Ovogodišnja suša prevazilazi onu iz 2012. godine. U ovom trenutku procenjuje se da je pad prinosa kukuruza oko 40%, dok će na pojedinim parcelama sa plodnijim zemljištem prinos soje podbaciti i za preko 50%. Ako znamo da poljoprivreda, zajedno sa prerađivačkom industrijom, učestvuje sa skoro 12% u srpskom BDP – u, jasno je čemu se možemo nadati.
Predstavnici Ministarstva poljoprivrede su prilično relaksirani. Kažu, domaće potrebe biće namirene, prelaznih zaliha najugroženijih kultura je dovoljno. Jedino će izostati količine namenjene izvozu.
I otkupljivači naslućuju da nemaju previše razloga za brigu. Suša 2012. godine je bila regionalnog karaktera. Ovogodišnja nije. Prinosi po regionu nisu toliko podbacili kao 2012. godine. Cene zbog toga neće biti dovoljno uvećane da potpuno kompenzuju umanjene količine.
Kada je 2012. godine suša skoro prepolovila prinos soje, njena cena porasla je za više od dva puta i godina se pokazala kao jedna od profitabilnijih. Ove godine kažu, ne vredi se tome preterano nadati. Pored toga, zasejane površine najugroženijih kultura veće su nego prošle godine, pa će i to ispeglati slabije prinose. Otkupljivači neće biti suočeni sa manjkom, što ih neće primorati da podignu otkupne cene.
Sve upućuje na to da će se šteta na kraju svaliti na leđa samih poljoprivrednih proizvođača, jer će okolnosti učiniti da suša i njene posledice budu samo njihov problem.
Na žalost, novi toplotni talasi nagoveštavaju da bi posledice suše ipak mogle biti veće nego što se optimistima iz Ministarstva poljoprivrede čini. Ovogodišnja suša većinu kultura zahvatila je u ranijoj fazi i pogodila manje stasale i neotporne biljke. Po tome je ova suša nepovoljnija od one iz 2012. godine.
Stručnjaci kažu da nas ovakvi klimatski uslovi očekuju narednih decenija i da je mudro preći na ranostasne sorte, one koje će ojačati biljku pre toplih dana. Sa druge strane, takve sorte zahtevaju i dovoljan broj toplijih dana u ranijoj fazi vegetacije, pa oštrije zime i kasna proleća mogu doneti nepovoljne uslove za takve kulture.
Država će, kao i uvek, reagovati naknadno, a ne preventivno, u srazmeri sa pritiskom koji će na nju poljoprivrednici biti u stanju da izvrše. Štetu će probati da resocijalizuju i prevale na sve građane. Oprostiće možda poljoprivrednicima ovogodišnju taksu za odvodnjavanje, poneki porez i poneki doprinos. Odreći će se dela fiskalnih prihoda.
Na žalost, Ministarstvo poljoprivrede još nije ponudilo nikakve mere. Rešenja doneta preko kolena, kao što je obavezno osiguranje useva koji se subvencionišu, nisu dovoljna. Ona mogu dodatno istanjiti margine poljoprivrednicima.
Srpskoj poljoprivredi nedostaje strateškog promišljanja Vlade i sistemskih i preventivnih mera. Navodnjavanje mora postati projekat od nacionalnog značaja. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u Srbiji je navodnjavanjem 2016. godine bilo pokriveno tek 1,3% zasejanih površina (43.486 od 3.437.4231 hektara). Zaklinjanje u plodnost naših oranica neće doneti konkurentsku prednost srpskoj poljoprivredi.
Kada su u decembru usvajane izmene zakona o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju, tadašnji (i sadašnji) ministar obećao je isplatu prvih sredstava iz IPARD fondova u aprilu 2017. Premijerka je u svom ekspozeu najavila akreditaciju tek za kraj godine. Jasno je da od novca iz IPARD fondova ove godine nema ništa. Evropske integracije ne sprovodimo sa dovoljnom odlučnošću, a evropski agrarni budžet može mnogo doprineti razvoju srpske poljoprivrede.
Fokus poljoprivrednog i ruralnog razvoja ne mogu da budu samo industrijalci prerađivači. To je nadogradnja. Najpre bi trebalo osnažiti individualne poljoprivredne proizvođače. To se postiže kroz edukaciju, zadružno udruživanje, povoljne kredite za otkup i otplatu državne zemlje na 20 godina i finansijskom podrškom nabavci opreme. Srbiji su u ovom trenutku potrebni jaki individualni poljoprivredni proizvođači. Subvencije, prvenstva zakupa na 30 godina i razne druge pogodnosti koje dajemo velikim investitorima neće sprečiti posledice izvesnih narednih suša i neće garantovati visoke prinose, koliko god nam zemlja bila plodna.
Vladimir Đurić
narodni poslanik
član pokreta Dosta je bilo – Novi Sad
Oko navodnjavanja ima mnogo problema npr. utrošak nafte po jedinici navodnjavane površine je mnogo veći nego ukupan prihod sa te iste površine/ pri navodnjanju ratarske kulture/ Jedino se donekle mogu navodnjavati povrtlarske dakle male površine. Ako država hoće da navodnjava nafta mora u pola cene za taj posao. Inače mogu kanale da kopaju, opremu da nam poklone a navodnjavati nećemo jer je tošak veći od ukupne vrednosti proizvoda.
Drugo važno za navodnjavanje je stajnjak koji mora da se iznosi na navodnjavane površine. Ako se ne iznosi zemlja bi jako brzo bila upropaštena, isprana,degradirana. Ova vlast je uništila/ prepolovila/ stočni fond tako da i od toga ništa stajnjaka je jako malo.
Treća najveća glupost je ona česta priča o dve žetve godišnje koja je nemoguća jer je navodnjavanje kontraproduktivno ako seješ na plus 40/ male biljke bi bile pod stresom zbog hlađenja hladnom vodom/ . ČAK i kad bi uspelo opet se zemlja degradira i nemoguće ju je oporaviti. U EU Holandija, npr. država ti plaća da na tavku uništenu zemlju ne seješ ništa već da je ostaviš 10 na ugaru – odmoru
Ali nije sve tako crno jer smo ovde u Bačkoj / Sombor/ sa pšenicom ove godine postigli sa ovim novim hibridima pšenice prinose preko 10 tona na hektaru što nas stavlja u ravan sa vodećim evropskim proizvođačima,
Najvažnije pitanje i pitanje svih pitanja kad ćemo moći osigurati useve od rizika suše ne samo od rizika leda i oluje,
Od suše neke kompanije nude osiguranje. Da li ste sagledali njihovu ponudu? Kako Vam ona izgleda? Skupa?
Nažalost Vladimire nisam pročitao ponude za osiguranje od rizika suše. Neznam šta nude, a njihova ponuda mora biti raznovrsna, npr. u SAD možeš osigurati dobit od posla tj obuhvaćeni svi rizici i sl. mada nisam siguran
Ne bih se bas slozio. Zivim u dolini Zapadne Morave. Pre vise od 50 godina je projektovan i izgradjen kanal za navodnjavanje sa pratecim sistemom cevovoda koji je omogucavao da se zatvaranjem ili otvaranjem odredjenih ustava voda dovede u hidrant direktno na njivu odnosno na povrsinu zemlje pod pritiskom. Vrhunski osmisljen sistem koji je pokrio hiljade hektara plodne zapadnomoravske doline je zbog nebrige i neodgovornoszi zapusten i unisten.
Pokazalo se da su pre pedeset godina ljudi gledali i planirali za buducnost. Sada je obrnuto. Obecanja i veliki planovi su samo za dnevnopoliticke potrebe. Pred svake izbore se seljacima obecava obnova, a cim se glasacka mesta zatvore, sve se gura u fioku. Shvatam da je kriza, ali novca za kampanje, bilborde, propagandu ima. Za ono sto nam zivot znaci nikada nema.
Samo za novac potrosen na jednim vanrednim izborima moze se izgraditi sistem i obezbeditj zivot desetinama hiljada zemljoradnika. Da ne pominjem korist za gradjevince koji ce biti angazovani u izgradnji.
@Goran,
Ništa lično protiv vas, samo ću se nadovezati na ovaj citat:
“Shvatam da je kriza, ali novca za kampanje, bilborde, propagandu ima.”
Zapravo, novca ima više nego dovoljno, tačnije neograničeno. Kriza je samo floslula (kao i mnogo toga u ekonomiji) i ne objašnjava ništa. Evo da probam da to ispravim:
1. Privreda nigde na svetu ne pravi pare, tj. neko mora da joj da novac da bi funkcionisala.
2. Pare se prave od brojeva koji se evidentiraju na nekom medijumu. Dakle, novac je suštinski običan broj, nominalna vrednost, tj. vrsta evidencije. Zabeleška mogli bi reći.
3. Reći da država nema para je isto kao kad bi rekli da nema dužnih metara, sekundi ili kilograma. Kad bi nas sad posetili vanzemaljci, prvo što bi rekli je: “Ovi su načisto poludeli. Njima merna jedinica i apstraktni medijum diktira proizvodnju??? Hahahaha… To je kao kad bi proizvodnja voća zavisila od gajbica za voće ili neka slična nebuloza. Mora da njihovoj deci neko od malena ispira mozak ili im sipaju nešto u vodu, kada takve svinjarije prolaze i niko se ne buni.”
4. Evo jedan misaoni eksperiment kao dokaz. Zamislite sebe na nekom pustom (nenaseljenom) ostrvu, da li bi ste brinuli jel imate kod sebe novčanik/platnu karticu ili bi malo špartali krajolikom da vidite šta bi vam od resursa moglo koristiti za preživljavanje? Dakle, novac je društveni konstrukt koji pomaže razmeni, jer trampa posle nekog vremena postaje usko grlo. Od novca samog po sebi ne zavisi ništa!
5. Novca nema ili ga nema dovoljno, samo zato jer ljudi ne traže novac! Prosto da ne može biti prostije.
6. Državi nisu potrebni porezi da bi funkcionisala. To naročito važi za investicione potrebe. Porezi služe da izvuku višak novca iz opticaja, a ne primarno da se njima nešto finansira. Dokaz za ovu tvrdnju? Vrlo jednostavno. Da bi nešto uzeli (oporezovali), morate ga prvo stvoriti, tj. “dovesti u postojanje”. Porezi to ne rade. Njima se samo vrši preraspodela postojećeg novca. Ako pare prethodno niste kreirali, nećete imati šta da oporezujete.
7. Pošto je kreiranje novca starije od oporezivanja, ne morate biti genije pa shvatiti da država ne može insistirati na porezima, ako pre toga nije pustila svež novac u promet, jer je to njena primarna obaveza od koje zavise svi ostali subjekti i procesi u društvu.
Postovani Vladimire,
Voleo bih da cujem Vase misljenje o modelu koji zastupa Norveska. Pokusacu u grubim crtama da ga pojasnim i voleo bih da cujem Vase misljenje o tome da li je takav model uz naravno odredjene korekcije primenjiv kod nas. Norveska ima manje od 4% obradive povrsine. Norveska zastupa sistem gde je seljak osnov drzave i kao takav smatra se krucijalnim dobrom za drzavu. Sta to drzava radi za seljaka? Pre svega drzava sagledava jasno potrebe i spram toga radi planove sta ce se saditi i u kojoj kolicini. Postoji organizacija koja okuplja poljoprivrednike koji ucestvuju u izradi plana i na osnovu toga drzava stvara odredjena ocekivanja kao i seljak. Vremenski uslovi su veoma losi za poljoprivredu sto dalje vodi do toga da Norveska mora imati sistem zastite seljaka. Svodi se na to da je seljakova obaveza da radi spram plana, a drzava sa druge strane garantuje isplatu para cak i u slucaju da kultura ne uspe. Ovo se smatra nekom vrstom osiguranja i drzava je uzela tu brigu na sebe. Na ovaj nacin seljak svake godine obradjuje njive, uvek ce imati prihoda da bi mogao da to uradi i sledece godine i deo je sistema koji mu omogucava da opstane i ne napusti sve. Ovo je dovelo do toga da je u Norveskoj nemoguce kupiti obradivu povrsinu jer niko ne napusta taj posao. Sa stocnim fondom je malo drugacija prica, ali dovoljno slicna da su ljudi veoma motivisani da ostanu na selu. Udjite u prodavnicu u Norveskoj i necete naci strano mleko, necete naci dugotrajno mleko. Prehrabena industrija je okrenuta domacim proizvodjacima jer drzava stoji iza njih i ugovori su dugogodisnji kako za otkup mleka tako i ostalih proizvoda. Seljak ovde ne menja kulturu koju sadi, ne smanjuje stocni fond jer je cena mleka pala duplo naglo jer iz uvoza stize jeftino poljsko mleko ili ne znam ni ja koje, seljak ovde ima kupca, ima potpisan ugovor i ima zastitu drzave u dovoljnoj meri da nece propasti nakon jedne lose godine. Srbija je daleko plodnija, Srbija ima daleko vise mogucnosti, ali nema nikakav sistem koji bi stajao iznad seljaka i pomogao mu u teskim vremenima. Kod nas kada rodi zito oni ga plate smesno, toliko smesno da se ne isplati pa sledece godine njiva ostane neobradjena ili se promeni kultura i onda dodjemo u situaciju da cele variraju i stvara se nestasica ili prekomerna ponuda…
Sve navedeno zvuči dobro. Osnovna stvar je garantovati siguran otkup po stalnim cenama, jer to omogućava planiranje. Plus, uvesti mehanizam peglanja oscilacija u prinosima sa godine na godinu. To može kroz komercijalno osiguranje (skuplje), a može i kroz saradnju sa državom koja onda to pojeftini. Liberalni pristup isključuje plansko privređivanja i državno uplitanje, ali to je u poljoprivredi prisutno i u najrazvijenijim evropskim ekonomijama.
Prvo bi bilo dobro pogledati sta su ovi ljudi napravili da unaprijede proizvodnju.
https://www.youtube.com/watch?v=1tskyZhtZcE
http://www.novosti.rs/vesti/srbija.73.html:587874-Cena-struje-isusila-njive
Zatim mozda bi bilo dobro napraviti sistem javnih skladista sposobnih za izvoz proizvoda.
Zatim bilo bi dobro da Narodna banka Srbije otkupljuje mjenice poljoprvrednih proizvodjaca preko ovih javnih skladista. Kako skladista za izvoz moraju imati visoke standarde roba bi bila visoke kvalitete. Kada NBS otkupi mjenicu u sistem se ubacuje novi svjezi kredit. Inflacije nemoze biti jer je cijena odredjena na medjunarodnom trzistu a roba se prvo proizvela pa je stvoren novi kredit. Kako se roba moze izvesti dinar moze biti konvertiran i u stranu valutu. Znaci novi dinari imaju pokrice i u robi i u potencijalno u stranoj valuti pa nebi pravili pritisak na kurs.
Znaci treba uvesti red.
Njemacki ordoliberalizam i targetiranje kolicine novca.
http://www.autentopia.se/blogg/wp-content/uploads/2013/09/schacht_the_magic_of_money.pdf strana 110 pa nadalje.
U sustini danas se to zove QE ili Quantitative easing.
Puno pozdrava
Ako zelite da znate sta ce se desiti uskoro, to je zabrana izvoza kukuruza, psenice, soje, suncokreta, cene ce ostati niske a ojadjeni paor ce dodatno pretrpeti stete u korist tajkuna otkupljivaca. Vlada je podelila subvencije za traktore i konbajne SVOJIM partijskim vojnicima a uskoro se sprema podela srpske zemlje ,,mladim partijskim poslusnicima,,. Ovo nam se desava jer nam poljoprivredu vode ,,risticevici,, a za paora nema ko da se zalaze. Mi smo bili na izdisaju i bez ove suse a sada nam nema pomoci. Mladi beze MASOVNO iz sela u gradove i inostranstvo, to je politika koju vodi AV a nazalost mnogi ga u tome podrzavaju.