Državno “ugrađivanje” u plate

Radnici štrajkuju. Traže veće plate. Poslodavac neće da ih plati. Pare koje radnici dobijaju su mizerne, ali poslodavac uporno odbija da da više. Da ne ulazimo u to koliko je taj isti poslodavac dobio novca da bi zaposlio te iste radnike, to je neka druga priča. Poslodavac je surov. Podrška radnicima stiže i iz sindikata iz inostranstva, Švedske i Poljske.

Narodu je prezentovano više varijanti uzroka štrajka u Fijatu: radnici traže povećanje “osnovice za platu” od 38.000 dinara na 50.000 dinara, pa da traže “osnovnu platu” od 45.000 dinara, da im je sada “osnovna plata” 35.000 dinara, a traže naknadu za prevoz i bonus efikasnosti.

Meša se država. Država je, inače, manjim udelom i poslodavac. Posle višednevne obustave rada, država ipak interveniše i verovatno će da okonča krizu, da “izbavi” radnike i osigura rast bruto društvenog proizvoda. Ali, niko se, u celoj gužvi, ne pita – a koliko ta ista država uzima poreza, doprinosa, nazovite ih kako god, od te iste plate?

Da bi poslodavac radniku isplatio platu od 45.000 dinara, on mora državi da iskešira 28.701 dinara tj. 64% od neto radničke plate. Da se država ne “ugrađuje” u plate, radniku bi na ruke leglo 73.701 dinara. Ili, umesto trenutne plate od 35.000 dinara, radnici bi na ruke dobijali 56.884 dinara, kada se država ne bi “ugrađivala” u plate. To je za 11.884 dinara više od plate koju traže.

Procenti sa kojima se država “ugrađuje” u plate su ogromni. Ni u jednoj razvijenoj zemlji ti procenti nisu tako veliki za tako male plate. Državni službenici nam objašnjavaju da su u pitanju porezi i “doprinosi”. “Doprinosi” se opredeljuju za zdravstvo, peniziono osiguranje i osiguranje od nezaposlenosti. Ubeđuju nas da je taj ogroman procenat izdvajanja od plata neminovan i da drugačije ne može biti nikada. Da je to najbolji sistem ikada zamišljen na zemaljskoj kugli.

A, da li je zaista? Zašto se onda u drugim razvijenim zemljama zdravstvo finansira na drugačiji način? Zašto obavezna izdvajanja za penziono osiguranje nisu ni izbliza toliko procentualno velika u odnosu na platu, u tim zemljama?

Odgovor je jednostavan. Zato što razvijene zemlje imaju i razvijen poreski sistem. Te države ubiru porez tamo gde imaju šta da uzmu. Imaju progresivne poreske stope, tako da su oni koji najviše zarađuju najviše i oporezovani, a ne obratno, da oni koji najmanje zarađuju budu najviše oporezovani. Zato što razvijene zemlje svojim građanjima nameću poreske sisteme koji građani mogu da izdrže i podrže, pa nema sive ekonomije u ogromnim razmerama. Zato što su im državni aparati racionalniji, pa se ne finansiraju gubitaši i partijski zaposleni kadrovi. I ne troše se pare obveznika uzalud, na limuzine, doškolovavanje, burazerske kredite, uzaludne subvencije itd. itd.

U našoj zemlji kao da smo se posvađali sa matematikom i pored tolikog briljantnog kadra koji smo školovali. Veoma malo ljudi je svesno toga koliko su plate opterećene nametima i koliko je to pogubno po zapošljavanje. Novinari potpuno ignorišu ovaj problem, kao da ne postoji. Kao da je to neki nebitan, periferni problem. A od poreske politike i nameta na rad zavisi cela privreda, koja se jedva bori sa takvim nametima. Zato i greše, pišu “osnovna plata”, “osnovica za platu”, jer ne znaju o čemu govore. Jer ih je sistem toliko zbunio da ne znaju kako se to jedna obična srpska plata obračunava.

Zato je i poslodavac surov. A država? Niko ne priča o tome koliko je naša država surova? Ali, ona će nas spasiti – od sebe same? Kako? Videćemo u narednih nekoliko dana…

Katarina Piljanović 
Dosta je bilo Čukarica