Politika ima jednu dobru ili lošu ali nepromenljivu osobinu: mora biti personalizovana. Neki ljudi vrše neke poslove, nalaze se na nekim fukcijama, vrše ili ne vrše neke radnje, donose dobre ili loše odluke, igraju ulogu koja im je namenjena ili koje su se ko zna kako dokopali. Nazivamo ih političarim kao što i sve koji sviraju, sa sluhom i bez sluha, zovemo muzičarima i ponekad muzikantima, mada od njih ne zavisi hleb naš svagdašnji.
Političari postoje, nalaze se na svačijim usnama i u svačijim mislima, a svakog časa mogu prestati da postoje. Ukratko, pasti s vlasti. Ali, pošto su nam neki političari važniji od svega, i od nas samih, izmišljaju se razni načini da se izbegnu ti neprirodni događaji koji neke tamo demokratije smatraju obavezom: promene vlasti i političara.
Šta ako naš izabrani političar mora ostati dokle mu se hoće, dok smo spremni da mu služimo kao pojedinci i kao narod? Glas naroda je glas boga, u ovom slučaju glas jednog političara koji u sebi nosi sve druge glasove, sve tonove i celu harmoniju društva.
Jedan od pouzdanijih načina da se umrtvi smenljivost političara, kao i sve drugo, od društva i njegovih slojeva, preko ekonomije, nauke i umetnosti do države, vojske i policije, jeste kult ličnosti. Predmet kulta više nije samo političar i prosto čovek koji radi svoj posao, on je više od toga i tek nešto manje od svega, polubog na zemlji po kojoj odavno ne hodaju bogovi, svetac i demon u istoj ličnosti.
Kult ličnosti nije naša izmišljotina ali ga počesto primenjujemo, uglavnom kad ne treba. Primenjuje se periodično na svima nama. Dva poslednja, koja smo nekako preživeli, ne bi uspeli do te mere niti bi trajali tako dugo da nije bilo čaršije i sitnih i krupnih koristi koje su čaršinlije ovako ili onako izvlačili iz njih.
Prvi je Titov kult. Nastao na „imanentnoj logici revolucije“ i kao posledica praktične primene „demokratskog centralizma“ – partija prenosi vlast na centralni komitet, centralni komitet na politbiro, a politbiro na prvog među jednakima – taj kult nije bio čisto begradski niti se širio samo iz Beograda u kome su se nalazile sve institucije vlasti i okamenjeni mozak jednopartijskih dogmi.
Tito je bio stanovnik glavnog grada i Belog dvora, ali je unatoč tome bio posvuda, u glavnim gradovima republika, u gradovima koji su nosili njegovo ime, na Brionima i u Karađorđevu, i u kućama koje su ga čekale širom Jugoslavije. Kamenim slovima bio je ispisan na planinama. Njegovi portreti gledali su nas sa svih zvaničnih zidova među kojima smo boravili i sa zidova mnogih privatnih kuća i stanova.
Ali bez odanosti i mravljeg rada beogradske čaršije ne bi postao toliko veliki, presudan, bezmalo faraonski. Tito je čaršiji prezrivo dopuštao da rovari i da šapuće svoje bunovne priče, ali je držao daleko od sebe i od vlasti. Nije je „ispoštovao“. Zato je u njoj dobio više glasnih neprijatelja i kritičara posle smrti nego igde drugde. Većinu sačinjavaju njegovi bivši sledbenici ili njihovi potomci.
Kult Slobe Slobode je, za razliku od Titovog, čisto beogradski i samim tim egzemplarno čaršijski proizvod.
Bio je sastavljen od ostataka Titovog kulta, od otpadaka istorijskih fantazama, od zbunjujućih propagandnih slogana, od kontradikcija i sanjarija sluđenih, od komada ličnosti iz srpske istorije, od starinske magije i paganskih verovanja, od presnih laži, neukih pretpostavki i opšteg neznanja, od impulsa samouništiteljskog nagona. U toj mešavini svega i svačega da se prepoznati sakupljački, imitatorski i nihilistički duh čaršije, nesposobne da stvara.
Jer, taj krpež počeo im se raspadati pred očima čim je pušten u pogon i sukobio se sa stvarnošću koja nije nimalo ličila na zastarele vizije akademika i opijumske snove čaršinlija.
Peti oktobar dvehiljadite uklonio je fantoma, a sledbenici su i učenici, raspoređeni u opoziciji, nastavili njegovu politiku nešto drukčijim sredstvima i sa jednim sabornim sloganom „Ono što se desilo nije se desilo“. Koji su kasnije promenili u „Ono što će se desiti neće se desiti“.
I to su primenili dosledno i sa neospornim uspehom: duži je spisak onoga što su sprečili nego onoga što su omogućili.
Sloba Sloboda je ispao iz srpske stvarnosti, neočekivano kao što je u nju upao. Bilo ga je previše i predugo, trinaest presudnih godina, i odjednom ga nije bilo. Preselio se u podsvest domaćih Srba koliko i onih u rasejanju. Šta tamo radi? Pitajte sebe.
Po padu Slobe Slobode čaršija je strelimice promenila stranu, kao i nekoliko puta ranije. Pobedu milonske mase na ulicama, uglavnom iz provincije iliti prezrene palanke, proglasila je svojom političkom akcijom i trijumfovala čim su se učesnici protesta razišli.
Umesto pored ili blizu vlasti, nekim čudom čaršija se našla na vlasti preko nekoliko svojih predstavnika čije zemne ostatke i danas možete naći u medijima. Verna svojoj ulozi u okviru nacije, pokušala je napraviti dva-tri hodajuća kulta za privremenu upotrebu. Nijedan joj nije pošao za rukom, te navrat-nanos skrpljene naprave prosto nisu funkcionisale.
„Čovek koji nosi ime svoga sela“ bio je nepokretan, lenj i nesposoban i nije se mogao menjati na bolje ni na gore, bio je i ostao je lice bez osmeha i telo bez duše. Njegov naslednik, „sin filosofa Ljube“ i „momak iz kraja“, bio je prazan, bez ličnosti i bez osobina i prilagođavao se svemu kao plastelinski maneken, ali je glupošću i korupcijom sebe, čaršiju i državu doveo na ivicu propasti.
Tačnije rečeno, na domak ruke novog „nedovršenog diktatora“ – Slobodan je bio prvi i ostao je model za nastavljače – koji će sebe postaviti na vlast, razmetati se koju godinu i potom iznenada pasti od prvog daška ozona. Ako se u promenljive klimatske prilike kod nas ne umešaju ruska magla i sibirska zima.
Vidosav Stevanović
Povezani tekstovi:
„Čovek koji nosi ime svoga sela“ – kad autor ovako počne a onda izređa epitete lenj i slično sem što pokazuje kako malo zna i još manje razume (a sa takvom četvrtasto bokserskom glavom i pokojni Tijanić je pojavom delovao kao intelektualac za ovog), potvrđuje da kod nas nema razlike između “piljara i pisca”. Basara u svojim lobotomijama makar ima šarma a i sam verovatno zna da lupeta i preteruje rad parade a i piše za novine koji makar deo prihoda stiču od prodaje zabave, te se manite ovakvog površnog skribomana. Inače ću izgubiti svaku želju da vas podržavam, jer ako ga objavljujete ni vi ništa ne razumete i sve se kod vas svodi na malo piljarske aritmetike na ćošku papirnate kese, onako na lakat.
pozdrav
Godpodin Mile, složio bih se sa Vama da me ne kopka pitanje: zar ste sumnjali da “dosta jebilo” može biti išta ozbiljnije od samog grozomornog imena, ma kako ga rastavljali na slogove!
Imao bih razumevanja za Vašu podršku ovima koji samo žele “da sjaše Kurta…”, a to je tačno jer ni jednu novu ideju nisam video od istih od kad su se formirali.
Kada se pojavi neko ko će ceniti i voleti državu i radnika (i ratara/seljaka) jednako, koji će se zalagati za osnove koje znače život i održiv opstanak, države i nacije, glasaću za iste sa obe ruke. Ovi koji u samom naslovu psuju po svemu, ne verujem ni koliko je crno ispod nokta!
Gospodine Tadija,
a kakve vi to epohalne “ideje” ocekujete da procitate na ovom sajtu?Sto bi Sasa rekao-topla voda je izmisljena,
samo dobra resenja u uredjenim zemljama treba primeniti u nasoj, naravno uz svo uvazavanje razlika i posebnih okolnosti
u nasoj zemlji, inace ce biti veca steta nego korist.Mozda niste dovoljno pratili,ali zalaganje za osnove koje znace zivot i odrziv opstanak drzave i nacije, kao i postovanje za drzavu,radnika i seljaka,najpre ste u zalaganjima DJB-a mogli pronaci.
I da, u medjuvremenu, dok vi ne glasate, i ne verujete nikom, o nasim zivotima odlucuju Vulin i Vucic,naciji se ispira mozak lazima, sundom i kicom na televizijama sa nacionalnom frekvencijom a najcitaniji pisci su Jelena Alimpic-Bacic,pre svega zbog toga sto je prethodno bila voditeljka na Pinku.Nisam je citala,dobro je da se ista i cita,nego da se bulji u Zadrugu i Parove.S druge strane,Vidosava sam citala,no nisam povezala da je to taj Vidosav,doduse samo jednu knjigu “O mestima tuznim i dubokoj noci”,slepa Marija i njena komsinica Marta,tesko i sumorno, ali dobra knjiga.Covek je pisac,DJB je kritikovan da nema nikoga od poznatih da ga podrzava,pa eto vam sad, jedan od najznacajnijih spskih pisaca, ali ne, opet vam ne valja.
Ne svidja vam se lula i cigara,vazi, a osiromaseni uranijum je cool.Samo napred DJB, najbolji ste, i vratite nam Sasu,
kad se pogleda ova vasa stranica,svih ima, samo Sase nema.I jos jedno podsecanje,again and again,zaboravili ste da su Sasi i njegovom timu u Ministarstvu privrede bile ruke u ćupu,a iz tog ćupa posle njihovog odlaska iz Ministarstva nista nije falilo, to jest da da su hteli da kradu i muljaju kao svi ostali,sto bi vi rekli “sa obe ruke”, verovatno bi jos uvek bili u istom Ministarstvu.Ne verovatno,sigurno bi bili
Tekstovi i razmišljanja Vidosava Stevanovića mogu da vam se ne sviđaju, ali on je jedna od naših najboljih živih pisaca (ako ne i najbolji, usudila bih se reći), ali vi verovatno niste nijednu njegovu knjigu pročitali.
Draga Ana,
ja komentarišem koliko vidite njegov tekst a ne njegov književni opus, za koji je tačno da sam svojevremeno kupio i pročitao nekoliko strana pa bacio za razliku od Basare od koga sam odustao posle nekoliko knjiga. A šta može biti u ovom tekstu “maestralno” i misleno u bahaćenju sa imenom sela, lenjošću – iživljavanju nad osobom za koju znam da nije bila ni lenja, ni plitka, sve naprotiv, zahvaljujući njegovom strateškom rešenju Ustava i politike neutralnosti Srbija je još uvek na površini u ovoj stihiji događaja. Bolje se pitajte kakvo je to nama društvo moguće. Opus ovog pisca koliko vam god drag, može biti pravo da se pita pre nego jedan keramičar, ali ne može biti pokriće za izneto, naprotiv bilo bi za očekivati da bude odgovoran, što i konstatujem a vi tražite tipične šiparačke izgovore – da i ja malo budem ličan. Da dodam, više vam neću odgovarati.
pozdrav