbornim kampanjama obećavao donošenje tog zakona, za početak 2013, za kraj 2015, za kraj 2016. i početak 2017. godine. Zbog čega predsednik Vlade i države stalno odlaže ovaj zakon? Besramno bogaćenje Vučićevih kadrova može da se zaustavi ako se spreči partijsko zapošljavanje i uvedemo transparentne finansije i sve postupke u kojima su predmet državni novac i imovina, ako usvojimo Zakon o poreklu imovine i ako kontrolne institucije i policija počnu nezavisno i profesionalno da rade svoj posao.
Povezani tekstovi
Nije potrebno donositi poseban zakon o poreklu imovine kada je u pitanju nešto za šta već postoje zakoni koji to regulišu: ako je u pitanju državni funkcioner, on i sada treba da opravda poreklo novca (Agencija za borbu protiv korupcije). Inače se stalno spominje ispitivanje porekla imovine, a da se ne ističe da se radi o državnim službenicima i zaposlenima u državnim firmama, kao vid populizma i dodvoravanja zavidnima što neko nešto ima. Ako čovek nije funkcioner, šta koga briga kako je zaradio novac i na šta ga je utrošio. Njegova stvar. Ako je u pitanju neki kriminal (krađa, prevara, nije platio porez i sl) za to već odavno postoje zakoni koje treba primeniti.
Zakon o poreklu imovine već je donošen za vreme socijalizma (70-tih godina) i samo je napravio lične drame za nekoliko ljudi, a društvene koristi nije bilo nikakve (pogledati naš domaći film “Trofej” iz 1979. godine, dobitnika Zlatne arene u Puli, u produkciji Novosadske “Neoplante”).
Tačno. Već postoji i zakon o Oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela. Prema ovom zakonu “2) imovinom proisteklom iz krivičnog dela smatra se imovina vlasnika koja je u očiglednoj nesrazmeri sa njegovim zakonitim prihodima;” Prema tome, može se svakom licu oduzeti imovina samo zato što je u nesrazemri sa zakonitim prihodima, nije od značaja što nema dokaza da je stečena izvršenim krivičnim delom. Ali, da li se ovaj zakon primenjuje u praksi i na koga se primenjuje, a na koga se ne primenjuje je posebno pitanje na koje svi znamo odgovor.
Problem je u tome sto izmedju vazeceg zakona koji postoji jos iz vremena SFRJ i onoga sto je trend u evropskim zemljama postoji jedna mala ali veoma bitna sustinska razlika. Po nasim zakonima teret dokazivanja je na drzavi dok je po onima vazecim u Evropi teret dokazivanja na pojedincu. Uvodjenjem te izmene svaki poreski sluzbenik bi mogao pozvati bilo koga za koga posumnja da kod njega postoji ocigledni nesrazmer izmedju imovine i zakonskih prihoda a onda bi taj neko morao da dokaze poreklo svoje imovine. Ako nema osnov sticanja onda je to krivicno delo utaje poreza, imovina se oduzima, placa kazna ili ide u zatvor. Jos jedna bitna stvar je to da dela tog tipa ne zastarevaju. Zbog toga je zakon o poreklu imovine potreban, a Srbija ja u postupku pridruzivanja EU preuzela obavezu da taj svoj zakon uskladi sa EU standardima. Predlog zakona je usao u skupstinsku proceduru ako se ne varam u vreme vlade Vojislava Kostunice ali nikada nije stavljen na dnevni red pa samim time ni poslanici nisu o njemu niti raspravljali niti glasali. Jasno je da taj zakon vec skoro 9 godina stoji zarobljen u skupstinskim procedurama samo zato jer ogromnoj vecini interesnih grupa to ne odgovara.
Ako on ima toliko, koliko ima njegov šef Mladjan Dinkić? Milijardu evra?
Mozda taj Mijailovic i prima toliko, ali sigurno daje bar 20% od svih prihoda u kasu stranke koja ga je ugurala na sva ta mesta. Za visoke funkcije (koje povlace visoka primanja) i tarife su visoke. I to nije samo metod G17 nego i DS-a i ostalih iz DOS-a.
Mislis SNS-a kao naslednika G17, URS, DOSa i sl.
Nazovi-kadrovi M Dinkića odn. skoro-ilegalne G17 i dan-danas haraju po Ministarstvu finansija, njegovim upravama (prvenstveno Trezor, Poreska, Carina i sl.) i drugim državnim institucijama koje su im, kao koalicionim partnerima DS i DSS, pripa(da)le. Niko od njegovih “kadrova” (direktori, pomoćnici direktora, načelnici) nigde nije smenjen, svi su ostali na pozicijama na kojima su bili pre maja 2012-e odn. dolaska SNS-a na vlast. Povrh svega, i dalje dovlače svoje ljude u sve organe/institucije koje još kontrolišu. Posebna priča je zapošljavanje članova uže i šire porodice, naravno, svi su iz G17. Nije nikakva retkost da u istom organu/instituciji rade bračni drugovi, roditelji i sinovi/ćerke, braća/sestre i sl. Potvrdu za neke od ovih navoda (postavljenja i fiktivna razrešenja raznih direktora) imate u Službenim glasnicima. Deo zasluga za zadržavanje “kadrova” iz G17, pored A Vučića, ima, bar kako se duze vreme prica, i njegov (bivši Dinkićev) šef kabineta Ivica Kojić koji, u saradnji sa ljudima iz Službe za kadrove, uspeva da eliminiše sve druge kandidate koji se prijave na neki od “konkursa” pa tako ispada da su jedini “podobni” oni koji se već nalaze na pozicijama za koje su raspisani javni ili interni konkursi. Deo ove farse je i “obnavljanje” postavljenja na svaka 3 meseca. U nekim od navedenih institucija se na mestima direktora i pomoćnika direktora još uvek nalaze ljudi za koje nikad nije raspisan nikakav konkurs – ni interni, ni javni.