Светски дан заштите животне средине се обележава у целом свету 5. јуна кроз разне активности и кампање, са циљем да се скрене пажња јавности на бројне еколошке проблеме и потребу очувања животне средине. Установљен је давне 1972. године у Стокхолму на предлог делегације Југославије. Између осталог, овај дан је идеална прилика за потписивање и ратификовање међународних конвенција и споразума о животној средини. Изгледа да господин Трамп управо овај део није схватио на прави начин, или, боље речено, схватио је потпуно супротно.
Потписивање Париског споразума од стране САД за мене је било велико изненађење. САД су до сада бахато игнорисале преузимање било каквих међународних обавеза улагања у заштиту животне средине. Познато је да су САД и неке мање државе одбиле да ратификују Кјото протокол. Париски споразум представља замену за Кјото протокол који је престао да важи. Главни успех Париског споразума је у томе што су се по први пут, све земље, укључујући САД и Кину, обавезале да смање емисије гасова са ефектом стаклене баште. Свака земља је доставила своје националне планове за смањење емисија до 2030. године (INDC – Intended nationally determined contributions) који су саставни део споразума. Следећа слика приказује планирано смањење емисије САД које је доставила претходна, Обамина администрација на заласку другог мандата:
Види се да је планирано смањење емисије од 26-28 % у периоду 2020-2025. година у односу на ниво из 2005. године. Посматрано у политичком контексту, Барак Обама је потписао споразум на истеку свог другог мандата, тако да би се могло помислити да је “увалио коску” свом наследнику. Ипак, треба знати да захваљујући залагању САД Париски споразум није предвидео никакве санкције за неиспуњавање циљева наведених у националном плану. Пре неколико дана нови председник Трамп напушта Париски споразум. Међутим, процедура напуштања споразума траје таман довољно дуго да се не може завршити за време четворогодишњег мандата председника Трампа. Крајњи резултат је да САД успешно избегавају преузимање међународних обавеза које се односе на борбу против климатских промена већ преко 20 година, од 1997. године од када датира Кјото протокол. Такође, важно је напоменути да је нешто раније пре напуштања Париског споразума, нови председник Трамп донео одлуку о одустајању од програма за чисту енергију. Ово недвосмислено потврђује опредељење нове америчке администрације у овој области.
Највећи емитери гасова који изазивању ефекат стаклене баште су Кина и САД, које чине преко 40 % укупних светских емисија, тако да сваки споразум без њиховог учешћа нема много смисла. Када се посматрају апсолутни износи Кина је убедљиво на првом месту, али емисија по глави становника је далеко највећа у САД па у Русији.
Кина је ратификовала Париски споразум вероватно због тога што има огромне проблеме са загађењем и здрављем становништва. Кина је осетила застрашујуће последице и тако на тежи начин увидела сву бесмисленост убрзаног економског развоја без улагања у заштиту животне средине.
У САД је ситуација компликованија, посебно након доласка на место председника класичног експонента крупног капитала. Господин Трамп је и сам из сфере бизниса. Бизнисмени никада неће водити искрено бригу о заштита животне средине јер је то супротно њиховим уским економским интересима. То се посебно односи на оне чији се бизнис заснива на бесомучној експлоатацији фосилних горива. Начела одрживог развоја њих много не занимају. Њихови аргументи су искључиво економске природе: пад профита, губитак радних места и слично. То наравно није тачно, јер најновији подаци показују да је на глобалном нивоу веза између економског раста (БДП) и повећаних емисија све слабија. Дакле, емисија CO2 по јединици БДП-а опада што се лепо види на претходној слици (десно).
Зарад својих интереса, представници крупног капитала су чак спремни да негирају постојање климатских промена, да их приписују разноразним теоријама завере, упркос недвосмисленим и очигледним научним и практичним доказима. Довољно је само погледати филм Леонарда Дикаприа “Before The Flood“. Излишно је обиље других података као на пример да у САД 200.000 људи умре годишње због загађења ваздуха.
Скупштина Републике Србије је 29. маја 2017. године, усвојила Париски споразум и тако се обавезала да ће убудуће да доприноси смањењу емисија гасова са ефектом стаклене баште на глобалном нивоу.
Поставља се питање каква ће бити судбина Париског споразума и да ли се нешто може учинити без нових дуготрајних преговора? Пошто крупни бизнисмени једино разумеју језик новца, логично је да се решење мора тражити у том контексту, и да мора бити написано тим језиком.
Могуће решење је увођење одговарајуће таксе на производе из САД како би се избегла нелојална конкуренција. Дакле, све земље које су потписале Париски споразум треба да уведу таксу на све производе из САД и тако осујете намеру САД да себи обезбеде привилегован положај на тржишту избегавањем прихватања дела обавеза у заједничкој борби против климатских промена.
Драгослав Будимировић, дипл инж. техн.
Члан општинског одбора Савски венац
Питања за аутора:
Поменули сте “недвосмислене и очигледне” научне доказе, а онда навели холивудски филм као референцу?! Јел то нека шала или?
Друго, како то да се више не користи израз глобално “отопљавање”, већ климатске промене? Да ли су разлози за то научни или медијско-пропагандни?
Треће, како сте сигурни да је за климатске промене на глобалном нивоу одговоран човек, а не рецимо Сунчева енергија? Шта ћемо са глобалним климатским променама пре 1000 или више година (тзв. средњовековни топли период)? Да ли је и за то кривац био човек и његова индустрија (можда производња оклопа и самострела?)
Четврто, како знате да иза целе ове приче о климатским променама и Париском споразуму такође не стоји “крупни капитал” са неким својим интересима (не нужно мотивисаних профитом)?
Mladene, savremena industrija nanosi veliku štetu ekologiji cele planete i za to ne treba da budeš neki naučnik da bi primetio. Gasovi koji idu u vazduh i otpadne vode koje idu u naša mora sadrže veoma štetne hemijske materije koji veoma negativno utiču na prirodu i zdravlje ljudi, životinja i biljaka. Možda ti o tome nemaš neku predstavu jer još uvek nismo “ušli u crveno” ali vreme je da se opametimo i vodimo računa o nekim stvarima. Besomučno izbacivanje otrova u prirodu neće moći da traje večno, zemlja jeste velika i može dosta toga da istrpi ali ako nešto ne učinimo, našim potomcima ćemo ostaviti veoma nezdravo i opasno po život okruženje. Tekst je sasvim na mestu, Amerika definitivno mora biti kritikovana zato što napušta sporazum jer to pokazuje jedan sebičan stav prema ekologiji i zdravlju na račun kratkoročnih finansijskih interesa.
@Сале,
То што си навео (отпадне воде, хемијске материје, отрови…) је посебна прича, није предмет овог договора. Париски споразум се односи само на гасове који наводно изазивају ефекат стаклене баште (пре свега угљен-диоксид). Дакле, неко има за циљ смањење индустријске активности (и последично животног стандарда), без да је уопште доказао везу између CO2 и глобалног отпољавања.
Poštovani Mladene, mnogo hvala na pitanjima.
Deo odgovora je da Sale. Hvala mu.
Pošto vidim da niste pogledali “holivudski film”, preporučujem vam da ga obavezno pogledate:
https://www.youtube.com/watch?v=ekJOY7kuY0c&feature=youtu.be.
To uopšte nije holivudski film u klasičnom smislu reči već veoma ozbiljan dokumetarni film! Traje oko 100 minuta. Dikaprio se pojavljuje u ulozi neke vrste voditelja i nalazi se na jednom drugom Titaniku, koji, ako potone neće biti preživelih.
Takođe možete nači pregršt korisnih informacija i mnogo toga naučiti na mom portalu: http://gane.iz.rs. Obratite pažnju na situaciju u Kini!
Ako i dalje budete imali pitanja, javite se, rado ću vam pomoći.