Politika Prenosimo

Miloš Bošković za Južne vesti: Srpsko-albanska salata

Poslednjih desetak dana smo bili svedoci medijskog prepucavanja između albanskih i srpskih političara.

Početni udarac izveo je predsednik Kosova* Hašim Tači, idejom o “svim Albancima u jednoj državi”. Vulin je to s lakoćom primio i drage volje uzvratio volej izjavom da se na to “mora reagovati”. Uključio se tu i srbijanski političar albanske nacionalnosti Jonuz Musliju, koji je loptu vratio Vulinu rekavši da je njegov predsednik Edi Rama. U sred tog ping-pong-a, došla je i vest da je Haradinaj pušten iz pritvora u Francuskoj, na šta je naš predsenijer (predsednik + premijer) Vučić nadureno reagovao povlačenjem našeg ambasadora iz Pariza na konsultacije, dok je kosovski* u isto vreme likovao.

Ima li išta bolje za našu Vladu od prepucavanja sa susedima (i pokrajinama) po nacionalnoj osnovi? Ne, imajući u vidu da su naši ministri jedan od glavnih generatora afera koje tresu institucije. Ovo je idealna prilika da se fokus medija skloni sa studentskih protesta, rušenja u Savamali, kompletno spornog projekta “Beograd na vodi”, afere helikopter, lažnih doktorata, pokradenih izbora – treba li još da nabrajam?

Ovako, prave idealnu “dimnu zavesu”: naslovne strane novina se pune kojekakvim ratnim scenarijima koji zapravo nemaju veze sa životom, a mi i dalje živimo u državi koja se raspada, a za šta su upravo krivi ti političari koji taj dim i prave.

Ko najviše ispašta posle ovako zapaljivih izjava? Da li se vi osećate ugroženo? Nama koji živimo u Nišu, Beogradu, Kragujevcu, gde su Srbi apsolutna većina, je lako, ali kako se osećaju Srbi u Preševu, gde su Albanci u velikoj većini, ili Albanci u Medveđi, gde je situacija upravo obrnuta? Kako se oseća Srbin iz Gračanice dok čita ovakve vesti? Nije baš prijatno Albancu buditi se svakog jutra uz prvu pomisao “da li su mi opet na kući napisali Srbija Srbima, Šiptari marš!”, ili isto tako Srbinu: “UÇK”. Pre nego što krenu sa ovakvim izjavama, političari, i srpski i albanski, trebalo bi dobro da razmisle kakav problem stvaraju svojim sunarodnicima.

Interesantno, nisu samo političari deo ovog neprekidnog spinovanja – znaju i novinari da se samoinicijativno uhvate u to kolo. Odličan primer za to je periodično ponavljanje jedne te iste vesti o navodnom doseljavanju 10.000 Albanaca u Niš. Dakle, neko je bukvalno “pustio priču” u koju su mnoge Nišlije poverovale, bez trunke kritičkog rezonovanja, a uz nama svojstvenu sumnjičavost. Gde su ti silni Albanci? Ja na ulicama ne videh ni jednog jedinog. Ni u kafićima, ni u prodavnicama. Da li ih je iko lično uočio? Da li je iko video jedan jedini kupoprodajni ugovor gde je Albanac kupac nekretnine u Nišu? Naglašavam, “da je video”, ne da mu je neko rekao, da je od nekog čuo, već da je svojim očima video? Na kraju krajeva, koliko treba da budeš lud ili hrabar da se doseliš i kreneš život ispočetka na jugu Srbije, maltene kao stranac, i to u vreme kada nikada nije bilo lakše da se ode na zapad?

Vuk Jeremić, predsednički kandidat, je u svojoj izbornoj kampanji imao tu naviku da ispaljuje salve nepristojnih nacionalističkih izjava, a sve u skladu sa specifičnostima regiona u kome se nalazi. Tako je u Nišu javno postavio pitanje: “da li treba da spojimo Niš sa Tiranom, pa da nam svakog vikenda dolaze i kupuju stanove i kuće?”. Rečeno ovako, ovo u najmanju ruku vređa zdrav razum i logiku, jer su činjenice nesporne: Na deonici Tirana-Niš, dužine 386 km, već sada je 250 km u formi autoputa kroz Albaniju i Kosovo*. Gde fali autoput? Na trasi od Niša do Prištine, nešto preko 100 km. Drugim rečima, da zaista žele, lako bi Albanci već sada stigli do nas.

Sa druge strane, u čemu bi bio problem ako bismo izgradili naš deo autoputa? Srbi sa Kosova* bi mogli mnogo lakše da stižu do centralne Srbije, a Niš bi dobio još više na težini kao grad na “raskrsnici puteva” – privukli bismo još više turista, postali još značajnije čvorište za avionske letove, a ojačali bismo ionako već slabu privredu. Ali zašto da prosečan srpski političar priča o tome, kada narod mnogo više reaguje na zapaljivu retoriku? Ne isplati mu se.

Ne znam da li mi je to u genima ili vaspitanju, ali kad god su se javljale trzavice sa susedima poput ovih sada, uvek sam nekako razmišljao ne u pravcu “kako raditi protiv”, već “kako raditi sa” njima. Dok sam bio na studijama u Engleskoj, učionicu sam delio sa ljudima dvedesetak različitih nacionalnosti. Tada sam postao čvrsto ubeđen da ne postoje dobre i loše nacije, već samo dobri i loši ljudi.

U toj grupi studenata, bila je i jedna Albanka iz Albanije. U jednom trenutku smo se, naravno, dotakli teme Kosova*. Ona mi je tada objasnila da je “Kosovo bilo okupirano od strane Srbije, ali sada je konačno slobodno”. Pokušao sam da joj objasnim svoje viđenje tog problema, ali ona jednostavno nije bila spremna da čuje moje mišljenje. Shvatio sam da su mnogi Albanci, kao i mnogi Srbi, taoci sopstvenih interpretacija istorije. Mi smo naučili našu ulepšanu verziju, a oni svoju. U takvim istorijama, teško je naći tačke međusobnog dodira. A istina je verovatno negde između – ni kod njih, ni kod nas. Da bi stigao do nje, ključno je da barem čuješ drugu stranu.

Kako predrasude nikada nisam imao, a jesam veliku radoznalost, rešio sam pre dve godine da kolima turistički odem u Prištinu, uz posetu Gračanici. Kada sam to rekao bliskim prijateljima, bili su šokirani. “Pa gde baš tamo? Kolima ideš, pa da li si ti normalan, razbiće ti auto! Nemoj slučajno srpski da pričaš, svašta može da ti se desi!”

Veče pred polazak, pod utiskom svih tih komentara, osećao sam kao da radim nešto duboko pogrešno i nedozvoljeno. Bukvalno su svi bili protiv moje namere. Uz to, prisećao sam se priča o mom ujaku sa Kosova*, koga su 99. godine Albanci zarobili i mučili gaseći opuške na njegovoj koži. Sa druge strane, upravo ga je prijatelj Albanac spasio te torture i doveo na sigurno. Takođe, sećao sam se, kako mi je moja baba, isto sa Kosova*, govorila kako je novac uvek pozajmljivala od komšija Albanaca, jer su držali do svoje reči. “Nikad mi nisu govorili kada da im vratim – samo kažu vrati kad imaš”.

Na kraju, poseta se desila i, naravno, nije bilo nikakvih problema. Tamo sam se sreo sa svojim drugom sa studija iz Niša, kao i sa nekim Albancima koje sam poznavao od ranije. Šetali smo glavnom pešačkom zonom i govorili srpski bez problema – niko nije obraćao pažnju. Takođe, video sam da na Kosovu* zapravo ima mnogo automobila sa srpskim registracijama (Vranje, Beograd, Niš, itd), tako da su oni izgleda i na to u potpunosti navikli.

Prošle godine, nastavljujući putem “rušenja tabua”, seo sam u auto sa trudnom devojkom i još troje prijatelja, pa smo tako otišli na produženi vikend u Tiranu. Izlišno je reći da su i ovaj put komentari pred polazak bili slični kao i oni za Prištinu. Tirana je bliža Nišu nego Subotica, plus nema nikakve putarine. Autoput je fantastičan, vožnja je bila pravo uživanje (sem one deonice do Prištine, naravno).

Bilo je i više nego interesantno videti Tiranu, grad po broju stanovnika blizu Beogradu, ali koji daleko zaostaje za njim u pogledu infrastrukture. Dve večeri zaredom moj auto je bio parkiran na istom mestu, na javnom parkingu na ulici. Ostao je netaknut i očigledno niko nije obraćao pažnju na niške tablice.

Bilo bi lepo kada bismo bili hrabriji i usudili se da pređemo preko te linije podele. Videli bismo ljude koji su poput nas, sa istim brigama i problemima. Videli bismo građane koje takođe muči nesposobna država, nefunkcionalnost i nepostojanje institucija, niske plate i nezaposlenost. Shvatili bismo da oni zapravo i nisu toliko drugačiji od nas.

Kada su bile poplave pre nekoliko godina u zapadnoj Srbiji, ko je prvi od stranaca priskočio u pomoć? Da li su to bili braća Rusi ili možda Kinezi? Ne, bile su najbliže komšije – Bosanci i Hrvati. Kada je voda došla do Hrvata, ko je priskako njima u pomoć? Naši ljudi, Srbi iz Srbije.

Kada bi se slučajno tako nešto desilo na jugu Srbije, ko bi nam prvi pomogao? Verovatno Bugari i Makedonci, ali i Albanci.

Treba da shvatimo da je ovo naša zemlja i da niko od nas nikuda neće otići u skorije vreme. Tu smo gde smo, svoje susede nismo birali, jedni smo pored drugih i tako će biti i ubuduće. Prošlost je bila ružna, treba je pamtiti, ali ne i u njoj živeti. Pojedinci odgovorni za to treba da završe u zatvoru, sa koje god strane bili. A mi ostali, kao časna većina sa dobrim namerama, treba da nađemo način da se borimo i pobeđujemo, ali ne jedni druge, već jedni uz druge i da tako konačno skinemo Balkan sa svetske mape ratnih i političkih žarišta.

*Termin “Kosovo*” evo već nekoliko godina ne prejudicira status istog, s obzirom na to da su političari sa obe strane nedorasli zadatku i nesposobni da reše ovu političku zavrzlamu. A i bolje im je ovako, realno.

Miloš Bošković
narodni poslanik
član pokreta „Dosta je bilo“, Niš

Izvor: Južne vesti

Dosta je bilo

Dosta je bilo

Komentari

Klikni ovde da postaviš komentar

  • Svaka čast na ovom tekstu. Verujem da mnogi razmisljaju ovako, pogotovo mladje generacije. Možda je pogrešna ova generalizacija i napominjem ne želim da uvredim starije generacije. Ipak mislim da su mladi u Srbiji, kao i u svetu mnogo više otvoreniji, tolerantiji i mnogo više prihvataju različitost, valjda zbog vremena u kojem živimo (21 vek, tehnologija, socijalne mreže). Isto tako, mi mladi, ipak nismo mogli da osetimo rat ili “mržnju” koja se ni od kuda javila, koja je, po mom skromnom mišljenju, konstrukt političara (kako Miloš reče – tako im odgovara). Treba inicirati razgovore na ovu temu. Otvorena diskusija obojena razumevanjem koja razbija predrasude, to treba da bude cilj svih nas. Naravno, moramo nekako da se izolujemo od “onih političara” koji truju radi sopstvene koristi…treba naći način, a želim da verujem da postoji.

  • Upravo radi ovoga smatram da pokret treba da deluje i u albanskim sredinama na jugu Srbije,te kampanju usmeriti i tamo.

  • Da ne ulazimo u tu stranu kako svi treba da se držimo za ruke i voljmo, vidiš u sam da nisi uspeo da ubedi što dotičnu albansku gospođicu da si ti okupator na njenoj svetoj Kosovskoj zemlji.

    Uopšte nije tačna tvrdnja da ne postoje loše države, jer nisu sve kulture iste. Neke kulture proizvode daleko veći procenat fanatika nego druge. Na primer, Severna Koreja, Saudijska Arabija, Hrvatska i Albanija.

    Ja bi možda i spustio loptu sa našim susedima, ali možda onda kada ne bi oni sami koristili nas kao uzrok svakog njihovog problema, od Hrvata, do Mila do Albanaca.

    Na svakog našeg Vulina oni ih imaju po 50, a Albanci i Hrvati u tome najviše vode jer ih vi iz Brisela puštaju. Uvek su svima puna usta prijateljstva, a onda sviju predsednicu napadnu zbog toga što su jadna deca jela srpske čokoladice u tolikom broju da mora da izađe da se izvini. To nije neki hrvatski Vulin nešto lupio, nego se narod pobunio.

    Dalje, za vreme poplava 2014. , ruski spasioci su stigli na teren pre srpskih, što je ako ništa, u isto vreme pokazatelj obučenosti njihovih i naših spasilaca.