О информационом систему е-парламента скупљам податке на кашичицу и из различитих извора још од јуна прошле године, када положих заклетву за народног посланика. На тендеру је пре поприличног броја година победила нека бугарска фирма која је већ имала урађен софтвер за бугарски парламент, па је идеја била да га само прилагоде нашим потребама. “Никад то није прорадило до краја и како треба”, обавезно сви додају.
Такав какав је, систем е-парламента многима служи као згодно покриће кад год треба оправдати чињеницу да се одређени подаци – који би морали бити доступни свим или појединим народном посланицима – од њих крију. У теорији, сваки допис који стигне на једну од две писарнице Народне скупштине (било у Дом НС на Тргу Николе Пашића или у зграду НС у улици Краља Милана) службеници заводе кроз систем е-парламента, додељујући му број, а потом га скенирају и учитавају у систем, те усмеравају према посланицима којих се тај допис тиче. Е, сад… шта се кога тиче и има тицати, то је већ подложно сасвим креативном тумачењу.
Узмимо случај дописа судије Основног суда у Старој Пазови упућеног Одбору за административно-буџетска и мандатно имунитетска питања Народне скупштине од 15. маја 2017. године.
Неколико сати након што је у систему е-парламента заведен као примљен, покушала сам да му приступим. Безуспешно. Како сам члан Одбора на који је насловљен, није ми било логично обавештење е-парламента да имам “ограничен приступ”. Стога одлучим да кренем у разрешење мистерије. Трајало је два дана и провела сам се као боса по трњу.
Кренем од писарнице у Дому НС. Добар дан, добар дан. Таква и таква ствар, зашто?
Прво чујем да је реч о заштити личних података. Добро, кажем, али додајем: а зашто не штитите податке у случају захтева за издавање налепница за паркинг? Уредно видим те захтеве са све бројевима личних карата народних посланика и регистарским ознакама њихових аутомобила.
Потом чујем да је тај допис из суда вероватно био насловљен именом на секретарку Одбора, чим је приступ у е-парламенту омогућен само њој. Замолим да ми одштампају један примерак за личне потребе, а успут да видимо и на кога је насловљен. Објасне ми да они то, нажалост, не могу да ураде, пошто тај допис уопште није скениран и његова копија не постоји у систему е-парламента. Он је само заведен, додељен му је број, а потом је у папирној форми прослеђен секретарки Одбора. На питање зашто, добијем компликовано објашњење да добар број интерних аката који би уређивали правила о томе које дописе скенирати, а које не, коме ограничити, а коме омогућити приступ актима и слично – још увек не постоје, па се у међувремену све одвија на усменој бази. Радници писарнице добијају усмена упутства шта да раде у сваком појединачном случају. На питање “Од кога добијају упутства?” нисам добила одговор. Нисам претерано на њему ни инсистирала, пошто сам на основу паничних знакова невербалне комуникације схватила да смо зашли на терен у коме би искрени одговори неминовно са собом радницима писарнице донели не само проблеме, већ и могућност отказа. А нисам желела да их пошто-пото терам у лаж.
На крају ипак добијем неку врсту признања да је у овом конкретном случају реч о грешци која је вероватно сасвим случајна, с обзиром да се радници на писарници на дневној бази боре с морем докумената, те је то неминовно. Упуте ме на службу Одбора којој је упућен допис у папирној форми.
Окренем телефоном секретарку Одбора и приупитам зашто ми је ограничен приступ том документу. Добијем објашњење да се сви дописи из судова, поново ради заштите осетљивих личних података, никад не прослеђују свим члановима Одбора, него увек само секретару Одбора. Добро, кажем, али зашто онда ја у систему е-парламента видим све дописе од судова који се тичу радних спорова, са све матичним бројевима и адресама становања странака које су у спору са Народном скупштином? Обрни-окрени, мени делује да ми је приступ ограничен само на дописе судова који као тему имају – имунитет посланика. Што нема неке нарочите логике, с обзиром да сам члан Одбора који треба да расправља о имунитету посланика!
На крају се договоримо да ми пошаљу копију тог дописа на имејл.
Сутрадан до подне не добијем обећано. Видим, нема ми друге него да их обиђем лично, што избегавам колико год могу. Захваљујући већ поменутој невербалној комуникацији, још на почетку посланичког мандата схватила сам да сваки мој контакт са службом њима направи неки проблем.
“Добар дан. Извините, ја ћу сад вама да закомпликујем живот, али ја морам да радим свој посао.”
Изгледа да су ме очекивали, пошто ме је допис већ чекао на столу и спремно ми је уручен. Седнем и прочитам га. Видим да у себи нема ниједан једини лични податак који би ваљало заштитити, те да је насловљен искључиво на Одбор, а не на председника или секретара. Замолим да ми се направи копија.
Кажу: не може копија, па ево, видели сте о чему се ради.
Запнем ја, хоћу копију. Успут се све извињавам.
Кажу: морате да питате председника Одбора (а то би био Александар Мартиновић из СНС-а).
Објашњавам да то нема никакве логике – допис је упућен Одбору, а не Александру Мартиновићу.
Они опет запели – мора.
Побогу, кажем, а кад и где мислите да ја од њега тражим ту копију? Није ли укинуо тачку разно на седницама Одбора чим сам се први пут нешто слично дрзнула питати, исто у вези с дописом о имунитету, само од неког другог суда? Кад мало боље размислим, отад је вероватно и уведено правило да ми се на такве дописе ограничава приступ.
Кажу: приватно га питајте.
Па, је л’ ви мислите да се он и ја дружимо, побогу!? – искрено се запањим!
Ми ћемо морати њега да обавестимо, кажу.
Ма, слободно га обавестите, само ми дајте копију, запела ја.
Они седе. Ћуте. Кисели. Видим ја, направићу им проблем. Извињавам се, много се извињавам, све сама себи личећи на лик из истоимене ТВ драме. Једем се, али шта ћу – па, морам да радим свој посао!
На крају устанем, приђем фотокопир апарату, ставим документ у њега, спремим прстић да стиснем дугме и кажем: “Како сад ово, које дугме?”
Да ми нису помогли да притиснем право дугме, притиснула бих све редом док не набодем право. Све се успут извињавајући, много се извињавајући.
Службу сам напустила с помешаним осећањем победе и кајања што сам запослене увалила у проблем. А да сам их увалила у проблем – сумње никакве немам. За ових годину дана посланичког мандата постало ми је кристално јасно да бахати, арогантни и агресивни кадрови СНС-а врше стравичан притисак на запослене у свим скупштинским службама. Људи су онемогућени да раде свој посао како треба, а ако на томе пошто-пото инсистирају бивају експресно премештени на друго радно место – по правилу нижег ранга и лошије плаћено. Последњи пример јесте шеф писарнице у Дому НС, Марко Адамов.
“Шта сте се ухватили тих правила канцеларијског пословања као пијан плота?”
Тако је гласио прекор његовог надређеног, када је цитирао правила којих се држао приликом одлуке да прими 68 опозиционих захтева за допуну дневног реда последње седнице Народне скупштине у редовном пролећном заседању.
Као сваки одговоран човек, уместо да међу радницима писарнице тражи жртвеног јарца, Марко Адамов је понудио своју оставку која је експресно усвојена, а он деградиран пребацивањем на друго, лошије плаћено радно место.
За пример осталима, ваљда, шта ли?
Кад смо у јуну прошле године ушли у скупштинске канцеларије које су нам додељене, у фиоци радног стола пронашли смо кутију Бромазепама заосталу од претходника.
Тад ми је било смешно.
Сада, богами, више није.
Бранка Стаменковић
народна посланица
чланица Доста је било – Нови Београд
Zamislite samo kako je obicnim smrtnicima, radnicima po firmama. Gde napredno radikalni, mobingom, aneksima pretnjom otkazima, vladaju??? Ljudima koji nemaju drugu egzistenciju??? Sta sve mora da trpe??. Al nicija nije gorela do zore i neko to odozgore vidi sve!
Nažalost, u pravu ste. Osnovna poruka koja se zaposlenima u Srbiji šalje glasi: ćuti i budi srećan da imaš bilo kakav posao. Mnogi ne mogu sebi da dozvole luksuz da zarad principijelnog suprotstavljanja nepravdi ili kršenju zakona i propisa izgube jedini izvor prihoda, pa su bukvalno primorani da se uklope u taj nakaradni sistem koji nam je vlast svima nametnula. Zato ćutimo i trpimo, čekajući neka bolja vremena. I tako već decenijama, a život prođe. Kako ta bolja vremena nikako da dođu, mirimo se s činjenicom da je naša šansa prošla, ali zato pošto-poto gledamo da svoju decu sklonimo odavde i poteramo ih u beli svet u kome postoji neki drugačiji sistem – sistem koji će podržati puno izražavanje njihovog ličnog potencijala, unutar koga će moći da procvetaju i da se profesionalno izraze. A mi ostajemo tu gde smo i dosledno ćutimo i trpimo.
Slažem se da nikome nije gorela do zore, a slažem se i da neko to odgore vidi sve. Ali mislim da i taj odgore pomalo sve nas gleda u čudu kao u onom vicu o Piroćancu koji ga je godinama molio za sedmicu na lotou, sve dok mu nije prekipelo te se oglasio sa: “Važi, al’ uplati tiket!”
Morali bi i mi svoj tiket na izborima ponekad uplatiti. Al’ ne na bilo koju, već na dobitnu kombinaciju!
Gospođo Stamenković, mnogo hvala na ovakvim i sličnim tekstovima, koji nama građanima daju jasan uvid u sav UŽAS skupštinskog funkcionisanja. Moram samo da dodam da mi nije jasno zašto vam je žao zaposlenih u Skupštini kad svi odlično znamo kako su se tu zatekli. Reč je upravo o onom partijskom zapošljavanju protiv kog se DJB tako uporno bori od samog početka. Ja u to nemam nikakvu sumnju, a sigurna sam da nemate ni vi. Svako ko je došao na neko mesto putem partijskih i sličnih veza, a ne tako što je na pravom konkursu bio najbolji kandidat treba da dobije otkaz, jer, u suprotnom, ova zemlja neće nikada ozdraviti. Nije mi nimalo žao tih beskičmenjaka koji učestvuju u upropašćavanju naših života tako što se podanički pokoravaju mufljuzima i pokvarenjacima na vlasti.
Poštovana Ana,
Hvala Vam na lepim rečima što se teksta tiče. Što se tiče partijskog zapošljavanja, naravno da ga je bilo i da ga još uvek ima i u Narodnoj skupštini, kao što ga ima i što ga je bilo bukvalno u svim državnim organima i javnim preduzećima i ustanovama otkad je višestranačja u Srbiji, a verovatno i ranije. Taj se problem, međutim, ne može rešiti na način koji Vi sugerišete, tj: prostim davanjem otkaza tim ljudima. Pre svega – kako ćete dokazati da je iko igde doveden preko partijske veze? Po osnovu usmenih iskaza, tj. govorkanja? U državi koja želi biti pravna država – to jednostavno tako ne može. Problem partijskog zapošljavanja rešava se donošenjem racionalnih sistematizacija radnih mesta, kao i merenjem radnog učinka zaposlenih. Vremenom će, na taj način, u državnim službama i javnim preduzećima i ustanovama ostati najsposobniji, a ne najpodobniji. Ko je primljen na konkursu kao najbolji, od tog scenarija ne treba da brine. A ko je primljen preko neke veze, ukoliko je spreman odgovoriti zahtevima profesionalnog obavljanja svog posla, uklapa se u sistematizaciju i odgovorno radi – ne može se otpustiti po osnovu pukog govorkanja.
Problemi koje nam partijsko zapošljavanje stvara su dvostruki. S jedne strane, za neke ljude se jednostavno izmišljaju radna mesta. Oni ništa ne rade, a zaposleni su. To se rešava sistematizacijom. S druge strane, pojedini radnici zaposleni preko partijske linije svoj posao obaljaju neprofesionalno, tj. tako da udovolje onome ko ga je zaposlio, ne prezajući ni od kršenja propisa. Ponekad to rade svojevoljno, a ponekad pod pritiskom i ucenom. Ako nestane pritiska i ucena, ako se jasno postave profesionalni zahtevi pred zaposlene, iz te grupe će se lako izdvojiti dobri radnici od onih koji posao zadržavaju zarad pukog poslušništva.
Nakon što Dosta je bilo dobije priliku da vrši vlast, sva buduća zapošljavanja u državnim službama vršiće se preko javnih konkursa na kojima će se u službu primati najsposobniji. Međutim, kada je reč o trenutno zaposlenim ljudima, bez obzira na koji način su na radno mesto na kome su došli – rešenje se može tražiti isključivo kroz sistematizacije radnih mesta i merenje radnog učinka. Sve ostalo ličilo bi na pravljenje spiskova po kafanama, koje smo imali tokom nesrećnog pokušaja reforme pravosuđa – i svi znamo na šta je izašlo. Nijedna ozbiljna država sebi tako nešto ne sme da dozvoli.
Poštovana gospođo Stamenković, u pravu ste, naravno. Ja se uvek malo “zanesem” kad je partijsko zapošljavanje u pitanju budući da smatram da je takav “životni stil” ispod ljudskog dostojanstva. Ipak, i dalje mi nije jasno zašto ste se sažalili na konkretne zaposlene u Skuptšini budući da oni, kako mi se čini, pripadaju kategoriji onih koje ste opisali rečima: “… pojedini radnici svoj posao obavljaju neprofesionalno, tj. tako da udovoljavaju onome ko ga je zaposlio, ne prezajući ni od kršenja propisa.” To se jasno vidi iz vašeg teksta: dali su sve od sebe da vas spreče da odgovorno obavljate svoj posao poslanika.
Poštovana Ana,
Ključ odgovora na Vaše pitanje nalazi se u rečenici koja sledi nakon ove koju ste citirali: “Ponekad to rade svojevoljno, a ponekad pod pritiskom i ucenom.” Većina radnika u skupštinskim službama s kojima sam dolazila u kontakt spadaju u ovu drugu kategoriju. Jesam imala par okršaja i sa onima koji pripadaju prvoj. Verujte mi, vrlo lako se može napraviti razlika između njih. Oni koji to rade svojevoljno bahati su poput svojih nalogodavaca. Iz aviona ih prepoznate.