U Srbiji je uvreženo mišljenje da bi vrtići trebalo da budu besplatni za siromašne, a obrazovanje besplatno za sve. Gradovi, opštine i država zaista subvencionišu najveći deo ovih usluga. Ipak, praksa je malo drugačija. U vrtiće teško ulaze baš deca najsiromašnijih roditelja, a školovanje ima prosečne mesečne troškove koji predstavljaju opterećenje i za roditelje srednje klase, a kamoli socijalno ugrožene porodice. Osim toga, sadašnji sistem vrtića i osnovnih škola u Beogradu stvara sistemske osnove društvene nejednakosti, koje se ogledaju u različitim životnih uspesima. Što ste siromašniji, vašoj deci je sve teže da steknu odgovarajuće obrazovanje i jednakost šansi u životu.
Sa druge strane, pitanje je ko se u Srbiji smatra siromašnim? Prosečna primanja domaćinstva sa 2,7 članova u Srbiji iznose oko 57.000 dinara mesečno.
Do 1. januara 2015. ste za upis deteta u vrtić u Beogradu morali da izdvojite 9.700 dinara mesečno. Kada se ustanovilo da ovaj iznos nije zakonski utemeljen, smanjen je na 5.250 dinara. Taj iznos sada plaćaju svi, osim socijalno ugroženih grupa. Po Zakonu o finansijskoj podršci porodici s decom iz 2009. godine, deca iz materijalno ugroženih porodica imaju pravo na besplatan vrtić (čl. 25). Međutim, baš ti roditelji najteže dolaze do mesta u vrtićima. Ova poteškoća stvara nejednakosti na više nivoa. Ne samo da socijalno najugroženija deca ne mogu da dođu do mesta u vrtićima koja im trebaju više nego deci boljestojećih roditelja, već ta činjenica utiče na dalje životne šanse i obrazovne nejednakosti koje se vide već u prvim razredima osnovne škole.
Ovo se posebno vidi kod roditelja koji su nezaposleni (takvi su, po logici stvari, socijalno najugroženiji). Ovi roditelji uopšte ne mogu da upišu decu u državni vrtić u Beogradu. Po pomenutom zakonu, ugrožene grupe dece imaju prioritet u finansijskoj podršci. Ali, pošto detalje o utvrđivanju prioriteta određuju opštine (odn. gradovi), prioritet dobijaju deca boljestojećih roditelja, jer ”oni rade pa nema ko da im čuva decu.” Nezaposleni roditelji se ne tretiraju kao prioritetni, jer ”oni ne rade, pa mogu sami da čuvaju decu.” Deca nezaposlenih roditelja dolaze na red tek ako ima mesta, što znači da zapravo uopšte ne dolaze na red, jer beogradski vrtići već duže vreme nemaju dovoljno kapaciteta za sve prijavljene. Ispada da bogatija deca dobijaju subvenciju, a da siromašnija do nje ne mogu da dođu. Ovo je dovelo i do niskog obuhvata dece vrtićima. Prema Strategiji obrazovanja 2020, tek 41% dece u celoj Srbiji redovno ide u vrtić, što predstavlja značajno zaostajanje za mnogim evropskm zemljama.
Od 2016. godine, grad Beograd počeo je da uključuje privatne vrtiće u sistem, tako da sada i nezaposleni roditelji mogu da upišu dete u privatni vrtić. Roditelji treba da plate punu cenu, koja može da iznosi do 36.000 din. mesečno, a onda povrate do 25.000 din. od grada. Međutim, i ovde je na delu diskriminacija, jer nezaposleni roditelji plaćaju duplo više od zaposlenih (11.000>5.250) i moraju praktično svakog meseca da se odriču dela novca kojim plaćaju punu cenu, a tek onda krajem meseca dobijaju refundaciju, koje odmah moraju da se odreknu kao nadoknade za naredni mesec. Ukupan trošak vrtića na godišnjem nivou za Grad Beograd iznosi oko 100 miliona evra. Partipcipacija roditelja iznosi oko 20% ovog troška
Predškolski sistem ne stvara probleme samo za materijalno ugrožene roditelje. Sadašnji sistem predškolskog obrazovanja počinje u vrtićima u poslednjoj godini (kada dete ima 6 godina) i uključuje maternji jezik i matematiku. Veliki broj roditelja koji žele da im deca ranije počnu da uče strani jezik, sviranje instrumenta ili neku sportsku aktivnost, moraju da izdvajaju poseban novac za takve aktivnosti, što predstavlja poseban trošak. Pošto se ovakve aktivnosti ne organizuju uvek u državnim vrtićima, roditelji posle radnog vremena moraju da vode decu na dodatne časove engleskog, gitare ili plivanja. Kada se na kraju dana vrate kući, roditelji više nemaju energije da provedu slobodno vreme s decom.
Lošije stojeći roditelji, međutim, nemaju uslova ne samo za ove vannastavne aktivnosti, već ni za pomenuti predškolski program. Siromašnija deca, time što ne mogu da uđu u vrtić, imaju ograničen pristup predškolskim aktivnostima, kao i vannastavnim aktivnostima (jezik, muzika, sport) s kojima deca imućnijih roditelja počinju pre 7 godine života. Ovaj hendikep se kasnije reflektuje na uspeh u školi, fakultetu i životni uspeh. (Pogledati Unicefovu studiju ovde.)
Reforma predškolskog sistema bi trebalo da ispravi obe stvari: da omogući boljestojećim roditeljima da provode više slobodnog vremena sa decom, a lošije stojećim da omogući pun obrazovni program koji bi eliminisao hendikep s kojim njihova deca ulaze u osnovnu školu.
Postojeći sistem, iako zamišljen kao socijalno odgovoran, ne funkcioniše. Do vrtića najteže dolaze baš deca roditelja kojima je obdanište najpotrebnije. ”Dosta je bilo” veruje u društvenu jednakost. Želimo da ispravimo sistemske podsticaje za stvaranje nejednakosti, koji nastaju već u obdaništu.
Pravo svakog deteta je da od samog početka dobije odgovarajuće obrazovanje, koje će mu kasnije u životu omogućiti jednakost šansi. Da bi to bilo moguće predlažemo sistem koji bi svoj deci omogućio osnovni obrazovani paket još na nivou vrtića, a roditeljima stvorio više slobodnog vremena sa decom.
DJB predlaže sledeće izmene politike predškolskog vaspitanja i obrazovanja na nivou Beograda.
— Svi roditelji moraju da imaju pravo da upišu dete u vrtić o trošku gradskog budžeta. Za to im više neće biti potrebne nikakve potvrde i administracija (zbog refundacije, dokazivanja socijalnog statusa itd). Dete ima pravo na rano obrazovanje i jednakost šansi u životu. Društvo treba da mu to omogući od početka života. Ogromna većina porodica sve teže sastavljaju kraj sa krajem, a onih koji nemaju probleme da plaćaju vrtiće je ispod 5%. Svi ostali osećaju veliki teret. DJB će ukinuti participaciju za sve roditelje.
— Obrazovna aktivnost vrtića bi trebalo da počne već od od 4 ili 5 godina (to je već praksa u nekoliko evropskih zemalja). Razume se, sve ove obrazovne aktivnosti bi u vrtiću trebalo da se osmisle i prenose isključivo kroz igru, a pristup učenju bi trebalo da bude projektni. U standardne predškolske aktivnosti bi svakako trebalo uključiti strani jezik i sport, što su oblasti za kojima danas postoji velika potražnja van vrtićkog radnog vremena.
— Dalje uključivanje privatnih vrtića u sistem vrtića u Beogradu kao neprofitnih organizacija treba da se nastavi. Privatni vrtići koji žele da budu uključeni u sistem mogu da očekuju naknadu u okviru cene koju odredi grad. Sa druge strane, ne sme biti kompromisa sa kvalitetom kako objekata tako i vaspitača u njima. Vrtići u stanovima nisu prihvatljivi. Grad mora da pooštri nadzor i kontrolu. Predškolske ustanove nisu profitni već obrazovni centri i štednja na kvalitetu zarad profita nije prihvatljiva.
— Konačno, s obzirom na činjenicu da u Beogradu i dalje ima manjak mesta u vrtićima, te da sva deca ne bi mogla odmah da dobiju mesto čak i kada bi se reforma sutra sprovela, politika investicija u Beogradu bi trebalo da podrazumeva veća ulaganja u izgradnju vrtića. Grad Beograd je morao već da urbanističkim planovima opredeli lokacije za izgradnju nedostajućih kapaciteta i pokrene privatno-javna partnerstva za izgradnju nedostajućih vrtića u svh 17 gradskih opština. U međuvremenu, osnovne škole bi mogle da ustupe svoj prostor za poludnevne programe (4 sata dnevno) za programe predškolskog vaspitanja, čime bi se povećao obuhvat dece koja trenutno ne idu u vrtiće.
Zemlja koja ima ogoroman problem sa natalitetom bi morala da vodi računa o deci i njihovim pravima. Obrazovanje je pravo deteta. Ukoliko postoji iskrena politička volja da se situacija sa natalitetom popravi, prvi korak je da rasteretimo roditelje, i one koji to žele da budu, brige o tome da li mogu svom detetu da priušte kvalitetno obrazovanje.
Dušan Pavlović
potpredsednik Dosta je bilo
poslanik DJB u republičkom parlamentu
Povezani tekst:
Komentariši