Дигитализација у земљи тајних уговора и партијске администрације

У последњих неколико година наглашава се значај отворених података (Open Data) и имплементација е-управе, нарочито откако је Србија 2013. године донела први Акциони план за спровођење принципа садржаних у Декларацији Партнерства за отворену управу, која подразумева низ мера и активности у пољу отворености власти. Овај Акциони план Влада никад није спровела у дело. Касније је донет нови.

Партнерство за отворену управу (ПОУ) је међународна иницијатива која за циљ има ангажман владе у повећању транспарентности, одговорности и интегритета.

Отворени подаци су подаци свима доступни, бесплатни, упоредиви и једноставни за употребу. Да не би дошло до злоупотребе, морају се чувати у форматима који нису подложни мењању али су лако читљиви и употребљиви. Најчешће је у питању формат сличан Excelu, CSV, ТXТ или HLS, а важно је да је машински обрадив.

Отворени подаци имају велику могућност употребе – од контроле рада државних органа од стране грађана, преко алата за истраживање и анализе до комерцијалних примена попут апликација за лакше паркирање, издавање дозвола, финансијских услуга, пословних сервиса….

Ако се вратимо на Србију и мало боље погледамо шта је речено а шта заиста спроведено, стиче се утисак да је ‘‘бука‘‘ око е-управе углавном последица глобалног тренда дигитализације и обавезе да држава спроведе у дело оно што је потписала. Има помака, мада врло мало. Таман онолико колико структурама власти одговара а да грађани могу да осете да се нешто дешава.

Постоје институције и органи који деле неке податке: Повереник за информације од јавног значаја, Министартсво унутрашњих послова, Министартсво рударства и енергетике, Управа за јавне набавке, Агенција за лекове, Министартсво просвете и Агенција за заштиту животне средине. Међу њима предњачи Повереник.

Open data за последицу има јавност рада државних институција, квалитет јавних услуга, смањење бирократије, а самим тим и трошкова рада. Ту наилазимо на разлику између реактивног и проактивног права на приступ информацијама од јавног значаја.

Проактивно право се постиже објавом информација на интернет порталима државних органа, а реактивно право остварујемо када најпре тражимо одређену информацију а државни орган нам исту накнадно достави. Србија је, на жалост, и даље на овом другом, нижем ступњу развоја.

Наш Закон прописује да ‘‘Свако има право да му се информација од јавног значаја учини доступном тако што ће му се омогућити увид у документ који садржи информацију од јавног значаја, право на копију тог документа, као и право да му се, на захтев, копија документа упути поштом, факсом, електронском поштом или на други начин‘‘.

Али зашто бисмо трошили време и ресурсе када све може бити електронски објављено и доступно заинтересованим странама. Наравно, у оквиру закона и уз поштовање права на приватност.

Рецимо, портал отворених података града Чикага смањио је број захтева за приступ инфо од јавног значаја за 65%. Велика Британија је захваљујући отвореним подацима направила велику уштеду у буџету, а од нама блиских земаља Хрватска се може похвалити добром праксом.

Постоји неколико разлога зашто држава и њене владајуће структуре нису спремне да систем е-управе подигну на виши ниво:

– транспарентност подразумева учешће грађана и стручне јавности у изради политика
– укидање бирократских процедура и смањење администрације значи мањак посла за партијске кадрове
– слобода информисања (иначе један од принципа ПОУ) гарантује приступ информацијама које влада поседује, своди корупцију на минимум и органе власти излаже константној контроли.
– јавност рада државних институција са собом повлачи и одговорност за сваки поступак. Транспарентност је сигуран пут за самоуништење свих који су злоупотребивши свој положај стекли материјалну корист.

Замислите Србију у којој национални, локални, регионални и градски органи власти на свом сајту објављују и редовно ажурирају податке о пословању и начину рада. Замислите да је сваки конкурс транспарентан, од почетка до краја. Замислите да се бирачки спискови редовно ажурирају и да нема мртвих који су гласали.
Замислите да су јавно доступне биографије свих јавних функционера. Буџети свих органа управе објављени електронски у одговарајућем формату. Замислите потпуну фискалну транспарентност која обезбеђује да се приходи троше за јавно добро, а грађани могу да прате како држава троши њихов новац.

Кад смо код финансија, сетимо се новембра 2016. године када је у Народну скупштину стигао предлог буџета. Није тајна да је Министарство финансија у октобру исте године одбило да објави буџет у отвореном формату, говорећи како грађани Србије не би добро разумели податке у еxцел табели. Затим је Влада тражила да се из Акционог плана за спровођење иницијативе ПОУ избаци део којим се Министартсво финансија обавезује да буџете доставља у машински обрадивом формату. Акциони план је предвиђао и онлине апликацију са подацима како буџетски корисници троше новац, али и то је избачено на захтев Владе.

Онда дан пред седницу Скупштине добијете буџет од 1000 страна у папиру и PDF-у, па ако желите да обавите упоредну анализу неких делова, исторемено морате да отворите неколико PDF докумената. Једино наопака логика нашег Министарства каже да је овако лакше.

Влада очигледно сматра да грађани не морају баш да знају како држава троши њихов новац.

Недавно је усвојен Закон о министарствима којим је престала да постоји Дирекција за Е-управу. На чело Министартсва за државну управу и локалну самоуправу постављен је партијски војник са нула година радног стажа, а управо то министарсво је надлежно за спровођене Акционог плана Партнерства за отворену управу. У преводу – да у Србији у будућности транспарентност заживи, побринуће се Бранко Ружић, дугогодишњи функционер Социјалистичке партије Србије. Какав парадокс.

Закон о општем управном поступку је у одређеној мери почео да се примењује и за грађане Србије би било заиста револуционарно укинути печате, шалтере, јурњаву и гужве у филијалама и дирекцијама, али проблеми су много сложенији. Не постоји политичка воља да се ‘’отворени подаци’’ учине доступним.

Покрет Доста је било залаже се за потпуну транспарентност рада јавног сектора, за проактивну објаву информација, насупрот реактивној. Држава у служби грађана а не обрнуто.

Од оснивања 2014. године до данас упутили смо државним органима, јавним предузећима, дирекцијама и ко зна коме још неколико десетина захтева за приступ информацијама од јавног значаја. Евиденција у служби Повереника показује да већину тражених захтева остваримо тек након жалбе Поверенику. Када орган одбије налог Повереника и не жели да пружи информацију, институција повереника може да пропише новчану казну која се на крају ипак плаћа из државне касе јер трошкове сноси установа, а не појединац. Дакле опет се расипа новац грађана. Други механизам је да Влада нареди извршење, а мислимо да се то до сада није десило. Као што видимо, већина државних органа одбија да поступи по захтеву и многе ствари крије далеко од очију јавности.

Уместо оваквог стања, треба нам Влада отворена за конструктивну критику и сарадњу, а не за склапање тајних уговора. Отворени подаци су заједнички ресурс и алат уређеног друштва, где грађани имају јасан увид у рад институција и могућност да их позову на одговорност.

Биљана Марковић
Чланица ОО Звездара покрета ‘’Доста је било’’