O informacionom sistemu e-parlamenta skupljam podatke na kašičicu i iz različitih izvora još od juna prošle godine, kada položih zakletvu za narodnog poslanika. Na tenderu je pre popriličnog broja godina pobedila neka bugarska firma koja je već imala urađen softver za bugarski parlament, pa je ideja bila da ga samo prilagode našim potrebama. “Nikad to nije proradilo do kraja i kako treba”, obavezno svi dodaju.
Takav kakav je, sistem e-parlamenta mnogima služi kao zgodno pokriće kad god treba opravdati činjenicu da se određeni podaci – koji bi morali biti dostupni svim ili pojedinim narodnom poslanicima – od njih kriju. U teoriji, svaki dopis koji stigne na jednu od dve pisarnice Narodne skupštine (bilo u Dom NS na Trgu Nikole Pašića ili u zgradu NS u ulici Kralja Milana) službenici zavode kroz sistem e-parlamenta, dodeljujući mu broj, a potom ga skeniraju i učitavaju u sistem, te usmeravaju prema poslanicima kojih se taj dopis tiče. E, sad… šta se koga tiče i ima ticati, to je već podložno sasvim kreativnom tumačenju.
Uzmimo slučaj dopisa sudije Osnovnog suda u Staroj Pazovi upućenog Odboru za administrativno-budžetska i mandatno imunitetska pitanja Narodne skupštine od 15. maja 2017. godine.
Nekoliko sati nakon što je u sistemu e-parlamenta zaveden kao primljen, pokušala sam da mu pristupim. Bezuspešno. Kako sam član Odbora na koji je naslovljen, nije mi bilo logično obaveštenje e-parlamenta da imam “ograničen pristup”. Stoga odlučim da krenem u razrešenje misterije. Trajalo je dva dana i provela sam se kao bosa po trnju.
Krenem od pisarnice u Domu NS. Dobar dan, dobar dan. Takva i takva stvar, zašto?
Prvo čujem da je reč o zaštiti ličnih podataka. Dobro, kažem, ali dodajem: a zašto ne štitite podatke u slučaju zahteva za izdavanje nalepnica za parking? Uredno vidim te zahteve sa sve brojevima ličnih karata narodnih poslanika i registarskim oznakama njihovih automobila.
Potom čujem da je taj dopis iz suda verovatno bio naslovljen imenom na sekretarku Odbora, čim je pristup u e-parlamentu omogućen samo njoj. Zamolim da mi odštampaju jedan primerak za lične potrebe, a usput da vidimo i na koga je naslovljen. Objasne mi da oni to, nažalost, ne mogu da urade, pošto taj dopis uopšte nije skeniran i njegova kopija ne postoji u sistemu e-parlamenta. On je samo zaveden, dodeljen mu je broj, a potom je u papirnoj formi prosleđen sekretarki Odbora. Na pitanje zašto, dobijem komplikovano objašnjenje da dobar broj internih akata koji bi uređivali pravila o tome koje dopise skenirati, a koje ne, kome ograničiti, a kome omogućiti pristup aktima i slično – još uvek ne postoje, pa se u međuvremenu sve odvija na usmenoj bazi. Radnici pisarnice dobijaju usmena uputstva šta da rade u svakom pojedinačnom slučaju. Na pitanje “Od koga dobijaju uputstva?” nisam dobila odgovor. Nisam preterano na njemu ni insistirala, pošto sam na osnovu paničnih znakova neverbalne komunikacije shvatila da smo zašli na teren u kome bi iskreni odgovori neminovno sa sobom radnicima pisarnice doneli ne samo probleme, već i mogućnost otkaza. A nisam želela da ih pošto-poto teram u laž.
Na kraju ipak dobijem neku vrstu priznanja da je u ovom konkretnom slučaju reč o grešci koja je verovatno sasvim slučajna, s obzirom da se radnici na pisarnici na dnevnoj bazi bore s morem dokumenata, te je to neminovno. Upute me na službu Odbora kojoj je upućen dopis u papirnoj formi.
Okrenem telefonom sekretarku Odbora i priupitam zašto mi je ograničen pristup tom dokumentu. Dobijem objašnjenje da se svi dopisi iz sudova, ponovo radi zaštite osetljivih ličnih podataka, nikad ne prosleđuju svim članovima Odbora, nego uvek samo sekretaru Odbora. Dobro, kažem, ali zašto onda ja u sistemu e-parlamenta vidim sve dopise od sudova koji se tiču radnih sporova, sa sve matičnim brojevima i adresama stanovanja stranaka koje su u sporu sa Narodnom skupštinom? Obrni-okreni, meni deluje da mi je pristup ograničen samo na dopise sudova koji kao temu imaju – imunitet poslanika. Što nema neke naročite logike, s obzirom da sam član Odbora koji treba da raspravlja o imunitetu poslanika!
Na kraju se dogovorimo da mi pošalju kopiju tog dopisa na imejl.
Sutradan do podne ne dobijem obećano. Vidim, nema mi druge nego da ih obiđem lično, što izbegavam koliko god mogu. Zahvaljujući već pomenutoj neverbalnoj komunikaciji, još na početku poslaničkog mandata shvatila sam da svaki moj kontakt sa službom njima napravi neki problem.
“Dobar dan. Izvinite, ja ću sad vama da zakomplikujem život, ali ja moram da radim svoj posao.”
Izgleda da su me očekivali, pošto me je dopis već čekao na stolu i spremno mi je uručen. Sednem i pročitam ga. Vidim da u sebi nema nijedan jedini lični podatak koji bi valjalo zaštititi, te da je naslovljen isključivo na Odbor, a ne na predsednika ili sekretara. Zamolim da mi se napravi kopija.
Kažu: ne može kopija, pa evo, videli ste o čemu se radi.
Zapnem ja, hoću kopiju. Usput se sve izvinjavam.
Kažu: morate da pitate predsednika Odbora (a to bi bio Aleksandar Martinović iz SNS-a).
Objašnjavam da to nema nikakve logike – dopis je upućen Odboru, a ne Aleksandru Martinoviću.
Oni opet zapeli – mora.
Pobogu, kažem, a kad i gde mislite da ja od njega tražim tu kopiju? Nije li ukinuo tačku razno na sednicama Odbora čim sam se prvi put nešto slično drznula pitati, isto u vezi s dopisom o imunitetu, samo od nekog drugog suda? Kad malo bolje razmislim, otad je verovatno i uvedeno pravilo da mi se na takve dopise ograničava pristup.
Kažu: privatno ga pitajte.
Pa, je l’ vi mislite da se on i ja družimo, pobogu!? – iskreno se zapanjim!
Mi ćemo morati njega da obavestimo, kažu.
Ma, slobodno ga obavestite, samo mi dajte kopiju, zapela ja.
Oni sede. Ćute. Kiseli. Vidim ja, napraviću im problem. Izvinjavam se, mnogo se izvinjavam, sve sama sebi ličeći na lik iz istoimene TV drame. Jedem se, ali šta ću – pa, moram da radim svoj posao!
Na kraju ustanem, priđem fotokopir aparatu, stavim dokument u njega, spremim prstić da stisnem dugme i kažem: “Kako sad ovo, koje dugme?”
Da mi nisu pomogli da pritisnem pravo dugme, pritisnula bih sve redom dok ne nabodem pravo. Sve se usput izvinjavajući, mnogo se izvinjavajući.
Službu sam napustila s pomešanim osećanjem pobede i kajanja što sam zaposlene uvalila u problem. A da sam ih uvalila u problem – sumnje nikakve nemam. Za ovih godinu dana poslaničkog mandata postalo mi je kristalno jasno da bahati, arogantni i agresivni kadrovi SNS-a vrše stravičan pritisak na zaposlene u svim skupštinskim službama. Ljudi su onemogućeni da rade svoj posao kako treba, a ako na tome pošto-poto insistiraju bivaju ekspresno premešteni na drugo radno mesto – po pravilu nižeg ranga i lošije plaćeno. Poslednji primer jeste šef pisarnice u Domu NS, Marko Adamov.
“Šta ste se uhvatili tih pravila kancelarijskog poslovanja kao pijan plota?”
Tako je glasio prekor njegovog nadređenog, kada je citirao pravila kojih se držao prilikom odluke da primi 68 opozicionih zahteva za dopunu dnevnog reda poslednje sednice Narodne skupštine u redovnom prolećnom zasedanju.
Kao svaki odgovoran čovek, umesto da među radnicima pisarnice traži žrtvenog jarca, Marko Adamov je ponudio svoju ostavku koja je ekspresno usvojena, a on degradiran prebacivanjem na drugo, lošije plaćeno radno mesto.
Za primer ostalima, valjda, šta li?
Kad smo u junu prošle godine ušli u skupštinske kancelarije koje su nam dodeljene, u fioci radnog stola pronašli smo kutiju Bromazepama zaostalu od prethodnika.
Tad mi je bilo smešno.
Sada, bogami, više nije.
Branka Stamenković
narodna poslanica
članica Dosta je bilo – Novi Beograd
Zamislite samo kako je obicnim smrtnicima, radnicima po firmama. Gde napredno radikalni, mobingom, aneksima pretnjom otkazima, vladaju??? Ljudima koji nemaju drugu egzistenciju??? Sta sve mora da trpe??. Al nicija nije gorela do zore i neko to odozgore vidi sve!
Nažalost, u pravu ste. Osnovna poruka koja se zaposlenima u Srbiji šalje glasi: ćuti i budi srećan da imaš bilo kakav posao. Mnogi ne mogu sebi da dozvole luksuz da zarad principijelnog suprotstavljanja nepravdi ili kršenju zakona i propisa izgube jedini izvor prihoda, pa su bukvalno primorani da se uklope u taj nakaradni sistem koji nam je vlast svima nametnula. Zato ćutimo i trpimo, čekajući neka bolja vremena. I tako već decenijama, a život prođe. Kako ta bolja vremena nikako da dođu, mirimo se s činjenicom da je naša šansa prošla, ali zato pošto-poto gledamo da svoju decu sklonimo odavde i poteramo ih u beli svet u kome postoji neki drugačiji sistem – sistem koji će podržati puno izražavanje njihovog ličnog potencijala, unutar koga će moći da procvetaju i da se profesionalno izraze. A mi ostajemo tu gde smo i dosledno ćutimo i trpimo.
Slažem se da nikome nije gorela do zore, a slažem se i da neko to odgore vidi sve. Ali mislim da i taj odgore pomalo sve nas gleda u čudu kao u onom vicu o Piroćancu koji ga je godinama molio za sedmicu na lotou, sve dok mu nije prekipelo te se oglasio sa: “Važi, al’ uplati tiket!”
Morali bi i mi svoj tiket na izborima ponekad uplatiti. Al’ ne na bilo koju, već na dobitnu kombinaciju!
Gospođo Stamenković, mnogo hvala na ovakvim i sličnim tekstovima, koji nama građanima daju jasan uvid u sav UŽAS skupštinskog funkcionisanja. Moram samo da dodam da mi nije jasno zašto vam je žao zaposlenih u Skupštini kad svi odlično znamo kako su se tu zatekli. Reč je upravo o onom partijskom zapošljavanju protiv kog se DJB tako uporno bori od samog početka. Ja u to nemam nikakvu sumnju, a sigurna sam da nemate ni vi. Svako ko je došao na neko mesto putem partijskih i sličnih veza, a ne tako što je na pravom konkursu bio najbolji kandidat treba da dobije otkaz, jer, u suprotnom, ova zemlja neće nikada ozdraviti. Nije mi nimalo žao tih beskičmenjaka koji učestvuju u upropašćavanju naših života tako što se podanički pokoravaju mufljuzima i pokvarenjacima na vlasti.
Poštovana Ana,
Hvala Vam na lepim rečima što se teksta tiče. Što se tiče partijskog zapošljavanja, naravno da ga je bilo i da ga još uvek ima i u Narodnoj skupštini, kao što ga ima i što ga je bilo bukvalno u svim državnim organima i javnim preduzećima i ustanovama otkad je višestranačja u Srbiji, a verovatno i ranije. Taj se problem, međutim, ne može rešiti na način koji Vi sugerišete, tj: prostim davanjem otkaza tim ljudima. Pre svega – kako ćete dokazati da je iko igde doveden preko partijske veze? Po osnovu usmenih iskaza, tj. govorkanja? U državi koja želi biti pravna država – to jednostavno tako ne može. Problem partijskog zapošljavanja rešava se donošenjem racionalnih sistematizacija radnih mesta, kao i merenjem radnog učinka zaposlenih. Vremenom će, na taj način, u državnim službama i javnim preduzećima i ustanovama ostati najsposobniji, a ne najpodobniji. Ko je primljen na konkursu kao najbolji, od tog scenarija ne treba da brine. A ko je primljen preko neke veze, ukoliko je spreman odgovoriti zahtevima profesionalnog obavljanja svog posla, uklapa se u sistematizaciju i odgovorno radi – ne može se otpustiti po osnovu pukog govorkanja.
Problemi koje nam partijsko zapošljavanje stvara su dvostruki. S jedne strane, za neke ljude se jednostavno izmišljaju radna mesta. Oni ništa ne rade, a zaposleni su. To se rešava sistematizacijom. S druge strane, pojedini radnici zaposleni preko partijske linije svoj posao obaljaju neprofesionalno, tj. tako da udovolje onome ko ga je zaposlio, ne prezajući ni od kršenja propisa. Ponekad to rade svojevoljno, a ponekad pod pritiskom i ucenom. Ako nestane pritiska i ucena, ako se jasno postave profesionalni zahtevi pred zaposlene, iz te grupe će se lako izdvojiti dobri radnici od onih koji posao zadržavaju zarad pukog poslušništva.
Nakon što Dosta je bilo dobije priliku da vrši vlast, sva buduća zapošljavanja u državnim službama vršiće se preko javnih konkursa na kojima će se u službu primati najsposobniji. Međutim, kada je reč o trenutno zaposlenim ljudima, bez obzira na koji način su na radno mesto na kome su došli – rešenje se može tražiti isključivo kroz sistematizacije radnih mesta i merenje radnog učinka. Sve ostalo ličilo bi na pravljenje spiskova po kafanama, koje smo imali tokom nesrećnog pokušaja reforme pravosuđa – i svi znamo na šta je izašlo. Nijedna ozbiljna država sebi tako nešto ne sme da dozvoli.
Poštovana gospođo Stamenković, u pravu ste, naravno. Ja se uvek malo “zanesem” kad je partijsko zapošljavanje u pitanju budući da smatram da je takav “životni stil” ispod ljudskog dostojanstva. Ipak, i dalje mi nije jasno zašto ste se sažalili na konkretne zaposlene u Skuptšini budući da oni, kako mi se čini, pripadaju kategoriji onih koje ste opisali rečima: “… pojedini radnici svoj posao obavljaju neprofesionalno, tj. tako da udovoljavaju onome ko ga je zaposlio, ne prezajući ni od kršenja propisa.” To se jasno vidi iz vašeg teksta: dali su sve od sebe da vas spreče da odgovorno obavljate svoj posao poslanika.
Poštovana Ana,
Ključ odgovora na Vaše pitanje nalazi se u rečenici koja sledi nakon ove koju ste citirali: “Ponekad to rade svojevoljno, a ponekad pod pritiskom i ucenom.” Većina radnika u skupštinskim službama s kojima sam dolazila u kontakt spadaju u ovu drugu kategoriju. Jesam imala par okršaja i sa onima koji pripadaju prvoj. Verujte mi, vrlo lako se može napraviti razlika između njih. Oni koji to rade svojevoljno bahati su poput svojih nalogodavaca. Iz aviona ih prepoznate.