Током протеклих пар месеци министар пољопривреде је анимирао јавност најавама да ће и Србија, као што су учиниле и друге земље у процесу приступања ЕУ (читај: као сав нормалан свет) ограничити право куповине пољопривредне земље странцима. Ово је требало да се постигне доношењем хитних измена Закона о пољопривредном земљишту (читај: Тенисовог закона). Очекивали смо да ће власт тако спречити одлив пољопривредног земљишта (читај: добра од општег интереса за Републику Србију) у руке странаца на штету нашег несрећног, урушеног и осиромашеног домаћег аграра који нема шансе да се бори са надирућом европском конкуренцијом која прети да га сможди, јер су европске земље последњих деценија пуно више водиле рачуна о својој пољопривреди него ми.
Али ми и даље не мењамо курс погубне аграрне политике, што је освануло црно на бело и у изменама Закона које смо изгледа чекали само да би се над њима чудили.
Наиме, остале земље које су нама сличне по затеченом стању у пољопривреди, браниле су се од надирања страних купаца њива на своју територију следећим методама:
- Уочи ступања на снагу права куповине земље за странце, неке земље су државну пољопривредну земљу хитро продавале својим грађанима и тако је склониле са “ветрометине”,
- Неке друге земље су (тачније ово су урадиле скоро све) тражиле од ЕУ одлагање права куповине земље за странце на 7, 10 или више година док не нађу решења како да смање ризик удара страног капитала на њихове пољопривреднике,
- Неке треће земље су на брзину донеле законе којима се странцима куповина земље драстично отежала, до мере да су дестимулисани да је купују,
- Неке четврте земље су примениле комбинацију свега горе наведеног уз додатке сопствених идеја.
Нама овако неспремним слободан промет земље ка странцима постаје правна обавеза 01.09.2017. због несрећно давно потписаног Споразума о стабилизацији и придруживању. Тим споразумом смо прихватили обавезу да ослободимо трговину пољопривредном земљом са страним држављанима иако у опште нисмо чланица ЕУ! Ово је потпуно усамљен случај, јединствено неспретно уговорен услов. Ни једна земља није ослобађала продају земље странцима пре уласка у ЕУ, али има чудног још.
Чудно је и то што су највеће отимање земље и мешетарске потезе у јединој земљи која је прилично неспремна (читај: попут Србије) дочекала либерализацију продаје земље странцима (Румунији) учиниле стране компаније (ПРАВНА лица), а министар нас је обрадовао предлогом измена закона којима се куповина земље у Србији ограничава искључиво страним ФИЗИЧКИМ лицима. Погађате, ФИЗИЧКА лица купци земље су најспореднији фактор у целој причи.
О изменама закона јавне расправе није било.
А још 20.јула се у медијима појавила најава да ће у измени Закона писати да ће странци моћи да купују земљу у Србији под условом да код нас имају регистровану фирму дуже од 10 година. У садашњем тексту који је стављен пред Скупштину ни овог крњег решења нема. У њему нема никаквог ограничења за фирме, чак ни слова о томе да ће се мотрити на потенцијално страно порекло капитала у Србији на брзину регистрованих фирми нема.
Стране компаније, али и страна физичка лица, са лакоћом могу у Србији да региструју друштво са ограниченом одговорношћу које даље у тржишној утакмици игра као домаћа фирма, има наш ПИБ, матични број, адресу у Србији, па чак и директора нашег држављанина. Бар једна таква је већ основала “саму себе у српској варијанти” и то скоро годину дана пре доношења Закона о пољопривредном земљишту. Запитајмо се како ли је знала да ће јој пут бити рашчишћен кад је тада чак и министар пољопривреде био неки други?! Сада постоји могућност да земљу у својом рукама нагомилају управо ти прерушени странци, јер Закон не садржи алат за борбу против њих.
Нећемо видети шта се у ствари дешава само ако не желимо то да видимо.
Остаје нам само да се надамо да су се отимачи земље* (превод енг. термина land grabbing) заситили у суседној Румунији, па да код нас неће доћи баш до румунског сценарија. А, шта су доживеле комшије Румуни, како су се друге земље паметније одбраниле, моћи ћете да прочитате у нашим наредним текстовима.
Светлана Козић
Председница Покрајинског одбора
Доста је било
Посланица у Скупштини Војводине
*Отимање земље је појава гомилања власништва/дугорочног закупа над ораницама у рукама моћника, а на уштрб интереса локалног становништва и уз ограничавање могућности употребе овог природног ресурса за грађане. Отимање земље има разорне последице на руралне средине, доводи до исељавања становништва и крајњег напуштања читавих подручја.
Повезани текст: Отимање земље
Коментариши