Корупција се завукла у све поре друштва, до најнижег нивоа. Има је свуда и у разним облицима, али потиче “одозго” – власт је њен покровитељ. Зато је “одозго” треба и укидати. То је могуће на два начина:
- Да власт покаже политичку вољу за спровођење потпуне транспарентности ( деценијама уназад видели смо да то не ради).
- Да мењамо власт.
Нико други до свих бивших и садашње власти није крив што смо миљама далеко од оперативне, функционалне, правне државе која свој рад заснива на транспарентном пословању, а не на закулисним играма партијских функционера.
Како то изгледа кроз призму (само) једног закона?
Недавно смо имали још једну у низу ситуација у којој орган власти одбија да пружи информацију из делокруга свог рада. ЈП Електромреже Србије одбија да достави биографију бившег директора Николе Петровића, кума Александра Вучића. Повереник је наложио ЕМС да поступи по захтеву Доста је било, јер јавност има појачан интерес да зна да ли су приликом именовања Николе Петровића поштована законска правила.
Да нису само биографије проблем већ и начин пословања, пример су Железнице Србије. Податке о трошковима овог јавног предузећа у оквиру пројекта Београд на води и одговор на питање колико је коштала и са којим циљем је била вођена рекламна кампања којом су промовисана два руска предузећа, никада нисмо добили, иако је и Повереник реаговао.
Оваквих примера има много.
У члану 28 Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја пише ‘‘Решења повереника су обавезна, коначна и извршна.‘‘
Онда се поставља питање како неки орган или појединац може да поступи супротно нечему што је коначно и обавезно, и како то постоје информације о вршењу јавне власти које нико никад није добио.
Може, јер ни сам Закон није довољно добар а неко то “паметно” користи. У најкраћем, процедура изгледа овако. Када орган власти не поступи по захтеву Повереника и одбије да пружи информацију, институција повереника може да пропише новчану казну. Ако Повереник не може да спроведе своје решење ни на овај начин, Влада му на његов захтев пружа помоћ обезбеђивањем извршења решења непосредном принудом. Ово друго се до данас није десило, а како ствари стоје, неће скоро.
На пример, Влада је у 2016. години одбила да обезбеди извршење решења да се Савету за борбу против корупције и новинарима учине доступним информације, односно уговори које су ЈП Србијагас, предузеће Телеком Србија и Друштво Air Serbia закључили у 2015. години вези са услугама маркетинга, рекламирања, оглашавања, односа са јавношћу, спонзорстава/донаторства, промотивних и медијских кампања.
Не постоји одговорност за кршење права на приступ информацијама, а неадекватан механизам извршења решења има упориште у одбијању Владе да нареди извршење. Влада је тако створила штит за коруптивне радње и свакојаке малверзације новцем грађана.
У скупштинској процедури 2012. је постојао предлог за измену и допуну Закона о слободном приступу информацијама, али га је тадашња Влада повукла након свог формирања. Погодите зашто.
Још смо далеко од проактивне објаве информација али, за почетак, реактивни принцип би се могао уредити кроз две законске измене:
1) Уместо кажњавања органа, прописати новчану казну за лице које је овлашћено за поступање по Закону о приступу информацијама од јавног значаја, односно за одговорну особу у телу јавне власти која није поступила у складу са одлуком Повереника, односно ако уништи, сакрије или на неки други начин учини недоступним документ који садржи информацију од јавног значаја.
2) У Закону предвидети поступак за разрешење функционера који руководи институцијом која одбија да достави податке и тиме крши Закон.
Уместо да сузбија корупцију и подстиче транспарентност, досадашњим понашањем Влада је подстицала кршење правила и закона, а органи који одбијају да доставе податке о пословању и начину свог рада дубоко су уверени да неће сносити никакве последице.
Враћајући се на почетак, бојим се да ћемо прво морати да променимо власт да би дошло до потпуне примене оваквог закона, али и многих других. Пут је дужи, неки би рекли маратон, али ваљда мора тако. Морамо ми.
Биљана Марковић
Доста је било Звездара
Председница Форума младих ДЈБ
У прилогу:
Повезани текстови:
Дигитализација у земљи тајних уговора и партијске администрације
Повереник наложио ЕМС да по захтеву ДЈБ достави биографију Николе Петровића
Plašim se da i postojanjem svih zakona, problem ne bi bio rešen. U Srbiji, očigledno, nema veze da li zakoni postoje ili ne, da li su nepotpuni ili ne. Kako god, ne poštuju se, ako bahatima na vlasti to odgovara. To što je nešto “konačno, obavezno i izvršno” se jednostavno ne izvrši, ne poštuje. Vi mi kažete da moram, ja vam kažem – “aha” i nastavim da radim po svom. Bez posledica.
Da ne elaboriram već hiljadama puta izrečeno: vlast se u Srbiji shvata kao plen, i kad dođete na vlast, radite šta vam je volja. Iznad ste i Ustava, ko vam šta može! Problem koji Srbija ima je najmanje ekonomski.
Dakle, nikakvi zakoni neće pomoći, ukoliko se mehanizam “vlasti” ne promeni. Duboko ukorenjena, a bizarna shvatanja “vlasti”, su nažalost i u samom narodu, koji više nije u stanju da odvoji dobro od lošeg. Da nam ne uđe u gene, ako već nije…
Kako onda dopreti do onih koji svojim glasovima mogu pomoći da se sa lica zemlje izbriše ovaj nesistem? Jedino angažovanjem SVIH i članova i simpatizera u promociji DJB ideje i DJB programa. Nije dovoljno samo to što ste u Skupštini, pokazalo se da to ne donosi odlučujuće poene. Mora se na teren, opet kao i pre izbora 2016., praviti tribine, moraju se držati online tribine, govoriti, govoriti…
Vidite, pišem na NSPM i spomenem samo da mi je nejasno kako SRI (Sanda) može u koaliciju sa Veljom. Ne objave. Istovremeno, na Balkan Info, Vukadinović nastupi i kaže kako na NSPM objavljuju čak i one komentare koji su protiv NSPM gledišta. Nisam ja protiv bilo koga, samo konstatujem da mi je NEJASNO kako neko ko za sebe misli da je čist, želi da se meša sa nekim ko je prljav.
Kakve zakone treba da imamo da se stanje svesti promeni? Ne postoje takvi zakoni. Da prihvatim kritiku, iz nje izvučem pouke, vratim se na pravi put ako sam s njega skrenuo – je jedini način koji je produktivan za neko društvo.
Ne vredi, jednostavno sustina demokratije, vladavine prava i postojanja institucija pociva na SVESTI gradjana da su oni branioci sopstvenih prava. Bez tog razumevanja kontrolni mehanizam ne postoji i vlast ce uvek biti odnarodjena. Nece imati ko kao ni sada da joj stane na put. Ovo u Srbiji nije od juce, to postoji 200 godina. SVEST da su moral i zakon u javnom poslu svetinja na kojima pociva drustveni zivot i nasa buducnost i da tu svetinju moraju da u krajnjoj instanci cuvaju gradjani je ono sto cini zrelo i uspesno drustvo. Izmedju nas i nase srece stoje politikanti i njihov javasluk. To gradjani moraju da shvate. Jedina sustinska a ne formalna promena bi bila promena SVESTI i nedozvoljavanje vise partokratskih zloupotreba. Uostalom ta teznja je i sazeta u nasem nazivu DOSTA JE BILO!