Obrazovanje je pravo deteta

Obrazovanje je pravo deteta. Deca bi morala da mogu da koriste to svoje pravo bez obzira na ekonomsku snagu roditelja. Deca u Kanadi to mogu. A deca u Srbiji?

Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima deteta je usvojena na 44. zasedanju UN-a u Njujorku, 20. novembra 1989. godine. Iz same Preambula ovog dokumenta može se steći utisak da su se države potpisnice, a među njima je i Srbija, obavezale da će po najboljem znanju i umeću služiti deci, odnosno služiti u interesu njihove, ali i sopstvene, budućnosti.

Gotovo svakodnevno nam neki političar, a posebno oni koji učestvuju u vlasti i koji predstavljaju većinu koja bi lako neke stvari mogla da promeni, „izražavaju zabrinutost“ zbog drastičnog pada nataliteta u poslednjih nekoliko godina, decenija.

Ustav Republike Srbije u delu koji govori o slobodi odlučivanja o rađanju (član 63.) kaže da svako ima pravo da slobodno odluči o rađanju dece i da Republika Srbija podstiče roditelje da se odluče na rađanje dece i pomaže im u tome.

Samo ne piše kako.

Zanimljivo je da i u sadašnjoj Vladi RS sedi jedna ministarka zadužena samo za ovo pitanje koja, osim što je još u prošlom sastavu Vlade „izrazila zabrinutost“ zbog negativnog prirodnog priraštaja i osim što je na čelo Demografskog saveta postavila tadašnjeg premijera, današnjeg predsednika države, nije iznedrila nijednu jedinu politiku kojom bi svoju „zabrinutost“ umanjila i koja bi pokazala da Ministarstvo koje bi trebalo da se bavi pitanjem demografije i populacione politike nešto i radi.

Biću slobodna da izvedem zaključak da se do formiranja ovog Ministarstva i Demografskog saveta problem negativnog priraštaja samo ogovorao u vrhu vlasti, a da se od njihovog formiranja po ovom pitanju samo glasno „izražava zabrinutost“ i ništa više od toga.

Mi možda nemamo rešenje za sve probleme koje buduće roditelje tište i možda nemamo sva moguća rešenja koja bi ih dodatno motivisala da porodicu šire, ali znamo sigurno da možemo doneti jednu prilično jednostavnu i lakoprimenljivu politiku koja bi svoje utemeljenje imala ne samo u Konvenciji o pravima deteta, već i u Ustavu RS i sigurni smo da će velikoj grupi budućih i sadašnjih roditelja ovakva politika mnogo značiti.

Zamislite da svako dete ima mesto u vrtiću garantovano po rođenju. Kao pravo deteta. Znate li da su majke najčešće žrtve državne politike „izražavanja zabrinutosti“? Danas je malo mesta u državnim vrtićima. Izdvajanje za njih je veliko opterećenje za kućni budžet za ogromnu većinu porodica, posebno onih sa više dece. O privatnim vrtićima da i ne govorimo. Pa ako roditelji nemaju sreće da im je na usluzi baka/deka servis, ne mogu ni da ostvare svoje Ustavom garantovano pravo na rad. U najvećem broju slučajeva majka je ta koja se odlučuje da odustane od posla i da ostaje uz decu kod kuće. Međutim, ukoliko se država obaveže da će svako dete po rođenju steći pravo na mesto u vrtiću kada za to dođe vreme, roditelji bi bezbrižno mogli da rade, a posebno bi bile „zbrinute“ majke čija su odricanja po ovom pitanju neprocenjiva. A koliko bi tek ova politika olakšala život samohranim roditeljima ne smem ni da zamislim.

Zamislite da sva deca dobiju sve udžbenike i nastavna sredstva potrebna tokom cele školske godine i plaćenu užinu. Kao pravo deteta. Da li znate koliko roditelji danas plaćaju „besplatno“ školovalje u Srbiji? „Besplatno“ za jednog đaka uglavnom podrazumeva sledeće: kupovina kompleta udžbenika i radnih listova; kupovina svesaka; kupovina pribora za crtanje i pisanje; kupovina pribora za kreativni rad; plaćanje najmanje jednog izleta i plaćanje jedne rekreativne nastave tokom školske godine; plaćanje užine svaki dan.  Grubom računicom samo ovoga što sam ovde navela, a sigurno sam nešto izostavila, jedno dete „besplatno“ pohađa osnovnu školu tako što roditelji godišnje izdvoje oko 60.000 dinara. Šta ako imaju dvoje i više dece? Šta ako jedno od dece i studira? Koju magiju u prekrajanju kućnog budžeta primenjuju roditelji iz recimo Vranja, gde je prosečna plata na početku prošle školske godine iznosila jedva 36.000 dinara?

Znam da je vaše sledeće pitanje ima li država novca da podnese ovoliki teret? U Kanadi postoji progresivan poreski sistem u kome oni koji zarađuju više, plaćaju veći porez. Tim porezom se između ostalih i finansira pravo deteta na obrazovanje. Iz budžeta. Da li to može i u Srbiji? Naravno da može. Živi smo svedoci nedomaćinskog odnosa prema državi i državnom/gradskom/opštinskom budžetu. Zamislite samo da ukinemo subvencije stranim „investitorima“, ukinemo sve naše poklone građevinskog zemljišta u vidu “Beograda na vodi”, sve naše Fondove za razvoj, nameštene kredite i tendere, i da umesto „investiranja“ u konkurenciju domaćem privredniku samo 5% tog novca ulažemo u našu decu? Samo novac od zemljišta koje je država poklonila “arapskim” investitorima je dovoljan za višdecenijsko finansiranje potreba obrazovanja. Zamislite da smo novac potrošen na besmisleni projekat fontane na Slaviji potrošili na besplatnu užinu svoj deci tokom čitave školske godine. Zamislite da umesto lažnih projekata kojekakvih NVO opštine odluče da svakom detetu u svojoj opštini obezbede školski pribor i izlet. Zamislite da umesto lažnog održavanja nekategorisanih puteva po Srbiji opštine izdvoje taj novac izgradnju, renoviranje i opremanje vrtića… Ovo je sve moguće.

Koliko je licemerno kada vrh vlasti govori o „izražavanju zabrinutosti“ zbog pada nataliteta i ne mrdne prstom da bilo šta promeni? Mi se za početak obavezujemo da ćemo, ukoliko nam građani daju poverenje, obezbediti kvalitetno predškolsko, osnovno i srednje obrazovanje dostupno i garantovano svoj deci po rođenju.

Živimo u društvu izraženih ekonomskih razlika. Deca za to nisu kriva i zaslužuju jednaku priliku. Sigurni smo da bi Srbija primenom ovakve politike smanjila broj elementarno nepismenih i neobrazovanih i da bi na ovaj način svakome bila pružena prilika za napredovanje na društvenoj lestivici, bez obzira kakva je ekonomska moć porodice iz koje dolazi.

Mi nećemo „izražavati zabrinutost“, mi ćemo raditi. Počećemo od Beograda, napraviti analizu i ponuditi rešenje za svu decu Beograda. I time pokazati da je to moguće uraditi i u celoj Srbiji. Ako smo zaista zabrinuti za problem bele kuge i ozbiljni u podršci rađanju dece, to je prvo što moramo uraditi. Jer obrazovanje je pravo deteta. I budućnost deteta ne sme da zavisi od ekonomske snage njegovih roditelja.

Tatjana Macura
narodna poslanica
članica GO Dosta je bilo
predsednica OO Dosta je bilo – Zemun