У зони магле: Реституција у Зајечару

Фото: www.opusteno.rs

Зајечар је почетком 19. века био насељено место са неких две стотине кућа. Имао је један дућан, једну гостиону, апсану и ту и тамо неког занатлију.

Од тренутка када је ослобођен од вишевековног турског зулума, па до тридесетих година двадесетог века, Зајечар је процветао, постао други град по развоју и богатству у Кнежевини Србији – одмах иза Београда. Свој надимак “Мали Париз” стекао је због турбулентног ноћног живота, али и због уређености, развоја трговине, занатства, туризма и угоститељства.

Тридесетих година двадесетог века Зајечар је имао: око 11000 становника, 658 занатлија, 143 трговинске радње, 80 угоститељских објеката и статус туристичког места, по одлуци Владе Краљевине Југославије.

Звучна имена као што су: “Лувр”, “Солун”, “Оријент”, “Делиград”, “Престолонадследник”, “Развод брака”, “Ловац”, “Чича из Тамнича”, “Македонија”… окупљала су зајечарске боеме, али и умне главе, авантуристе из свих крајева Србије и света, предузимаче.

Нажалост, век касније тог Зајечара више нема. На индустријски процват, раскош и развој опомињу стара здања и чаршијске приче.

Јавна је тајна да Зајечар свој процват остварен у 19. и почетком 20. века  добрим делом дугује предузимљивим трговцима, занатлијама, удружењима занатлија, банкарима и умним главама које су користиле потенцијал овог места на прави начин, не остајући дужне поколењима.

Градски оци и законодавци старали су се да прате развој и потребе града, и све је ишло као “подмазано”.

Предани рад резултирао је изградњом немалог броја грађевина, од којих су нека ремек дела архитектуре тог доба, а које су, у процесу национализације имовине која је уследила након завршетка Другог светског рата, одузете својим власницима. Јавна је тајна да је процес национализације у многим случајевима био злоупотребљен у личне сврхе, ради задовољења ниских страсти, а о злочинима комунистичке власти сведоче и бројна “коњска гробља”, чија ексхумација још увек није започета, јер предмет стоји негде у фиоци, али то је већ посебна прича.

Јавност Зајечара недавно је узбуркала прича о судбини зграде некадашњег Радио Зајечара и Телевизије Бест, из које је претходни закупац однео све што је око могло да види, а рука да изнесе. Остао је само камен на камену, а упућени веле да у зидовима више нема ни штекера.

Градски оци дошли су на идеју да ова зграда постане градска кућа ( види: http://radiomagnum.rs/prostorije-nekadasnje-best-televizije-danas-u-haosu-dug-gradu-17-miliona-dinara-ideja-je-da-ovaj-objekat-postane-gradska-ku/ )

На друштвеним мрежама отворене су бројне дискусије, а дотакнута је и тема о реституцији, о власништву над овим објектом ( наиме, сродници некадашњег власника предметне зграде поднели су захтев у циљу повраћаја имовине, прим. аут. ), као и о материјалној одговорности за пропаст Радио-телевизије Зајечар, овог објекта и најблаже речено недомаћинско управљање истим које је резултирало мултимилионским дуговима.

Међу бројним ставовима и мишљењима пажњу је привукла тврдња градоначелника Зајечара да је предметна зграда исплаћена, и то ни мање ни више него по тржишној цени, о чему постоје уговори и признанице. Градоначелник је у поменутом излагању известио заинтересоване да могу погледати признанице и уговоре.

Будући да тржишна цена једног таквог објекта не може бити мала, а да нико од нас није могао у сећање да призове тренутак када је до такве трансакције дошло, приступили смо прибављању информација од надлежних служби.

Најпре смо обавештени да Одељење за урбанизам,  грађевинске и комунално стамбене послове није од Правобранилаштва града Зајечара примило правноснажно решење о реституцији предметног објекта, чиме би се званично јавио правни основ за извршење новчаних обавеза.

У намери да расветлимо ово питање, наставили смо даље.

Одељење за финансије Градске управе Зајечар обавестило нас је да не располаже документацијом о извршеним плаћањима везано за објекат у улици Љубе Нешића 38.

За крај је стигла и информација од стране Правобранилаштва Града Зајечара, које нас је поступајући по захтеву обавестило да у поступку реституције не постоји још увек правноснажно решење, те да Правобранилаштво не може у овом тренутку да се изјасни о околностима које се тичу овог објекта.

Намеће се питање о каквим је то признаницмама и уговорима говорио градоначелник учествујући у расправи о намени и употреби некадашње зграде Телевизије Бест?

Да ли је у питању само тежак гаф и лапсус или је новац некоме заиста исплаћен и ако јесте, по ком основу?

У смислу свега наведеног позивамо градоначелника да јавност обавести о овом питању, као и да поменуте признанице, уговоре и пратећу документацију изнесе у јавност или се извини јавности и наследницима за изношење неистина.

Оставимо по страни чињеницу да је потпуно неумесно, неморално и незаконито говорити о употреби имовине чија судбина још увек није правноснажно решена и запитајмо се каква судбина очекује друге објекте који пропадају чекајући да се њихов статус коначно реши: Биоскоп “Тимок”, “Зеленгора”, “Хајдук Вељков Конак”, “Лувр”…

Подсетимо се да је “Хајдук Вељков Конак” недавно умало стављен на располагање корисницима, и поред чињенице да има свог власника.

Уместо што град Зајечар разматра употребу објеката чије је питање власништва још увек неразрешено, можда би било умесније да се позабави судбином објеката и локала чији је формални власник, од којих неки годинама стоје и пропадају, а могли би се кроз дијалог са организацијама ставити у употребу.

Анђела Рисантијевић