Živim u malom mestu Umčari, na teritoriji Opštine Grocka, i pokušaću da vam bar malo približim probleme koje imamo zbog visokih cena za javni prevoz i potpunom misterijom gde taj novac na kraju završava.
Počeću od najbližih primera za koje znam, a to su sve slučajevi mojih poznanika i komšija. Na primer, četvoročlana porodica, sa zaposlenim roditeljima ali sa minimalnim primanjima, koji predstavljaju potpunu suprotnost slici koju vidimo u medijima, gde se naš ekonomski standard predstavlja kao vodeći u regionu i sa većim godišnjim rastom privrede nego bilo gde u Evropi. Sve bajke koje svakodnevno slušamo ruše se upravo na primeru koliko takva prosečna porodica odvaja od svog budžeta za potrebe prevoza, i to najosnovnijeg – javnog gradskog prevoza.
Otac i majka te porodice mesečno zarade ukupno 54.000 dinara, deca su u srednjoj školi, što dovodi do sledeće računice: dve mesečne karte za zaposlene koštaju 7.800 dinara, što je cena samo za tzv. zonu 3. Da bi došli do svoje kuće oni moraju da izdvoje još po dodatnih 1000 dinara na svaku kartu. Za dvoje dece plaćaju po 1.450 dinara za mesečne karte za učenike, koje pripadaju povlašćenim kategorijama. Kada se sve sabere, dolazimo do sume od 12.700 dinara, što predstavlja astronomski udeo u njihovom skromnom budžetu, čak 23% od celokupne mesečne zarade.
Prvo pitanje koje im uvek postavim kada se dotaknemo ove i sličnih tema, jeste kako uopšte postižu da deci i sebi obezbede ostale neophodne životne stvari pored ovog neverovatnog troška.
Kao pošteni ljudi oni ne žele da se voze bez karte, znaju da je cena velika, ali trpe. To je danas prava slika prosečne porodice, a ne iskrivljena stvarnost koja dolazi sa TV ekrana.
Većina ljudi iz mog mesta putuje za Beograd svakog dana na posao i u školu, svi plaćaju redovno visoke cene karata. Kontrole su oštre i redovne, ko god nema kartu u obavezi je da plati kaznu do 6.000 dinara. Niko ne postavlja pitanje šta tim ljudima nakon kupovine mesečnih karata ostane za ostale životne potrebe, poput hrane ili odeće.
Sve bi možda malo bilo podnošljivije kada bi se visoke cene prevoza odrazile i na kvalitet. Nemamo tačne informacije gde se troši novac od karata, ali sigurno nije uložen u autobuse kojima se vozimo. Retki polasci, veoma česti kvarovi i već tradicionalna gužva u svakom autobusu redovna su slika prigradskih linija.
Nadležni u Gradskoj direkciji za javni prevoz i Gradskom saobraćajnom rade i donose odluke bez ikakve odgovornosti, jer su svi redom veoma dobro umreženi i postavljeni po političkoj liniji. Do takvih ne dopire glas iz prosečne porodice i problemi sa kojima ljudi oko njih svakodnevno žive.
Gradski prevoz je samo jedan od primera u sistemu koji odgovara samo odabranim ljudima u njemu. Za njih je ovo normalno i poželjno. Većina poniženo ćuti, naterana stalnim uslovljavanjima i ucenama kako na poslu tako i u sredinama gde žive. Potpuna spoznaja stanja u kome se nalazimo izaziva veliku gorčinu zbog koje se vredi boriti i promeniti stvari u ovoj zemlji što pre.
Miloš Nikolić
Dosta je bilo Grocka
Kukaju ljudi,nemaština je velika,još se nekako dovijaju jer penzioneri dodaju,šta će biti kad penzionera više ne bude,
a deca se ne zaposle, ne znam.Gadno će biti ako Vučić i njemu slični ostanu još dugo na vlasti.
Zato DJB.Zato što jedini zna i želi da uredi ekonomiju i privredu, a kada nema odakle da se zahvati…nema ni za školstvo,
ni za zdravstvo, ni za kulturu…nema,nema ni za šta
Skrenusmo s teme prevoza na penzionere 🙂 Problem upravo suprotan od ovoga sto ste naveli. Mi kao narod nestajemo, BELA KUGA + EGZODUS stanovnistva s druge strane broj penzionera se povecava, od 2008 godine pocela je da odlazi u penziju bejbi-bum generacija (rodjeni izmedju 1947-1957 godine). Uskoro se srecemo sa situacijom da ce broj radnika koji pune PIO fond da bude manji od broja penzionera koji se finansiraju iz tog fonda. Da bi postojeci sistem penzionog osiguranja mogao samostalno da funkcionise broj radnika mora 3 puta da bude veci od broja penzionera. Dakle danas bi kod nas trebalo da radi preko 6 miliona ljudi!
http://www.blic.rs/vesti/ekonomija/penzionere-u-srbiji-od-2021-nece-imati-ko-da-izdrzava/3bd42et
Gobline, potpuno ste u pravu, pogresno sam se izrazila,mislila sam na ove penzionere koji su penziju zaradili u bivsoj Jugoslaviji,pa jos mogu nesto od penzije odvojiti i dati deci i unucima.Kad pogledate vecinu onih koji su sada u srednjim godinama,u poslednjih 30 godina tesko da je iko od njih sastavio staza 25-30 godina,cas imaju posla, cas nemaju a i plata im je uglavnom bedna,tako da…
Razumeli smo se, u pravu si i ti, imam i ja primere iz okruzenja gde ljudi u 50-im zive od roditelja 🙂 naravno ima i dosta porodica koje ne znam kako bi uspele da prezive sa platom bez pomoci penzionera. E ako uzmemo u obzir i to da ce broj radnika (sa niskim platama) da bude manji od broja penzionera…bez ozbiljnih reformi nece sunce da nas ogreje. E sad kako ti narodu da objasnis neke stvari?! Culi na pink pa vicu stecajni upravnik, i kako da im objasnis da se stecaj pokrece tek kad partokratija unisti firmu?!
Medijima,a pristup medijima DJB nema,to je tragično.Svakog ćeš da vidiš i svako će da ti soli pamet i filozofira u prazno,ali nekoga iz DJB-a nećeš.
Jedino u negativnom kontestu.Ali, oni su do te mere ignorisani u medijima,da im je i negativna reklama,reklama
I da ne zaboravim za penzionere da dodam(onaj komentar o medijima je bio prvi),zato je tako tragicno sto im je ovaj oteo od penzije,bukvalno je ljudima oteo od usta-to vecina penzionera u Srbiji i dalje ne kapira, ispiraju im svakodnevno mozak na televiziji,ali sredovecni da,problem je nezainteresovana omladina,nju treba nekako ukljuciti,
samo da nam se usput ne nakote neke nove Čede i Đilasi,to nikako ne bi valjalo.
Zato DJB,ako su i oni unutra,to mi opet daje neku garanciju da neće biti baš isto,a ako ih ovi i dalje ignorišu,
ništa,sami,najbolji su, samo što to nema gde da se vidi,veliki problem
Zakon o radu
Član 118
Zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, i to:
1) za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz;
Dakle, 9.800 dinara bi za tvoje roditelje trebalo da nadoknade njihovi poslodavci… to nema veze sa njihovim mesečnim zaradama. Ako je drzgačija, to je onda zloupotreba od strane poslodavca i nema veze sa gradskim prevozom.
Da, hoće to tako. Poslodavac ti isplati deo za markicu ali ti za toliko smanji platu. Tako da na kraju ti imaš isto u džepu a na isplatnom listiću piše da dobijaš naknadu za prevoz.
E kad ovako nešto pročitam, a ovo nije nikakav izuzetak već svakodnevna pojava – gomila ljudi koje svaki dan srećemo na ulici su u takvoj situaciji – onda se zaista iznerviram kad neko ljude koji se švercuju naziva “mufljuzima”, kao jedan od komentatora pre neki dan. Ja mislim da bi svi morali da shvate da ima ljudi koji realno nemaju pare za kartu i naprosto su prinuđeni da se švercuju. Znam da će sada neko da počne da pametuje u stilu “zašto ne idu pešice”, a ja ću mu odgovoriti da ne možete da uskratite čoveku pravo na kretanje, a pravo na kretanje u velikom gradu znači pravo na korišćenje javnog prevoza.
Verovatno znate kako to funkcioniše u inostranstvu, prvenstveno mislim na prevoz do posla. U zemlji u kojoj živim, zaposleni su veoma mobilni. Mnogo ih radi na 20-30 ili više km od mesta prebivališta. Kako se troškovi prevoza, a kroz porez, reguliše u Danskoj?
Uzeću moj primer, tako da su podaci potpuno tačni (čak sam preterao na moju štetu :D)
Do posla imam 28 km. Ukupno dakle 56. Vozim se svojim kolima. Kada izračunam, gorivo me ne košta ništa ili skoro ništa. Kako?
Recimo da u toku godine radim 225 dana (to je neki prosek, retko iznad toga, približnije je oko 220 radnih dana). Od ukupne kilometraže, poreznik m i odbije prvih 24 km. Ostane mi 32 km dnevno. Na svaki km mi država/poreznik priznaje 1,99 dkk. (kvota za 2016.) To je dnevno 63,68 dkk. Kada to pomnožim sa 225 radnih dana, dobijem 14.328 dkk ( oko 1.927 evra). Na tu sumu NE PLAĆAM porez, tako da mi se praktično vrati između 30 i 40 procenata. Neka bude 35% (mada je više jer je i porez veći), dakle vrate mi nešto više od 5.000 dkk.
Koliki su moji troškovi? Ne trošim više od 350 dkk goriva mesečno (oko 44 litra), malolitražni automobil/dizel (prosek 28 km/l). To je godišnje 4.200 dkk. Neka bude i 5.500 (ali nije) da budem na sigurnoj strani. Dakle, prevoz do posla i nazad me ili ne košta ništa ili veoma malo (u stvarnosti zaradim). Neka bude i ovako kako sam napisao, a na moju štetu, pa kad preračunam u dinare i podelim s brojem meseci, ispada da me put do posla i nazad košta 670 dinara MESEČNO (za u proseku 1.100 km). Naravno, ne košta me UOPŠTE, jer sam zbog ove računice U PLUSU, dakle vozim se na posao i zaradim neki dinar!
Poreznika ne zanima kako idete do posla. Možete pešačiti, voziti se s nekim, deliti vožnju, bilo kako. Imate pravila koja se primenjuju za sve jednako. Do posla morate nekako, a pošto je to uslov da zaradite neki novac pa da iz tog novca platite porez, red je da se to stimuliše.
Oni kojima je posao bliže, mogu i biciklom. Kada imate biciklističke staze (pogledati: copenhagenization, copenhagenize), desetak km se pređe za najviše pola sata.
Pozdrav 😀
Čitam kako neki misle, ili je tako uređeno zakonom, da poslodavac treba da snosi troškove prevoza, u potpunosti ili delimično. To je jako nelogično. Poslodavac vam daje platu, a država od vas naplaćuje porez. Porez plaćate državi a ne poslodavcu. Da bi došli od posla i zaradili taj novac iz koga ćete platiti porez, potrošićete neke pare. Nije logično da se državi NE ISPLATI da na način na koji to recimo funkcioniše u Danskoj, a koji sam opisao, kroz povraćaj poreza, reguliše tu oblast!
Dakle, državi treba da je u cilju da što više ljudi radi, kako bi što više ljudi plaćalo porez. Da ih stimuliše preko tog istog poreza, da im se ISPLATI prevoz do radnog mesta!
Ne znam kako na ovo gleda neko u Srbiji, moram priznati da sam “deformisan” normalnošću života u Danskoj, pa mi se ponekad čini da sam jedini ja lud. Možda i jesam (prosudite sami), i zato mogu ponuditi samo činjenice i pokušati objasniti kako funkcioniše sistem u ovoj zemlji i to decenijama, a da se ne zagrcne baš nijednom!
Pozdrav svim simpatizerima DJB!
Možete li malo da produbite istraživanje ? Koje autobuse (koji prevoznik i koja linija) ljudi koriste, kakva je računica njihovog biznisa, koliko im država uzima, i na koje načine ih sputava da poboljšaju biznis ?
Dalje, da li su ljudi pokušali da koriste carpooling, i kako bi to funkcionisalo ?