U poslednjih nekoliko godina naglašava se značaj otvorenih podataka (Open Data) i implementacija e-uprave, naročito otkako je Srbija 2013. godine donela prvi Akcioni plan za sprovođenje principa sadržanih u Deklaraciji Partnerstva za otvorenu upravu, koja podrazumeva niz mera i aktivnosti u polju otvorenosti vlasti. Ovaj Akcioni plan Vlada nikad nije sprovela u delo. Kasnije je donet novi.
Partnerstvo za otvorenu upravu (POU) je međunarodna inicijativa koja za cilj ima angažman vlade u povećanju transparentnosti, odgovornosti i integriteta.
Otvoreni podaci su podaci svima dostupni, besplatni, uporedivi i jednostavni za upotrebu. Da ne bi došlo do zloupotrebe, moraju se čuvati u formatima koji nisu podložni menjanju ali su lako čitljivi i upotrebljivi. Najčešće je u pitanju format sličan Excelu, CSV, TXT ili HLS, a važno je da je mašinski obradiv.
Otvoreni podaci imaju veliku mogućnost upotrebe – od kontrole rada državnih organa od strane građana, preko alata za istraživanje i analize do komercijalnih primena poput aplikacija za lakše parkiranje, izdavanje dozvola, finansijskih usluga, poslovnih servisa….
Ako se vratimo na Srbiju i malo bolje pogledamo šta je rečeno a šta zaista sprovedeno, stiče se utisak da je ‘‘buka‘‘ oko e-uprave uglavnom posledica globalnog trenda digitalizacije i obaveze da država sprovede u delo ono što je potpisala. Ima pomaka, mada vrlo malo. Taman onoliko koliko strukturama vlasti odgovara a da građani mogu da osete da se nešto dešava.
Postoje institucije i organi koji dele neke podatke: Poverenik za informacije od javnog značaja, Ministartsvo unutrašnjih poslova, Ministartsvo rudarstva i energetike, Uprava za javne nabavke, Agencija za lekove, Ministartsvo prosvete i Agencija za zaštitu životne sredine. Među njima prednjači Poverenik.
Open data za posledicu ima javnost rada državnih institucija, kvalitet javnih usluga, smanjenje birokratije, a samim tim i troškova rada. Tu nailazimo na razliku između reaktivnog i proaktivnog prava na pristup informacijama od javnog značaja.
Proaktivno pravo se postiže objavom informacija na internet portalima državnih organa, a reaktivno pravo ostvarujemo kada najpre tražimo određenu informaciju a državni organ nam istu naknadno dostavi. Srbija je, na žalost, i dalje na ovom drugom, nižem stupnju razvoja.
Naš Zakon propisuje da ‘‘Svako ima pravo da mu se informacija od javnog značaja učini dostupnom tako što će mu se omogućiti uvid u dokument koji sadrži informaciju od javnog značaja, pravo na kopiju tog dokumenta, kao i pravo da mu se, na zahtev, kopija dokumenta uputi poštom, faksom, elektronskom poštom ili na drugi način‘‘.
Ali zašto bismo trošili vreme i resurse kada sve može biti elektronski objavljeno i dostupno zainteresovanim stranama. Naravno, u okviru zakona i uz poštovanje prava na privatnost.
Recimo, portal otvorenih podataka grada Čikaga smanjio je broj zahteva za pristup info od javnog značaja za 65%. Velika Britanija je zahvaljujući otvorenim podacima napravila veliku uštedu u budžetu, a od nama bliskih zemalja Hrvatska se može pohvaliti dobrom praksom.
Postoji nekoliko razloga zašto država i njene vladajuće strukture nisu spremne da sistem e-uprave podignu na viši nivo:
– transparentnost podrazumeva učešće građana i stručne javnosti u izradi politika
– ukidanje birokratskih procedura i smanjenje administracije znači manjak posla za partijske kadrove
– sloboda informisanja (inače jedan od principa POU) garantuje pristup informacijama koje vlada poseduje, svodi korupciju na minimum i organe vlasti izlaže konstantnoj kontroli.
– javnost rada državnih institucija sa sobom povlači i odgovornost za svaki postupak. Transparentnost je siguran put za samouništenje svih koji su zloupotrebivši svoj položaj stekli materijalnu korist.
Zamislite Srbiju u kojoj nacionalni, lokalni, regionalni i gradski organi vlasti na svom sajtu objavljuju i redovno ažuriraju podatke o poslovanju i načinu rada. Zamislite da je svaki konkurs transparentan, od početka do kraja. Zamislite da se birački spiskovi redovno ažuriraju i da nema mrtvih koji su glasali.
Zamislite da su javno dostupne biografije svih javnih funkcionera. Budžeti svih organa uprave objavljeni elektronski u odgovarajućem formatu. Zamislite potpunu fiskalnu transparentnost koja obezbeđuje da se prihodi troše za javno dobro, a građani mogu da prate kako država troši njihov novac.
Kad smo kod finansija, setimo se novembra 2016. godine kada je u Narodnu skupštinu stigao predlog budžeta. Nije tajna da je Ministarstvo finansija u oktobru iste godine odbilo da objavi budžet u otvorenom formatu, govoreći kako građani Srbije ne bi dobro razumeli podatke u excel tabeli. Zatim je Vlada tražila da se iz Akcionog plana za sprovođenje inicijative POU izbaci deo kojim se Ministartsvo finansija obavezuje da budžete dostavlja u mašinski obradivom formatu. Akcioni plan je predviđao i online aplikaciju sa podacima kako budžetski korisnici troše novac, ali i to je izbačeno na zahtev Vlade.
Onda dan pred sednicu Skupštine dobijete budžet od 1000 strana u papiru i PDF-u, pa ako želite da obavite uporednu analizu nekih delova, istoremeno morate da otvorite nekoliko PDF dokumenata. Jedino naopaka logika našeg Ministarstva kaže da je ovako lakše.
Vlada očigledno smatra da građani ne moraju baš da znaju kako država troši njihov novac.
Nedavno je usvojen Zakon o ministarstvima kojim je prestala da postoji Direkcija za E-upravu. Na čelo Ministartsva za državnu upravu i lokalnu samoupravu postavljen je partijski vojnik sa nula godina radnog staža, a upravo to ministarsvo je nadležno za sprovođene Akcionog plana Partnerstva za otvorenu upravu. U prevodu – da u Srbiji u budućnosti transparentnost zaživi, pobrinuće se Branko Ružić, dugogodišnji funkcioner Socijalističke partije Srbije. Kakav paradoks.
Zakon o opštem upravnom postupku je u određenoj meri počeo da se primenjuje i za građane Srbije bi bilo zaista revolucionarno ukinuti pečate, šaltere, jurnjavu i gužve u filijalama i direkcijama, ali problemi su mnogo složeniji. Ne postoji politička volja da se ‘’otvoreni podaci’’ učine dostupnim.
Pokret Dosta je bilo zalaže se za potpunu transparentnost rada javnog sektora, za proaktivnu objavu informacija, nasuprot reaktivnoj. Država u službi građana a ne obrnuto.
Od osnivanja 2014. godine do danas uputili smo državnim organima, javnim preduzećima, direkcijama i ko zna kome još nekoliko desetina zahteva za pristup informacijama od javnog značaja. Evidencija u službi Poverenika pokazuje da većinu traženih zahteva ostvarimo tek nakon žalbe Povereniku. Kada organ odbije nalog Poverenika i ne želi da pruži informaciju, institucija poverenika može da propiše novčanu kaznu koja se na kraju ipak plaća iz državne kase jer troškove snosi ustanova, a ne pojedinac. Dakle opet se rasipa novac građana. Drugi mehanizam je da Vlada naredi izvršenje, a mislimo da se to do sada nije desilo. Kao što vidimo, većina državnih organa odbija da postupi po zahtevu i mnoge stvari krije daleko od očiju javnosti.
Umesto ovakvog stanja, treba nam Vlada otvorena za konstruktivnu kritiku i saradnju, a ne za sklapanje tajnih ugovora. Otvoreni podaci su zajednički resurs i alat uređenog društva, gde građani imaju jasan uvid u rad institucija i mogućnost da ih pozovu na odgovornost.
Biljana Marković
Članica OO Zvezdara pokreta ‘’Dosta je bilo’’
Paradoks u vezi digitalizacije je da bivši gradonačelnik Zrenjanina koji sada svesrdno podržava premijerku i njen program digitalizacije, svojim postupcima (ćutanjem administracije) svojevremeno nije dozvolio da se postavi predajnik digitalne televizije u svom mestu ili bližoj okolini, iako je lokacija isplanirana i međunarodno usaglašena (iskoordinirana) u Ženevi 2.006 godine. Na taj način, građani Zrenjanina primaju sliku sa Crvenog Čota umesto iz svog mesta. Za razliku od njega, u Subotici, Somboru, Vršcu i Kikindi su bili mnogo pametniji.
Tek toliko da se zna kakvi su nam ministri.