Neverovatnom upornošću predstavnici Ministarstva prosvete pokušavaju da opravdaju uvođenje uniforme za učenike osnovnih škola. Zaista je prava kreativnost potrebna da bi se u opštem nedostatku nekih elementarnih uslova za školovanje, uvođenje uniformi smatralo hitno potrebnim korakom.
Najpre su roditeljima upućivane ankete i znam da smo masovno u tim anketama izrazili protivljenje. Moj razlog je bio što nisam spremna da, povrh svog posla koji imam, perem i peglam i tu dodatnu krpicu. Šta ako se pocepa? Gde nabaviti zamenu? Zar da dete šeta zakrpljeno samo da bi ispunilo ministarski hir? Ovo mi se najpre motalo po glavi. Zatim se pojavilo još brdo nedoumica.
Mi smo kao klinci imali uniforme u osnovnoj školi, ali smo ih sami nabavljali i sami menjali i nismo ih dugo nosili. Bilo je par neuspešnih pokušaja da nam se ta obaveza nametne. Bile su kroja kakvog hoćeš, bitno da budu teget i malo duže od majice i to je to. Šile su mame kako su htele, nisu bile iste, ali su bile podjednake i bile su jako jeftine, ali se eto ni one nisu održale.
Najnovije ideje o uniformama su u poslednje vreme bile razne. Od toga da ih za škole šiju neki određeni proizvođači organizovano i pa da budu jeftine, preko toga da budu besplatne i da ih šiju kao praksu đac neke tekstilne škole, sve samo da pristanemo da ih uzmemo, pa do najnovije varijante da ih plaćamo 6000 dinara. Ovo su kombinovane zvanične i nezvanične priče o uniformama koje kruže u javnosti.
Kako god okreneš, izrada uniformi će izazvati neki trošak. Plaćali roditelji, ili plaćala država, sve je to novac roditelja, građana. A, evo spiska šta se sve za te pare puno hitnije može uraditi.
1. Uvesti vodu za piće u škole. Trećina škola u Srbiji nema vodu za piće, jer je nemaju ni gradovi u kojima se škole nalaze. Zaraze bakterijama iz česme, trovanje aresnom prisutnim u vodi u pozamašno nedozvoljenim merama su ono što školske česme pružaju. Evo malo statističkih podataka iz studije koju je još 2012. godine objavio institut Batut:
– U Republici Srbiji u 2012. godini je bilo 51 ili 33,12% vodovoda sa ukupnom fizičko-hemijskom neispravnošću uzoraka vode na godišnjem nivou.
– U centralnoj Srbiji je bilo 18 ili 11,69% vodovoda sa fizičko-hemijskom neispravnošću u više od 20% ispitivanih uzoraka, a u Vojvodini 33 ili 21,43%
– O ukupnog broja fizičko-hemijski ispitivanih uzoraka 13,91% je bilo neispravno. Parametri neispravnosti su godinama nepromenjeni, što pokazuje da se u dužem vremenskom periodu nisu sprovodile aktivnosti na unapređenju i poboljšanju tehničko-tehnoloških postupaka tretmana vode za piće što je uticalo na njen kvalitet.
– U Republici Srbiji u 2012. godini ukupno je bilo 55 ili 35,71% vodovoda sa mikrobiološkom neispravnošću u više od 5% ispitivanih uzoraka godišnje;
U centralnoj Srbiji je bilo 26 ili 16,88% vodovoda sa mikrobiološkom neispravnošću u više od 5% ispitivanih uzoraka na godišnjem nivou a u Vojvodini 29 ili 18,83%; u Republici Srbiji u 2012. godini je bilo ukupno 51 ili 33,12% vodovoda sa fizičko-hemijski neispravnim uzorcima vode i 55 ili 35,71% vodovoda sa mikrobiološki neispravnimn uzorcima vode.
Pakovanje vode od 6 litara košta 100 dinara. Ovo znači da za cenu uniforme koja je po poslednjoj varijanti priče 6000 dinara može da se kupi 60 balona vode, tj. 360 litara. Dovoljno da vaše dete tokom cele školske godine pije flaširanu vodu u školi, umesto što je sada u trećini gradova Srbije nosi sa sobom u školu u maloj flašici dodatno opterećujući pretrpan ranac.
2. Uvesti školski rekreativni sport. Roditelji sada vode decu u škole, pa ih posle škola forsiraju da urade domaće zadatke da bi ih uveče, na često suprotnu stranu grada, odveli na nekakav trening. Ovo dobro znam, jer živim u ovom izluđujućem rasporedu. Sport u školskim klubovima u mom mestu košta mesečno oko 1000 – 1500 dinara. Za vrednost uniforme, dete bi moglo odmah posle škole da ostane još sat vremena na nekom školskom sportu i da to možda nešto malo doplatimo, ali da ne jurimo i ne gubimo vreme i novac na prevoz dece do sportskog kluba, jer nije svako dete za profesionalnog sportistu. Ima roditelja koji žele samo da njihov klinac ima neko razgibavanje.
Mislim da nema potrebe da navodim koliko dece ima krivu kičmu, ili već neke druge komplilkacije zbog nebavljenja sportom i preteranim provođenjem vremena za računarem.
3. Voditi svu decu na ekskurzije. 6000 dinara je pola cene ekskurzije na koju je moj sin išao prošle godine. Iz razreda u kojem ima 24 učenika, ovu ekskurziju je moglo da plati, koliko se sećam, njih samo 11.
Takođe mislim da ne treba da navodim koliko današnja deca manje putuju i koliko ekskurzije utiču na njihovu samostalnost i zdravo i normalno odrastanje sa vršnjacima, kao ni kako se oseća dete koje to ne može sebi da priušti.
4. Uvesti besplatnu užinu. Užina je oko 800 dinara mesečno u školi moga deteta. U školu se (kad se izuzmu raspusti) ide 9,5 meseci, eto užine za svu decu, ako ne bace novac na uniforme, ili ako ga ne baci ministarstvo takođe.
Tek ovo ne treba obrazlagati.
5. Uvesti sapun u školskim toaletima. Zamislite, posluže im užinu, a deca pre te užine u velikoj većini škola operu ruke samo hladnom vodom.
Bez komentara.
6. Uvesti školski autobus za decu koja daleko stanuju, uvesti muzičku nastavu u gradovima u kojima nema muzičkih škola, uvesti vikend ekskurziju…. Ma, bilo šta od gomile deci neophodnih stvari bi se moglo uvesti, samo da je prioritet šta stvarno treba, a ne šta neko zamisli pa tera glavnom kroz zid da se zamisao ostvari po svaku cenu. Od bilo čega gore navedenog, a deci hitno potrebnog, ministar može da bira i reši onaj jedan problem koji smatra da je najvažniji, a uniforme mogu da dođu kad rešimo gornji spisak.
Svetlana Kozić
predsednica poslaničke grupe
pokreta “Dosta je bilo”
u Skupštini APV
Komentariši