Циљ овог написа је да пружи кратак увид у један од могућих приступа аргументима и аргументацији, чија примена има посебан значај за политички, привредни и правни контекст аргументативних сучељавања.
Аргументи су таоци одређених вредности. Сви, без разлике. Дедуктивни аргументи, они у којима закључци нужно следе из одређених премиса (у којима се строго поштује логичко расуђивање), зависе од истиносне вредности тих премиса: аргумент може да буде исправно изведен, али закључак је нужно истинит само ако су премисе истинте. Индуктивни, којима се исказује одређени степен вероватноће да су истинити, зависе од процене вредносне подршке коју премисе чињенички пружају закључку. За разлику од истине, којом се тврђења не поткрепљују, нити им се нешто било логички било фактички додаје када се каже да су истинита или неистинита, аргументи су ту да нас изазову на прихватање или одбијање вредносне структуре коју одаберемо да бранимо. Зато је важно шта се аргументима жели постићи: да ли да неку позицију коју заступамо реторички бранимо по сваку цену, или да се руководимо разумом и чињеницама, и дијалог не схватимо као двосмерни монолог.
Када се ово има у виду, разумљиво је стално настојање да се детаљно одреде типови грешака које се праве у аргументацији, формалној и неформалној. За разлику од традиционалног схватања да су погрешни аргументи они који изгледају ваљани, али нису ваљани јер се базирају на логичким грешкама, новија становишта о аргументацији истичу да преокупација логичким аспектима аргумената није продуктивна и да тежиште треба да буде на разнообразним погрешним корацима (укључујући и оне логички погрешне) који означавају недопустиво понашање у аргументативном дискурсу. Свима су нам добро познати аргументум ad hominem, argumentum ad populum, petitio principii, argumentum ad misericordiam, argumentum ad baculum итд. Али неки од ових и других погрешних аргумената и не садрже логичке грешке (petitio principii, ili ad misericordiam), неки се опет не могу ни класификовати као аргументи (argumentum ad baculum), и тако редом.*
Разложно је, али није једноставно, успоставити такав нормативни модел аргументативне праксе који би био у стању да идентификује и прогласи неупотребљивима аргументе засноване на грешкама. Интелектуални идеал разложног аргументативног дискурса у пракси не може дати пожељне резултате без узимаја у обзир емпиријских података о томе како се аргументативне расправе стварно воде. Будући да је аргументација вербална комуникација, њу треба схватити као интегрални део вођења расправе базиране на аргументима. Овај став је на посебно занимљив начин представљен у једном релативно новом истраживачком програму, у оквиру којег се примењује метод назван “прагма-дијалектичким приступом” грешкама у аргументацији. Циљ тог приступа је да се покрије домен грешака у целини, без обзира да ли је реч о логичким, методолошким, бихевиоралним или језичким грешкама, с једне стране, и да се унапреди “полилошки” јавни аргументативни дискурс, тј. онај у којем учествује више страна, а који не може бити адекватно обухваћен “дијадичком” pro-and-contra дијалектиком . Прагма-дијалектички приступ поставља одређене стандарде за критичку дискусију, који би требало да олакшају тражење решења за супротстављене или различите позиције и мишљења, а акценат се ставља на практичну корист од исхода квалитетних јавних расправа, које се посматрају као “problem-solving” ситуације.
Та правила критичке дискусије (нужне услове за успешну аргументацију) прагма-дијалектички програм прецизно одређује, и у детаље описује могућности за кршење ових правила у пракси, које води блокирању разумног исхода дебате односно исхода сучељавања различитих или супротстављених мишљења. Притом се свако такво кршење сматра грешком у аргументацији.
Један упечатљив пример детаљне анализе аргументативних домета јавних контроверзи које укључују више страна, базиран управо на прагма-дијалектичком приступу, односи се на европску дебату о гасу из шкриљаца. Овакве анализе су важне јер омогућавају извођење закључака који служе као путокази за избегавање грешака у аргументацији и последично опструирања разумног разрешења разлика у ставовима када је о јавном дискурсу реч.
*Карикатура је проверен начин да се погрешни аргументи прикажу као faux pas у комуникацији. Мали пример, Дилберт Скота Адамса (Scott Adams):
Стрип 1
Стрип 2
Стрип 3
Стрип 4
Љубица Стрнчевић
Повезани текстови:
Коментариши